Зашто се криза у Приштини није решавала и решила по истој методологији као и у Скопљу!? Због чега политичке воље за такав развој ситуације није било!? Нешто би на ту тему могао објаснити и Кристофер Хил, актуелни амерички амбасадор у Србији, који је лета 1998. године најпре руководио процесом усаглашавања ставова о албанској самоуправи, а затим је из тога изненада повучен. Протоком времена, током четврт века преговора и сусретања, дошло се дотле да сада сви све лажу. И сви знају да они други све лажу. Последња рунда преговора у Бриселу показала је да ту нема ни зрна искрености.

За ЕУ преговори су завршени, остале су да се обаве техникалије око договора имплементације, а француско–немачки предлог примењиваће и без потписивања и ратификације. Барем тако је навео један од гласноговорника у Бриселу.

Сада, ако су преговори завршени — зашто нема потписивања!? Онда, ако нема потписивања — како било шта имплементирати!? Напослетку, када све то тако лепо иде на руку ЕУ, због чега толико журе и публикују документ пре него што постане званичан. Несумњиво, и усмена сагласност производи одређене правне и поготово — политичке последице.

Жозеп Борељ је већ најавио да ће након добијене усмене сагласности обе стране о предлогу расправљати Савет ЕУ. Гласање ће, највероватније, бити заобиђено, у овој форми о томе се и не може гласати, али ће само „примање к знању“ послужити да се овај „папир“ уведе у „правни саобраћај“ током будућих преговора Србије са Бриселом.

Потписивање француско–немачког предлога, по свој прилици, постаје услов свих услова евроинтеграција Србије! Дакле, неће више бити „статусно неутралне ЕУ“ и сличних формулација.

Међутим, и поред свега, тешко је скрпити неко ваљано и логично објашњење одакле потиче обавезност примене непотписаног документа (а након потписивања још би требало да уследи и ратификација, ако је један од циљева евроинтеграција доследно поштовање принципа правне државе онда је и то услов свих услова) и на чему то ЕУ заснива свој оптимизам. Још је теже објаснити како се може говорити о легитимности свега, ако релевантна истраживања указују да се преко осам десетина становништва Србије томе противи.

Немогућност склапања ваљаног и логичног објашњења, наравно, биће компензована новим и новим лажима. Уз пратећу пропаганду кампању, ангажовање разних мешетара и бескрајно комбиновање унутар политичког система.

Традиција дуга пуних четврт века неће бити изневерена. Остаје само да се види докле то може трајати!? Јер, такав приступ већ производи крупне последице.

Подршка евроинтеграцијама Србије пала је на историјски минимум. Управо због нових и нових лажи, непрестано пласираних претходних година. Овај антологијски пад нису онемогућиле скупо (пре)плаћене пропагандне кампање, нису спречили сви они бројни мешетари из владиног или невладиног сектора и остали „ловци на грантове“, нити су га зауставила бескрајна комбиновања унутар политичког система.

Сва та средства, када се ставе на гомилу и саберу, у збиру доносе „мршав резултат“ који се тиче суштинске „куповине времена“ и све краћег одлагања неминовног исхода: пре или касније, брже или спорије, незаинтересованост за даљи наставак евроинтеграција Србије појавиће се и као официјелни став, изгласан у државним институцијама, имплементиран као потписан, сасвим легалан и легитиман. Легитиман зато што ће иза њега стајати убедљива већина грађана.

Свакако, Борељу, Лајчаку, стотинама или хиљадама безличних комесара и секретара, стафера и администратора, делује и деловаће како они на Балкану „завршавају посао“.

Кључни незавршени посао јесте „косовски случај“. Добар део тих људи неће ни трепнути пре него што ће нас поново слагати између осталог и због тога што нас не сматрају себи равноправним, а такве је, према тој (историјској?) школи мишљења и дозвољено лагати.

Абориџинима су за ђинђуве узимали жене, Индијанцима земљу за пар сандука вискија. Ако их баш и ухватимо у лажи, онда ће се већ појавити „неки Анри Леви“ са разрађеном тезом како је то управо за наше добро!

Они нас тако цивилизују. Овога пута преко преумљивања и пристајања на колективну, генерацијску срамоту зарад имагинарног мира и измаштане стабилности. Ех да, добићемо за то још и какве ђинђуве и неколико сандука вискија.

Ипак, анализирано са друге стране, те ликове, чија имена одлазе у заборав одмах по напуштању функције, те комесаре и секретаре, стафере и администраторе, људи одавде све више, чешће и уочљивије посматрају као професионалне преваранте.

Као такви, они више „не врше функцију“, не „завршавају посао“. Чак напротив, праве огромну, огромну штету. Толико велику, да се колико данас чини непоправљивом. Након овог последњег, француско–немачког предлога, свих лажи које су му претходиле, али и оних које неминовно морају доћи у наредним месецима, после толико понижавајућег садржаја да га није потребно ни коментарисати, услед тотално изгубљеног поверења, Срби су и дефинитивно завршили са Европском унијом.

Пропаганда ће то покушати да сакрије и прикаже како се због тога нико у Бриселу неће узбудити, мешетари ће тврдити да они то могу променити само да им се уплати још нека рата, рокадама унутар система тражиће се „свежа крв“ која може донети нову динамику, али то ће све бити јалово, закаснело и неучинковито. Сводиће се на „куповину времена“ да заједно са Србима и званична Србија не саопшти тако нешто. Па док не саопшти! Упркос томе што ће у таквој одлуци бити штете и за саму Србију.

Једном покренут процес стратешког карактера не може брзо мењати сопствену трајекторију. Ко у Бриселу не верује у то, нека се подсети дешавања из последњих две деценије и ретроспективе догађаја који су детерминисали трајекторију процеса стратешког карактера.

Лажи је увек било у политици и увек ће их бити. Но, једно је када се у политици појављују лажи, а сасма друго када се на лажима заснива политика. Овај други случај води круњењу утицаја, губитку поверења и делегитимизацији. Макар се радило и о релацији велике, богате и моћне ЕУ са малом, сиромашном и скромном Србијом.

Круњење утицаја, губитак поверења и делегитимизација не могу се надоместити грандиозним обећањима, кредитима и донацијама, претњама и уценама.

„Косовска политика Европске уније“ толико је коштала Брисел да изгледа како већ сада последице постају иреверзибилне. Данас међу Србима, сутра и међу осталима, Прекосутра у Србији, накосутра другде.