Договор који је обнародован у петак у Пекингу о нормализацији дипломатских односа између Саудијске Арабије и Ирана и поновном отварању амбасада је историјски догађај. Он умногоме превазилази питања саудијско-иранских односа. Кинеско посредовање упућује да сведочимо далекосежном померају тектонских плоча у геополитици 21. века.

Заједничка изјава објављена у петак у Пекингу почиње речима да је саудијско-ирански договор постигнут „као одговор на племениту иницијативу председника Си Ђинпинга“. Драматични почетак наставља се речима да Саудијска Арабија и Иран изражавају своје „уважавање и захвалност“ Си Ђинпингу и кинеској влади због „одржавања и подршке разговорима, и напорима које су уложиле како би био постигнут успех“.

Заједнички коминике спомиње Ирак и Оман због подстицања саудијско-иранског дијалога током 2021. и 2022. године. Но, оно што се истиче јесте да се Сједињене Државе, које су традиционално биле доминантна сила у западноазијској политици током осам деценија уопште не појављују на сцени.

Колосални промашај

Но, реч је о приближавању две највеће регионалне силе у Персијском заливу. Повлачење Сједињених Држава упућује на колосални промашај америчке дипломатије. Ово ће остати црна мрља у спољнополитичком наслеђу председника Џозефа Бајдена.

Бајден мора да прихвати кривицу за ово. Узроци за овакав катаклизмичан промашај могу се тражити у његовом жестоком настојању да наметне неоконзервативне догме као додатак америчкој војној моћи и Бајденовом честом инсистирању како судбина човечанства зависи од исхода космичке борбе између демократије и аутократије.

Кина је показала да су Бајденове хиперболе одраз заблуда и да су супротстављене стварности. Уколико је Бајденова моралистичка, погрешно осмишљена реторика удаљила Саудијску Арабију, његови покушаји да потисне Иран наишли су на снажан отпор Техерана. И, на крају крајева, Бајден је дословно натерао и Ријад и Техеран да потраже супротно усмерене силе које би им помогле да се супротставе његовом репресивном, надменом приступу.

Суецки моменат

Понижавајуће искључење Америке са средишње позорнице западноазијске политике је „Суецки моменат“ за ову суперсилу, упоредив са кризом коју је Велика Британија искусила 1956. године, што је Британце навело да схвате како је њихов империјални пројекат запао у ћорсокак и да стари начин деловања – присиљавање слабијих држава да се повинују, а што је происходило из тобожње британске обавезе глобалног лидерства – више не функционише те да ће водити катастрофалним исходима.

Оно што је запрепастило посматраче кад је у питању блискоисточни споразум јесу ментална снага, интелектуални ресурси и „мека моћ“ које је Кина употребила да би надиграла Сједињене Државе. САД имају барем тридесет војних база у Западној Азији – пет само у Саудијској Арабији – али су упркос томе изгубиле ауру лидерства. Није случајност што су су Саудијска Арабија, Иран и Кина обзнанили ову важну вест баш у дану када је Си Ђинпинг по трећи пут изабран за председника.

Сада гледамо нову Кину која, под вођством Сија Ђинпинга, великим корацима граби напред. Истина је да се она поставља скромно, не трудећи се да скупља ловорике. Нема назнака „синдрома Средишњег краљевства“ на који су упозоравали амерички пропагандисти.

Напротив, за светску публику – посебно за земље као што су Индија или Вијетнам, Турска, Бразил или Јужна Африка – Кина представљала добродошли пример како би демократизовани мултиполарни свет могао да делује у будућности – како је могуће засновати политику велике силе на добровољној, помирљивој политици, трговини и међузависности, те тежњи ка обострано корисним решењима.

„Џунгла посматра”

Овде се имплицитно шаље и друга важна порука: Кина је постала фактор глобалне равнотеже и стабилности. То нису приметили само за азијско-пацифички и западноазијски регион. Публика такође обухвата Африку и Латинску Америку – и заправо  целокупан незападни свет који чини велику већину светске заједнице познате као Глобални Југ.

Оно што су пандемија и украјинска криза изнеле на површину јесте латентна геополитичка реалност да Глобални Југ одбија политику неомеркантелизма коју Запад спроводи под плаштом „либералног интернационализма“.

Запад заступа хијерархијски међународни поредак. Ни мање ни више него шеф спољне политике ЕУ Жозеп Борељ је ово потврдио када је, у тренутку неопрезности и уз нешто расистичког призвука, јавно изговорио: „Европа је башта. Остатак света је џунгла, и џунгла би могла да нападне башту.“

Сутра би Кина могла да окуша америчку хегемонију над Западном хемисфером. Недавни текст кинеског министра спољних послова насловљен „Америчка хегемонија и њене опасности“ указује нам да се Пекинг више неће постављати дефанзивно.

У међувремену се наставља прекомпозиција односа на светској позорници, при чему су Кина и Русија на једној а САД на другој страни. То што је управо на дан историјске објаве из Пекинга саудијски министар спољних послова (принц Фајзал бин Фархан ал Сауд) изненада слетео у Москву у „радну посету“, срдачно се придруживши видно задовољном руском министру спољних послова Сергеју Лаврову, такође је снажна порука.

Наравно, никада нећемо сазнати коју је улогу Москва могла одиграти иза сцене у координацији са Пекингом како би се успоставили мостови у комуникацији између Техерана и Ријада. Све што знамо јесте да Русија и Кина активно усаглашавају своје спољнополитичке потезе. Занимљиво је да је 6. марта председник Путин разговарао телефоном са иранским председником Ибрахимом Раисијем.

Можемо бити сигурни да геополитика Западне Азије никада неће бити иста. Реалистично гледано, појавили су се први весници пролећа, али лед је засад почео да се топи тек неколико корака уз обалу. Па ипак, зраци сунца дају наду, указујући на долазак топлијих дана.

Зец из шешира

Реално је претпоставити да Ријад више неће имати никаквог учешћа у дијаболичним заверама скованим у Вашингтону и Тел Авиву са наумом да се антиирански савез у Западној Азији одржи у животу. Сасвим сигурно, Саудијска Арабија неће бити укључена у било какве планове о америчко-израелском нападу на Иран.

Ово до краја изолује Израел у региону и знатно слаби положај САД. Суштински, обесмишљава недавне грозничаве напоре Бајденове администрације да се Ријад приволи на учешће у Аврамовим споразумима.

Међутим, значајно је да је коментатор Глобал тајмса (кинески полузванични државни лист; прим. прев), запазио, иако прилично опрезно, да ће саудијско-ирански договор „поставити позитиван узор за друге жаришне тачке у региону, као што је попуштање тензија и разрешење израелско-палестинског сукоба. Кина би и убудуће могла да игра значајну улогу у градњи мостова између земаља са циљем решавања дуготрајних спорова на Блиском истоку, као што је урађено овога пута.“

Заиста, у заједничком саопштењу објављеном у Пекингу стоји реченица: „Три земље [Саудијска Арабија, Иран и Кина] изражавају спремност да уложе напоре зарад снажења регионалног и међународног мира и стабилности.“ Може ли Кина да извуче зеца из шешира? Време ће показати.

За сада, ипак, саудијско-иранско зближавање ће сигурно имати позитиван утицај на напоре да се дође до споразумних погодби у Јемену и Сирији, као и до разрешења политичке нестабилности у Либану.

Ријад и Техеран у БРИКС-у?

Поред тога, заједничко саопштење наглашава да Саудијска Арабија и Иран намеравају да ревитализују Општи споразум о сарадњи у областима економије, трговине, инвестиција, технологије, науке, културе, спорта и размене младих из 1998. године. Све у свему стратегија Бајденове администрације заснована на максималном притиску против Ирана доживела је слом, а западне санкције против Ирана постале су неефикасне. Другим речима, Иран је стекао стратешку дубину за преговоре са САД.

Најболнији део америчких санкција односи се на ограничавање приступа западним банкама и извоза иранске нафте. Потпуно је замисливо да ће Русија, Иран и Саудијска Арабија – три државе које су велики произвођачи нафте и гаса – убрзати потрагу за механизмима плаћања којина би се заобишао амерички долар.

Кина већ сада разматра постизање оваквог договора са Саудијском Арабијом и Ираном. Кинеско-руска трговина и економске трансакције више се не ослањају на долар. Добро се схвата да било које знатније опадање статуса долара као „светске валуте“ неће само донети пропаст америчкој економији већ ће и ослабити капацитете САД да воде „вечите ратове“ и да намећу глобалну хегемонију.

Суштински је важно што је помирење између Саудијске Арабије и Ирана такође увод у њихово учлањење у БРИКС у блиској будућности. У овоме постоји руско-кинеско сагласје. Чланство у БРИКС-у Саудијске Арабије и Ирана радикално ће прекомпоновати динамику снага у међународном поретку.

Извор Indian Punchline

Насловна фотографија: China Daily/via Reuters