Владимир Умељић: ВРЛИ НОВИ СВЕТ „ДОГОВОРНИХ НАЦИЈА“

У социологији је појам „договорна нација“ позната категорија, познат феномен јер једна таква „… свој настанак захваљује искључиво једној политичкој одлуци“. При томе неминовно долази до исто тако познатог пратећег феномена при проглашавању свих „управних“ тј. „договорних“ нација, наиме, до покушаја конструисања „старог“ националног идентитета у служби идеологије, у служби политичког „пројекта нација“:

„Реконструкција историје постаје у све већој мери (…) карактеристика етничких покрета (…) При националистичком представљању историје информације се селектирају; одређени – једни од других независни – догађаји сада се међусобно повезују и противуречности се изглађују (…) тако створена „историја“ постаје полазна тачка политичког деловања…“ (Georg Elwert: Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert (Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989, S. 23)

Историја се дакле поново пише, геополитичке карте се поново цртају.

Тешкоће са таквим начином интерпретације и, може се рећи, врло самосвојним  спекулацијама, прокоментарисао је један амерички научни истраживач на следећи начин:

„Ради се само о националистичком конструисању геополитичких карата, које би требало да утичу на перцепцију националне историје од стране деце, како би се касније интерпретације историјских збивања промовисале у смислу „губљења“ и „фрагментације“ сопствених територија.“ (Fine, John Van Antwerp (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press. pp. 177–180.).

Овде о страсним, доследним и дословце примерним балканским и украјинским практичарима те замисли.

 

Примера за ово у новијој историји Балкана има више него довољно и то не у смислу наслова студије горе цитираног америчког научника („Када националност не игра никакву улогу на Балкану“), напротив.

Стога само неколико података за подсећање:

а. Када се албански национални херој са албанским и српско-православним коренима, Ђурађ Кастриота Скендербег, он постаје само још једна додатна јабука раздора између два народа а да не помињемо нпр. преименовање Милоша Обилића у још једног „албанског племића“;

б. када се српско превођење Хрвата са губитничке на добитничку страну по завршетку 1. светског рата („Ми Хрвати и Словенци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо избјегли тешким мировним увјетима (…)“ потом прогласи „српском окупацијом и укидањем диахроне хрватске суверености“ и само је чудо да и српски кнез Бјелош, који је у служби мађарског краља 1142-1158. био бан Хрватске, од стране хрватске историографије још увек није проглашен „великосрпским агресором и окупатором“ њихове „хрватско-угарске краљевине“;

в. када се Твртко I. Котромановић , краљ Босне, унук бана Босне Стефана I. Котроманића (1242-1314.) и српске принцезе Јелисавете, ћерке српског краља Стефана Драгутина из династије Немањића, и син Јелене Шубић Зрински, из једне од најпознатијих хрватских грофовских породица, који се 26.10.1377. крунисао „Круном Светог Саве“ у српско-православном манастиру Милешева за краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља, потом од стране хрватске историографије једним потезом пера прогласи „zapravo obnoviteljem stare hrvatske države“;

г. када се насилно исламизовани српски Бајица Соколовић потом проглашава „босанским/бошњачким великим везиром и (исто тако босанским/бошњачким) савладаром Османске царевине Мехмед-пашом Соколовићем“, јер су ето „Срби тек са Османлијама стигли у Босну и Херцеговину“, итд.

д. Поменимо још само и проглашавање „древне монтенегринске нације“, срамотно и управо варварско третирање Његошеве капеле на Ловћену, и рекламирање удружења грађана Мираша Дедејића као „Црногорске православне цркве“ јер је, тако Мило Ђукановић, „Српска православна црква најопаснији инструмент латетно агресивног великосрпског национализма“.

То исто све време форсира и мајданско-бандеровски режим Володимира Зеленског – од забране употребе руског језика, преко проглашавања (наравно – древне и стога само „обнављања“) неканонске „Украјинске православне цркве“, чему следи протеривање свештенства и монаштва (монаси канонске Украјинске православне цркве нпр. добили су наређење државе да напусте здање Кијевско-печерске лавре до 29. марта), као и отимање црквене имовине, па све до ове несувисле „Петиције за преименовање Русије у Московију“, коју је заиста тешко озбиљно схватити:

„Председник Украјине Володимир Зеленски размотрио је електронску петицију, чији аутори предлажу да Русија буде званично преименована у „Московију”, термин „руски” замењен термином „московски”, а „Руска федерација” са „Московска федерација”.

Зеленски је навео да је затражио од премијера Дениса Шмигала да то питање буде свеобухватно разрађено заједно са научним институцијама, преноси Украјинска правда, јавља Танјуг.

Председник Украјине је указао да питање покренуто у петицији захтева пажљиво проучавање, како у историјском, тако и у културном контексту и узимајући у обзир могуће међународно-правне последице.

Електронску петицију је потписало више од 25.000 грађана, а у њој се наводи да је „историјски назив Русије Московија”.

Аутори петиције тврде да „Русија постоји само 301 годину” – од 22. октобра 1721. године, када је, како наводе, „цар Петар I прогласио Московско царство Руском империјом” (Политика, 11.03.2023.).

Каквог значаја има нпр. Несторова хроника, која потврђује долазак Рурика из племена Рус на власт у Новгороду 862. и Великог кнеза Олега 882. у Кијев и утемељење „Кијевског Руса“, дакле „Староруског царства“ (Древнерусское государство)?

Које ће процветати под Великим кнезом Светим Владимиром (978-1015.), који је Русе привео православном исповедању Христове поуке, као и под Великим кнезом Јарославом Мудрим (1019-1054.)?

То Староруско царство, које је контролисало све трговачке путеве од Источног до Црног мора, војно поразило византијске трупе и уништило хазарску државу, утемељило Рјазан, Муром, Владимир, Сусдал; Јарослав, Москву, Нижњи Новгород, итд. и стигло до граница Пољске, балтичких земаља и Бугарске, то би дакле требало да је била – „древна Украјина“?

Тја, Зеленског се све теже може схватити озбиљно, тако да ова најновија ескапада не заслужује ни озбиљан коментар. Но то га не чине мање опасним, пре свега у односу на његове сународнике, а само јер се налази на врху локалне политичке хијерархије.

Да покушамо један одговарајући коментар.

Предвиђања су по правилу незахвална, но није тешко себи замислити да ће Зеленски у догледно време (уколико га уопште буде имао) прогласити руског Великог кнеза Светог Владимира својим украјинским претходником по имену „Володимир The Saint“ а Москву старим украјинским градом, кога су Московљани потом 1721. окупирали.

Зашто заправо да не, када Хрвати проглашавају Николу Теслу „хрватско-америчким знанствеником“ а Дубровник „старим хрватским градом“, иако исти све до настајања прве Југославије никада није био под некаквом хрватском световном (мада јесте под ватиканском црквеном) јурисдикцијом.

А када их се подсети да је читава дубровачка књижевност настала на српском ћириличном писму? Не, то је опет она пословична великосрпска агресивност, ћирилица је наиме „старо хрватско писмо“. Само логично, зар не?

Као што је логично да је горе поменути српски кнез Бјелош, који је у служби мађарског краља 1142-1158. био бан Хрватске, могао да је био само још један рани великосрпски агресор и окупатор.

Кијевски режим дакле марљиво учи од својих балканских претходника по истом послу, но можда ће доћи и до повратног духовног оплођавања, нпр. до једне петиције у Хрватској о преименовању Србије у рецимо у „ Провинцију Малохрватску“, а у косовско-метохијској „најмлађој држави у Европи“ у „Суседно малигно жариште“, у радикалним бошњачким круговима до петиције о преименовању Срба у „Рајетничке уљезе“, у Монтенегру у „Анационалну дошљачку велико-руљу“, ко зна?

А потом следи заједнички захтев Уједињеним нацијама да се Срби и Московити прогласе за вештачке, јер само „договорне“ нације, док се њима од стране „међународне заједнице истих вредности“ има признати статус традиционалних нација.

Круна ове реформе од историјског значаја би била следствена одлука, да договорне нације од тог тренутка немају право на државотворност, већ само на статус протектората, са правом да прикупљају порезе за своје менторе.

Још једном – зашто да не?

Јер у новом светском поретку Запада је ионако предвиђено да Србија буде сведена (максимално)а на Београдски пашалук а Русија на првобитну Московију, што је више него великодушно, јер Москва броји 12,64 милиона становника, што је много више од Швајцарске, Луксембурга, Лихтенштајна, Андоре и Монака заједно! Па чак и од Париза!

Што се тиче Кине, за њу је предвиђено да сваки град са преко 5.000.000 становника постане засебна конфедерална јединица једне тајванске провинције под називом „Континентални Тајван“, при чему би се могло размислити и о томе, да се Монголији врате оне области из времена Џингис Кана, односно Кублај Кана.

Истовремено, да се поново успостави стање као и при „Боксерском устанку“ 1900, те да западне силе и Јапан (наравно не и Русија тј. Московија) у свако доба могу да пошаљу своје трупе у кинеске области, да заузму Пекинг и по вољи кажњавају „нелојалне“ Кинезе.

Пољска се враћа на своје историјске, иако не баш договорне границе, тик испред московских предграђа и преузима на себе обавезу одржавање реда у Московији, дакле полицију и судство, као и цивилизовање тј. културни препород локалног становништва, као нпр. убрзано претварање незнабожачких, јер православних храмова у римокатоличке, модернизовање школских програма и сл.

Иран се припаја америчком протекторату Сауди Арабија-Ирак-Сирија-Либија-Алжир-Мауретанија-Судан-Тунис-Мароко, док се Турској одмах нуде приступни преговори овој заједници, по угледу на сличне, које је деценијама водила са ЕУ.

А Индија? Хмм, оптимална би била исто тако једна лабава конфедерација, која се враћа у оквир Британске империје, која пак преко Пакистана и уз подршку Гибралтара, Фолкландских острва и поново припојеног Хонгконга надзире систематско уситњавање Авганистана и његову поделу на племенске области.

Тада остатак света не представља више никакав проблем, једино би се још морало решити питање гужве у чекаоницама за Нобелову награду за мир и за Оскара. Но познајући правдољубивост и коректност Запада, може се поћи од тога да горе ословљене громаде од државника и смели политички визионари са Балкана и из Украјине у овом врлом новом свету не би при томе остали заобиђени.

Закључно, уколико неко сматра овакав коментар барем донекле одговарајућим, али не баш исувише озбиљним, њему би било за саветовати да претходно консултује идеологе и стратеге Запада о њему.

Врло је могуће, наиме, да после тога промени своје мишљење.