Танасковић: Ратоборна демократија реиса Кавазовића

НОВИНАР ТВ „Игмана“ Анес Џунузовић одлучио је да поштовања достојан јубилеј, 400. емисију „Сасвим искрено“, достојно обележи позивањем у госте реис-ул-улеме ИЗ БиХ ефендије Хусеина Кавазовића. И није погрешио.

Реис је, добија се утисак, био искрен, а садржајна емисија је изазвала велико занимање у јавности, што се углавном односи на завршни део резговора, у коме је поглавар босанскохерцеговачких муслимана изнео оцену актуалне кризе у институцијама дејтонске БиХ и, озбиљног израза лица, указао на потребу да се оне, буде ли потребе, бране и оружјем.

Уследила је лавина углавном негативних коментара, посебно из редова представника српског и хрватског народа, у бошњачкој средини је ова превентивна џихадска одлучност махом примљена као нешто природно и логично, док су представници тзв. „међународне заједнице“, односно подржаваоци Бошњака на Западу, реаговали разводњено неповољно, али уз напомену да није реис-ул-улема тај који ствара проблеме у БиХ, већ да су то они што заговарају сепаратистичке и деструктивне („антиуставне“) идеје у вези са функционисањем заједничке државе, па и самим њеним опстанком.

Непотребно је резимирати сву ту очекивану какофонију и аргументе изнете против и у прилог поглавара верске заједнице коме оружје као средство (духовне) мисије очито није страно, јер није потребно много маште да би се замислило шта је ко у врзином колу босанскохерцеговачке политичке арене имао да му поручи.

Оно што је суштински занимљиво, индикативно, али и забрињавајуће, а самим тим и вредно анализе и коментара, јесте начин на који реис Кавазовић и његови не баш малобројни истомишљеници схватају и настоје да спроведу примену начела демократије у вишенационалној и вишеверској Босни и Херцеговини. А они појам „демократија“ и придев „демократски“ и те како често помињу и истичу на својој застави залагања за наводно грађанску државу.

Реис-ул-улему ваља пажљиво слушати, чак и пажљивије од једног уздрманог Бакира Изетбеговића, јер он је несумњиво озбиљан човек и зна шта јавно казује, а у разговору са Џунузовићем био је приметно концентрисан и помно одмеравао сваку реч.

Да видимо шта је реис тачно рекао у закључном делу разговора који је побудио највећу пажњу, премда би, рецимо, и одговор на питање о изгледима помирења двеју Исламских заједница у Санџаку (уз пренебрегавање чињенице да су оне у Србији) и благо упозорење братској Турској да се у тамошње процесе сувише не меша, ваљало примити са знатном пажњом.

Ево Кавазовићевих речи:

„Ово што имамо није савршено, али требамо радити даље да снажимо БиХ као државу и њен суверенитет, да оне снаге које су супротстављене томе сузбијамо, обесхрабрујемо и спречавамо на сваки могући начин. Данашња борба је у институцијама државе БиХ, оне се морају бранити. Не смијемо дозволити да се оне руинирају, да се оне слабе., да тако кажем, да то морамо радити. Али, сада је мир, сада су институције на потезу и нека раде свој посао.”

Дакле, оне снаге које, по Кавазовићевој оцени, раде против државе БиХ и њеног суверенитета треба сузбијати, обесхрабривати и спречавати „на сваки могући начин“, а то значи не само демократским и политичким средствима. Мора се, вели реис, исказати одлучност да се бране институције државе БиХ, при чему се вероватно подразумева да су оне демократске, на чему тзв. „пробосанске снаге“, чији је реис духовни, а видимо не мање и политички првоборац, декларативно и гласно настојавају. Затим, користећи се временским „када“, а не условним прилогом „ако“, Кавазовић изражава спремност да се и оружјем бране пале институције.

Извештавајући о реисовом наступу, неки медији, нпр. Радио Сарајево, прилог „када“ заменили су са „ако“, осетивши, ваљда, да је реисово предвиђање да ће институције пасти, а не да би могле пасти, ипак мало прејако за контекст политичког дискурса и одвећ узнемиравајуће по атмосферу у друштву.

Не сумњамо да Хусеин ефендија осећа разлику између „када“ и „ако“… У чије име то муслимански (бошњачки?) духовни поглавар обећава лаћање мача, од кога су његови сународници и саверници не тако давно тешко пострадали, заједно са својим српским и хрватским земљацима?

Рекло би се у име „народа“, оног „народа“ који је 1992. године на (нелегалном и нелегитимном) референдуму о независности БиХ, како се тронуто присећа реис, са „романтичарским усхићењем“ кренуо путем самопотврђивања и слободе. То је, значи, за њега и његове „пробосанске“ снаге демос као носилац демократије у БиХ.

Демократија би важила само за тај демос који ни у време полемогеног референдума није био демократски репрезентативан за национално и верски дубоко подељено становништво БиХ, а данас је то још мање, јер се и већина Хрвата противи искривљеним институционалним кулисама у које су се претвориле одредбе „Дејтонског споразума“ или, тачније, визији „независне и суверене БиХ“ коју би и оружјем, ако затреба, декларативно опет бранио некадашњи одликовани припадник Армије БиХ Хусеин Кавазовић, а реално млађи припадници његовог „народа“.

Поред тога што упућује на основану забринутост, ово све учесталије, непосредно и посредно „пробосанско“ помињање или наговештавање могућности да у БиХ поново проговори оружје, указује и на трајну актуалност старе расправе о односу између ислама и демократије.

Хиљаде страница су у свету исписане о томе да ли је ислам компатибилан са демократијом или није, односно – има ли услова да се у већински муслиманским заједницама остваре идеали демократије и успоставе њене стабилне и делатне институције.

Има много оних који тврде да је, због природе ислама и његове улоге у животу друштва, то немогуће, contradictio in adjecto.

Неки постављају питање – зашто би се уопште сматрало да муслиманска друштва треба да се устроје на демократским начелима, поготово кад се узме у обзир како данас поражавајуће функционишу неке номинално демократске државе.

Немало је теоретичара и мислилаца који толерантно и рационално закључују да су нека врста и неки степен демократизације у муслиманским друштвима могући, па чак и извесни, али да у њима остварена демократија може по карактеру и формама бити само муслиманска, а не реплика обрасца са Запада, који се покушава насилно глобализовати и планетаризовати.

Није ово ни место ни прилика за упуштање у ту сложену и незавршену расправу, али смо на њу подсетили зато што јој босанскохерцеговачки случај доприноси уочавањем неких специфичних својстава.

Реис Кавазовић се у једном тренутку позвао на рахметли Алију Изетбеговића и на његове речи да „Бог управља свијетом, а не људи“, чиме се, наравно, могу оправдати сви људски поступци. Ипак, ако се у исламу не заступа строго џабаритски став о потпуној предестинираности свих људских поступака, већ се и слободној вољи признаје одређени, додуше ограничени, али ипак битан опсег избора, није баш да некадашњи лидер босанскохерцеговачких муслимана није у преломним деведесетим годинама својим изборима и примером битно утицао на успостављање особено реалитивизованог односа према демократији, који је очигледно близак и Хусеину Кавазовићу.

У књизи Адмира Мулаосмановића „Искушење опстанка. Изетбеговићевих десет година 1990-2000 (Сарајево, 2013), насталој на темељу ауторове докторске дисертације (2012), читамо и следеће:

„Основни политички принципи Изетбеговића као политичара, али и човјека, били су поштовање и ширење демократичности и слободе дјеловања и мишљења појединца. Читав његов писани опус истиче их као предувјете стабилног друштвеног поретка. Ово је свакако и први камен спотицања када се говори о његовом конкретном учинку у демократизацији друштва и распиривању слобода у БиХ. Односно, у јавном дискурсу наметнута је дилема у вези са Изетбеговићевим панисламским хабитусом који у политичком контексту, односно контексту ‘политичког’ ислама, с правом или не, има пријетеће конотације за немуслимане и представља антипод демократији. У суштини, намјера је истаћи неспојивост ислама и демократије, што је, свакако, двојбено и пристрано тумачење овог односа“.

Занемаримо ли последњу испразну одбранашку констатацију са функцијом „смоквиног листа“, може се рећи да Мулаосмановићево запажање да је Изетбеговићев конкретни учинак у демократизацији и „распиривању“ слобода у БиХ контрапродуктиван, ако је он заиста тежио демократији за сваког човека и за све људе, да је несумњиво носио „пријетеће конотације за немуслимане“, а показао се веома, можда и пресудно заслужан за „распиривање“ рата. Уосталом, „Изетбеговић је у политици, по властитој тврдњи и у првом реду, био Муслиман, а не предсједник политичке странке са јасним политичким програмом“, пише Мулахасановић већ на наредној страници, да би нешто даље закључио да „овај однос, поштивање демократске воље није могао вриједити и приликом неуставних атака и отвореног заговарања нестанка БиХ“.

Без обзира на то што му се партија мимикријски звала (и зове) Странка демократске акције, опсег демоса демократе Изетбеговића сведен је тако на оне који су подржавали муслиманско виђење будућности Републике.

После неусвајања „Декларације о државној суверености и недјељивости БиХ“ (фебруара 1991), уследио је чувени Алијин говор у Скупштини и одсудна порука: „По мом мишљењу, постоје два минимална увјета: то су суверена, цјелокупна и демократска Босна и оно друго што је важно, то је миран пут до ње. Дакле, не преко грађанског рата и лешева. Пут до такве Босне треба тражити, треба га провјеравати, треба трагати за тим путем, треба искористити сваку прилику да се направи напредак у том правцу. Али та два увјета, која сам ја овдје споменуо, суверену и цјелокупну Босну и миран пут до ње – за мене немају исти ранг по вриједности. Због суверене Босне, ја бих жртвовао мир. Због мира у Босни не бих жртвовао суверену Босну“.

На раскршћу између мира и рата, изгубила се демократска Босна, а држава је уведена у грађански рат, како га је унапред одредио сâм Изетбеговић и како се нажалост и збило.

Сем што, у складу званичним наративом о том трагичном рату, Кавазовић говори о „агресији“, има ли суштинске разлике у порукама са најавом спремности да се, зарад онемогућавања оних који, по логици ограничене демократије једног бошњачког политичког и једног верског поглавара, раде против БиХ, посегне и за оружјем?

Нема, сем једне, оне у времену, која би морала бити веома битна – Изетбеговић је ратоборно говорио пре жртвовања мира и великог броја људских живота, а Кавазовић призива оружје безмало три деценије по оконачању рата, а да при томе Босни и Херцеговини ратом нико не прети.

Где му је накнадна памет, за коју неко рече да је једина права памет?

А што се тиче демократије у муслиманским друштвима, навешћемо овом приликом само уопштену констатацију италијанског исламолога и политиколога Ренца Гуола, из његове студије „Да ли је ислам спојив са демократијом?“ (Бари, 2004): „Без раширеног прихватања основних начела демократије, веома је висок ризик да у том културном и политичком контексту настану ‘демократије без демократа’ и да се, под новом владавином ‘тираније већине’, успоставе /…/ нови облици ауторитарности“.

„Демократија није циљ, већ средство“, објаснио је једном приликом турски председник Реџеп Тајип Ердоган. Нема разлога да му се не верује.