НИКОЛА ВРЗИЋ: Шта су Зоран Ђинђић и Слободан Милошевић поручили Александру Вучићу

Сваки српски лидер неумитно ће доћи до истог закључка. У супротном, тај лидер није српски

Пажњи површнијих познавалаца овдашњих прилика, тој необично жилавој сорти јавних аналитичара, није промакло да је поприлична количина историјске ироније садржана у околности да су се Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић, ти непријатељи за живота, датумима својих смрти – 11. и 12. март – ослонили један на другог.

Споменуту иронију, уосталом, заиста није тешко уочити. Један до другог у некролозима а с једне стране диктатор Милошевић, док је с друге први демократски премијер Србије Зоран Ђинђић; као да и у време тог диктатора Милошевића није било избора којима демократски легитимитет својим учешћем, поред осталих, није пружао и сам Ђинђић. Па су самим тим и неки други премијери Србије пре њега били демократски изабрани, ма колико нам се свиђали или не.

Но то је нека друга тема, која не мења чињеницу да су Милошевићеви медији оптуживали Ђинђића, лажно или не, и то је сада споредно, да је позивао НАТО да бомбардује нашу земљу. И чињеницу да је Ђинђић својом енергијом и организацијом, ако не главна привлачна снага као Војислав Коштуница, био главни мотор петооктобарских промена које су Милошевића срушиле с власти.

Уз издашну помоћ Запада; додуше, показаће се, више је то била инвестиција од које су очекивали профит, па и у виду беспоговорне предаје Косова, него великодушна и добронамерна бесповратна помоћ. Кад смо код тога, „Вашингтон пост“ је још 11. децембра 2000. такву помоћ Америке „кампањи изградње демократије у Србији“ квантификовао на износ од 41 милиона долара – „око 10 милиона долара за фискалну 1999. и 31 милион за 2000“ – док је Вилијам Монтгомери, потоњи амбасадор Америке у нашој земљи који је новцем америчких пореских обвезника у време промена управљао из своје базе у Будимпешти, признао, када је отишао у политичку пензију, и да је укупна сума била знатно издашнија. Наводно, око 100 милиона долара.

А после тако купљене политичке промене – што не значи и да она није била неминовна, наиме, никакав новац не може да окупи онолико народа колико његова жеља и потреба да дође до промене као што је то било 5. октобра 2000 – између Милошевића и Ђинђића испречила се и Ђинђићева одлука да Милошевића изручи Хашком трибуналу. И то на Видовдан, што Ђинђићу нису опростили ни они који тај празник поштују много више него Милошевића.

Да би после трагичног стрељања Зорана Ђинђића на улазу у зграду Владе Србије 12. марта 2003. била изречена и тешка оптужба, истина, никад потврђена, да су у тај злочин умешани чак и чланови Милошевићеве најуже породице.

Они који су оптуживали Ђинђића да убија свој народ оптужени су да су убили Ђинђића. Круг мржње је тиме затворен. Не само да међу њима нема ничег заједничког него, поврх тога, не може да буде ни помирења.

Уосталом, иде даље ова логика и према далекосежнијим пројекцијама, један нас је увео у сукоб са читавим светом, други је хтео тамо да нас врати. Али смо га ми, то јест Срби, наопаки какви јесмо, убили да бисмо га спречили да нас одведе међу сав тај нормалан свет. Тако некако, глупо, али делује убедљиво онима који желе да у то буду убеђени.

Или настоје да убеђују, тако да и сада, 20 година касније, пишу о „Ђинђићу и смрти нормализације“ и са чежњом подвлаче разлику између друштава која су се уписала „у тај мејнстрим релативизоване европске нормалности“ који подразумева да се буде „унутра, у ЕУ, НАТО-у, Шенгену“, и Србије која је „трагично каснила“ а „након убиства Зорана Ђинђића, то кашњење је могло само да се повећава“; и тврде да је жарко желео да „уз подршку Европе и САД реформише земљу“ након рата „који је у највећој мери сама изазвала“, да је био „свестан да политика континуитета у односу на Милошевића води Србију у нову историјску странпутицу“ и тако даље.

Истина је, наравно, много (до потпуно) другачија. И није случајно што је врло много труда уложено да је не приметимо, јер само слога Србина спасава. И обрнуто.

Елем, сви се сећамо чувене опомене Слободана Милошевића, изговорене у последњем председничком обраћању грађанима Југославије 2. октобра 2000. године, да би „свакоме (…) требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије“.

Али се мало ко још сећа да је до истог податка дошао и Зоран Ђинђић. И да је о томе и јавно говорио у данима који су претходили атентату.

„Мени је јако жао што су код неких људи у Европи и свету добри Срби и демократе само они Срби који се одричу националног интереса своје земље, што неки мисле да рат у Ираку треба да буде наш национални интерес, а не решавање питања Косова… Мислим да је време да престане примена двоструких стандарда… Како то да није време за враћање Срба на Косово, а увек је време за спровођење одлука Хашког суда“, упитао је Зоран Ђинђић у интервјуу франкфуртским „Вестима“ кад је у фебруару 2003. тамо био због донаторске вечери за Храм Светог Саве.

Па у интервјуу Радио-телевизији Републике Српске 21. фебруара, датом у Бањалуци у коју је отишао упркос захтеву америчког амбасадора да прво оде у Сарајево, симболика тог захтева била је и тада очигледна као и данас: „Ако моји пријатељи у свету кажу, е, сад си нас разочарао, онда они нису моји пријатељи. Јер, ако ја кажем, мени је једна ствар важна, и за моју земљу је важна и подржите ме у томе, а они кажу, не, ми те подржавамо само у ономе што је за нас важно, онда то нису пријатељи.“

И у „Вечерњим новостима“, само неколико дана пред смрт, објашњавајући да је „Космет за мене државни приоритет број један“, те да је „статус Косова, у ствари, статус Србије (…) а ја сам изабран да браним интересе Србије“, одговорио је и на питање да ли би, „због промењене позиције, Зоран Ђинђић од демократе могао постати ‘нови Милошевић’ и великосрпски националиста“.

„Доказује се“, одговорио је Зоран Ђинђић у свом, испоставиће се, нажалост, тестаментарном обраћању, „да су моји ставови о Косову – потврда да се српска политика није променила. Да сам, ето, био политичар европског типа, а сад сам постао српски националиста. Тиме се, у суштини, тврди: да је са Србима увек исто, да се на Балкану само маске мењају. Али све то ме не узбуђује много. Мени је важно да су аргументи које сам понудио – необориви.“

Овако је говорио Зоран Ђинђић.

Да би после његове смрти његови самозвани наследници, који су наследили Ђинђићеве позиције у партији и држави, али не и Ђинђићеву политику, ти киднапери његове политике и фалсификатори његовог наслеђа, покушали да нас убеде, и то чине, ево, већ 20 година, да је Зоран Ђинђић радио по мери њиховог схватања да је нормално предати своју земљу, док је ненормално борити се за њу.

Истина је супротна. И Зоран Ђинђић, као и Слободан Милошевић пре њега, уосталом као и Војислав Коштуница након њих кад је дошао у истоветну ситуацију, био је на истоветном становишту да не сме да преда оно што се предати не сме.

И да је због тога сукоб са Западом – неминован. Разуме се, без срљања у конфликт, значи, милошевски мудро, при чему међутим не сме да се занемари прилично важна чињеница да та мудра политика Милоша Обреновића није подразумевала и одрицање од територије и суверенитета Србије. Напротив.

Што се тога тиче, дакле, сваки српски лидер дошао је до истог закључка. Уосталом, иначе не би ни могао да буде српски лидер него само бедни сарадник у спровођењу туђих, антисрпских интереса.

Па отуда и запажање које делује екстравагантно уместо да је очигледно, наиме, национални консензус и национално помирење заправо су остварени. Ма колико то чудно звучало и ма како чудним путем то било постигнуто, а понеко ће подсетити и да јесу чудни путеви Господњи. Нарочито када је Косово и Метохија у питању.

Док је оно обиље пропаганде, којој смо константно изложени, и послужило својој сврси да од дрвета не приметимо шуму. Да не увидимо да о оном најважнијем питању нема разлике већ има сагласја, и то без икаквог претходног усаглашавања; најзад, баш зато човек који је изручио Милошевића и није имао ништа против што су га упоредили с Милошевићем кад се и сам нашао пред истим избором између потчињавања и супротстављања Западу.

И то је, да другачијег избора нема када је избор овакав, порука коју Александру Вучићу данас упућују и Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић. Намере Запада нису се промениле у последњих четврт века. Не сме да се промени ни одговор који на то стиже из Србије.