СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Шта су перспективе Европе

ЕУ се потпуно американизовала. Стари континент никада није био толико американизован и то у часу када политички поглед на свет Вашингтона губи на светској позорници

У епохалним глобалним ломовима које симболизују криза и сукоб у Украјини, једно од кључних питања је каква је перспектива Европе када се ти ломови окончају. Европа, која је вековима била симбол развоја и глобалне политике, налази се и у политичком и у економском колапсу а сукоб у Украјини показао је да она више не постоји као самосталан, политички и економски субјект. Стари континент је на маргинама савремене историје а њену судбину ће на крају одредити исход сукоба у Украјини.

И шта су онда перспективе Европе?

Криза Европе, подсетимо, траје још од Првог светског или Великог рата. Празнине кризе је од тада покушавала да искористи Америка која је после Другог светског рата успела да окупира већи део Европе и на неки начин постане њен власник. Али, тек током кризе и сукоба у Украјини, Америка је успела да преко Европске уније (ЕУ) потпуно завлада Европом и тако је практично избаци из савремене историје. ЕУ се потпуно американизовала. Стари континент никада није био толико американизован и то у часу када политички поглед на свет Вашингтона губи на светској позорници. Одговор европских вазала је да је потребно више Европе, што значи ширење ЕУ и још више оружја за Украјину. Али, шта је реалност?

Неутралност није опција

Зашто је то тако и како се то могло десити? Није само реч о окупацији него је на сцени корумпирана политичка елита која је без икакве политичке визије и само се заклања прво иза ЕУ а када то није довољно онда иза Америке, као лидера западног савезништва. Али кључно је питање до када то може трајати.

Мало је, међутим,  вероватно да ће се искорак десити у скорије време. Јер, политички лидери који би требало да изнесу преокрет су у ствари и главни кривци. И сви су свесни куда то води и да не говоре истину али нико нема снаге да искорачи.

Фасцинантна је та упорност европских лидера у игнорисању стварности и интереса њихових земаља. Најбољи пример је немачка министарка спољних послова Аналена Бербок која упозорава 85 одсто света који није подлегао Америци и ЕУ: „Неутралност није опција“ и позива „станите на страну, на страну мира, на страну Украјине, на страну хуманитарног међународног закона, и за све то време то значи достављање муниције Украјини да може себе да одбрани“.

Али, нису само проблем политичари него можда и више интелектуална елита земаља ЕУ. Уместо суочавања са стварним узроцима савремене кризе већи, доминантан део те елите се бави, како то они зову, пацификацијом Русије, па се у ЕУ дискутује да ли је Русија довољно пацификована после Другог светског рата рата или је потребна додатна терапија. У којем то свету живи та елита? ЕУ у ствари покушава да прошири „културну револуцију“ или „културу поништавања“ и на Русију.

Немачки канцелар Олаф Шолц је, говорећи недавно у немачком парламенту, Бундестагу, дефинисао да је Немачка суочена са „одлучујућим моментом“ и да је Немачка одлучила да ће бити на страни Америке и њене идеологије, да је свет подељен између Запада, који је праведник, и империје зла у којој су Русија, Кина и остали.

Циљ је, како је рекао,  да се империје зла поразе и свим средствима потчине Западу. У тумачењима Шолцових речи се указује да је Запад спреман на рат јер таква амбиција се може постићи само ратом. То је нова европска месијанска мисија, амерички месијанизам се сада пребацио у Европу.

Слуге интереса

Али и у самој Немачкој  се поставља кључно питање – колико дуго ће Немачка моћи да буде слуга америчких интереса јер то што говори Шолц није немачки интерес. Поред економског урушавања страхује се и од вероватног потпуног пребацивања терета сукоба у Украјини на Европу и Немачку. За разлику од Америке, Немачка је веома близу Украјине и то у целој Немачкој већ сада буди велики страх. Застрашујућа перспектива.

То значи да прихватањем тог погледа на свет, те идеологије, било какви будући односи са Русијом нису могући. Ту нема преговора. А истовремено је потпуно јасно да незападни свет не мари за ту западну идеологију и сматрају да је бесмислена и глупост.

Може ли се политика ЕУ ипак променити?

То је у догледно време мало вероватно јер слепим опредељењем за америчку идеологију изузетности и бахатости ЕУ је срушила све „мостове са будућношћу“.

Једина могућност евентуалне промене је када Русија победи у Украјини. И када се рат у Украјини потпуно европеизује и Европљани схвате да они треба да гину за Украјину. Онда ће и другачији интереси европских земаља бити афирмисани, постаће доминантни. Аналена Бербок ће остати усамљена.

У међувремену се намеће и дилема да ли би европске лидере и требало узимати за озбиљно. Недавно су тако председник Француске Макрон и канцелар Шолс тражили од украјинског председника Зеленског да почне преговоре са Москвом. А они су му обећали још оружја и неку врсту чланства у НАТО само ако започне мировне преговоре са Русијом. Он их је одбио. Да ли је могуће да је то концепт европских лидера? Неки хроничари се чак питају, ако се за Зеленског већ зна коју онда дрогу узимају Макрон и Шолц?

Кула од карата

Тако је Европа себе спустила веома ниско да зависи од америчког председника Бајдена и украјинског Зеленског а истовремено санкције погађају грађане ЕУ много више него Русе. Да ли је Европа постала талац не само Бајдена него и Зеленског.

А шта ће тек да буде када Америка буде тражила да Европа следи санкције, и могући рат, и против Кине. Уз то, Кина се предлогом основе евентуалног мировног споразума Украјине и Русије, који је синхронизован са Москвом, практично већ укључила у кризу у Украјини. То је и неговештај активнијег учешћа Кине и у другим глобалним проблемима.

Али упркос пропаганди и јавним изјавама у Европи је приметна паника. Утисак је да сви чекају да се сруши прва карта те куле од карата, да нека земља прва искорачи. Занимљиво је да многи верују да ће та прва карта бити Велика Британија која је до сада била водећи ратни хушкач и амерички вазал. У Британији је ситуација много тежа него у другим европским земљама и власт неће имати много избора.

Иако су сви свесни стварне ситуације у Украјини и да рат против Русије не може да се добије, сви настављају по старом. Сваки дан по неко добије исто задужење. Шефица француске дипломатије Катрин Колона позвала је западне земље на пружање масовне и брзе војне помоћи Украјини иако њен председник Макрон говори о мировним преговорима.

Европске земље у ствари воде корумпирани лидери који верују да су људи, они који су гласали за њих, будале. Корупција је основни инструмент вазалног односа према Америци.

Поред американизације у ЕУ су све већи проблеми и у односима двеју водећих земаља, Немачке и Француске. Раније се осовина Берлин-Париз сматрала основом стабилности Европске уније, а иступањем Велике Британије из ЕУ партнерство две локомотиве Уније постало је још значајније. Проблеми у односима Берлина и Париза покушавају да се прикрију медијским причама о заједништву у политици према Украјини и верности Америци али се ти проблеми ипак не решавају ако их је уопште и могуће решити. У Француској се верује да Немачка не сматра Француску својим приоритетним партнером.

Привид самосталности

Европско јединство и привид самосталности покушавају да се створе сталним плановима о стварању сопствених војних снага. Али то је сада даље од реалности него икада. Уместо јачања одбрамбене снаге, рат у Украјини је појачао војну зависност Европе од Сједињених Америчких Држава. Европа је пропустила своју шансу.

Европа ће бити суочена са потпуним сломом не само политичким него и економским. Са осиромашеним грађанима и урушеном привредом биће још више скрајнута на маргине историје и зависиће од других. И Америка ће на крају вероватно напустити Европу, када извуче сав новац и послове за које је заинтересована. Јер, шта вреди осиромашени вазал и у коме нема новца.

То је вероватна перспектива Европе. Од ЕУ неће остати ништа а ни од НАТО пакта који је деценијама био полицајац наводног јединства Европе. Остаће само мит о европској интеграцији и његова пропаганда.

Такав развој је потпуно известан али ће ипак споро тећи. Не само због тога што већина западних земаља још увек има акумулацију националног богатства него и због чињенице да је Украјина на Колективном Западу постала нека врста нове религије и политичка судбина не само Бајдена него и свих европских лидера који зависе од одржавања религије Украјине.

О свему овоме би можда пре свега требало да поведу рачуна земље које још нису чланице европске интеграције а упорно желе то да буду.