МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Идиоти на даскама

У једном београдском и у једном сарајевском позоришту премијерно су одигране представе базиране на драматизaцијама истог романа – „Идиот“ Ф. М. Достојевског

Често се прича о културној кохезији постјугословенског простора. И поред политичке расцепканости, наводно су културне сцене изузетно добро повезане. Та тема је заправо доста комплексна и вредeло би ту направити прецизну и суптилну анализу, но овде нема те намере. Ове реченице су тек контекст нотирања једне занимљиве коинциденције.

Наиме, у само неколико дана, у једном београдском и у једном сарајевском позоришту премијерно су одигране представе базиране на драматизaцијама истог романа који заправо и није претерано театарски податан и погодан за инсценацију.

Пажљивији пратиоци културних рубрика већ су се досетили: ради се о „Идиоту“ Ф. М. Достојевског. Најпре је 20. фебруара, „Идиот“ премијерно одигран у Београдском драмском позоришту. Прилика је била свечарска: седамдесет и шести рођендан ове театарске куће. Драматизацију је направио познати млади писац Владимир Табашевић, док режију потписује хрватски уметник Ивица Буљан. Само два дана касније, у сарајевском Народном позоришту, најстаријој театарској кући у БиХ, одиграна је такође премијера „Идиота“. И овде су аутори драматизације били млади, али за разлику од Табашевића још увек релативно неафирмисани аутори: Емина Омеровић и Бењамин Коњиција, док режију потписује регионално добро познато име из Сарајева: Селма Спахић.

Овације и перцепција

На премијерама су обе представе испраћене овацијама. Кад је о београдској премијери реч, причам из искуства, био сам тамо, док се што се сарајевске премијере тиче, ослањам на медијске извештаје. Њихова „службена“ рецепција у првим данима након премијера понешто је необична. Прва озбиљнија критика београдског „Идиота“ није објављена у Београду, него у Загребу, у „Вечерњем листу“, а написао ју је вероватно најпознатији савремени хрватски писац: Миљенко Јерговић. Сарајевски „Идиот“ први пут јесте рецензиран у Сарајеву, али не у било којим дневним или недељним новинама, као нити на неком порталу из сфере културе, него на интернет сајту Амбасаде Руске Федерације у БиХ.

Буљанов и Табашевићев „Идиот“ је, по Јерговићу, „добра и важна представа“. „Идиот“ Селме Спахић, Емине Омеровић и Бењамина Коњиције је, по анонимном рецензенту са сајта Амбасаде РФ у БиХ, тек искривљено огледало у којем се огледа „изопачени свијет како га доживљава“ режисерка представе. Срж онога што смета рецензенту су две ствари: прва се тиче „форме“ – све је у представи, по овој критици, одвише хистерично, друга се тиче „садржаја“ и критичару је, рекло би се, важнија; аутори представе имали су потребу да у њу инкорпорирају и неке од вести из актуелног рата у Украјини и тако је (дневно)политички „осавремене“.

Необична реакција са сајта Амбасаде у Сарајеву је изазвала бес позоришне заједнице. Глумци, режисери, драматурзи такмичили су се у осудама и ишчуђавањима. Напослетку се службено огласила и сама институција Народног позоришта у Сарајеву. У њиховом званичном саопштењу каже се дословно и ово: „Свијет у којем живимо данас је свијет који обиљежава рат у Украјини. Радити Достојевског на сцени данас, а занемарити рат у Украјини био би кукавички чин“.

Стављајући на овом месту у страну остале аспекте ове занимљиве полемике (немамо ни времена ни простора да је у детаље и подробно анализирамо), овде се као кључни адресат цитиране поруке сарајевских уметника не намеће више руска дипломатска мисија, него београдска (или чак београдско-загребачка) позоришна ауторска екипа. Јер екипа из Београдског драмског позоришта такође је „радила Достојевског на сцени данас“, али је ипак, језиком сарајевског саопштења, „занемарила рат у Украјини“, те се кроз те и такве моралистичке наочале, показала као „кукавичка“.

Неки ће засигурно прихватити тезе сарајевских моралиста као што су Питагорини ученици прихватали тезе свог гуруа: без имало пропитивања.

Они други би, међутим, могли барем поставити понеко питање. Ако бисмо и прихватили идеју да је задаћа уметности да се бави актуелним политичким и хуманитарним питањима, зашто је кукавички занемарити их баш ако се ради Достојевски?

Може ли се „не занемаривати рат у Украјини“, а да се ради, рецимо, Крлежа или Ибзен или Флобер? Наслућени одговор би био: Русија је страна у рату, а Достојевски је Рус. Онда је то тек „лајт верзија културе укидања“: играћемо само оног Достојевског који је претходно „вакцинисан“ морално-политичком подобношћу у НАТО регистру.

Али чак и кад бисмо то прихватили као принцип, поставља се питање: Јесу ли исти ти „моралисти“ 2003. односно 2011. на сцену постављали драматизацију неког америчког односно француског романа, па избегли кукавичлук тако што су дневнополитички алудирали на агресију на Ирак односно интервенцију у Либији? Не сећам се да јесу, а игром случаја живео сам у то време у Сарајеву и релативно пажљиво пратио репертор Народног и других тамошњих позоришта.

Време храбрости

Покојни Веселко Тенжера је говорио да новинарство почиње тамо где храброст престаје. Мислио је ваљда да у нормалним временима није потребна храброст да би се човек бавио својим послом. Ако се данас позориште користи и за то да ауторска екипа вежба сопствену храброст, то се засигурно не ради на начин да подилазиш колективним ставовима и предрасудама публике којој се обраћаш. У том смислу, много је већа храброст удубити се у универзалне психолошке и филозофске (етичке) слојеве романа Достојевског, него псеудоклерикално политичарити на сцени уз патетично убеђење да тиме демонстрираш припадност „правој страни историје“.