Владимир Умељић: МИРОВНА ИНИЦИЈАТИВА У НЕМАЧКОЈ СЕ ШИРИ

Прилог „E pur si muove“ (Па ипак се креће)?“ објављен је на ИСКРИ 28.01.2023. и тематизовао је једну актуелну мировну иницијативу у Немачкој, коју је покренула Сара Вагенкнехт из странке „Левица“ и која захтева престанак лиферовања оружја мајданском режиму Зеленског, прекид ратних операција и мировне преговоре са Русијом.

Она је потом, као што је и било за очекивати, постала мета концертираних и жестоких напада немачког политичко-медијског естаблишмента, но мој коментар је гласио, да је то „Нешто, што се на немачкој политичкој сцени и у јавности више не може игнорисати.“

То се управо обистињује.

 

За подсећање, кратки извод из претходног текста:

„Дугогодишња галионска фигура странке Левице Сара Вагенкнехт и вишедеценијска галионска фигура покрета за права жена Алисе Шварцер објавиле су један „Манифест за мир“, против даље ескалације слања оружја Зеленском и за мировне преговоре, који је до сада потписало скоро 700.000 људи а на демонстрацији за мир пред берлинском Бранденбуршком капијом 25.02.2023. учествовало је око 50.000 људи.

Нешто што се на немачкој политичкој сцени и у јавности више не може игнорисати.

У ударној емсији немачке телевизије ЗДФ „Тврдо, али фер“ („Hart, aber fair“) 27.02.2023. Сара Вагенкнехт се нашла суочена са четворо других учесника у дискусији на ту тему и са „неутралним“ модератором.

Другим речима, била је позвана на оптуженичку клупу једног суда инквизиције.

При овој телевизијској дискусији Сара Вагенкнехт је чула, као и по очекивању, читав репертоар дифамирајућих ознака о својој мировној активности – да су Алисе Шварцер и она „Путинови гласноговорници“, да „масивно мобилишу десничарске екстремисте“, да нељудски игноришу „безбројне, систематски силоване Украјинке и преко 16.000 киднаповане украјинске деце, која вегетирају у руским гулазима“, да поткопавају једини правилни став „да Русија мора да изгуби овај рат“, да… да… да…

Другим речима, она није имала никакву шансу да добије заиста аргументоване одговоре или барем коментаре свог захтева да се ратни ужаси морају што пре прекинути и да се мора дати предност дипломатији.“

 

Најновија испитивања јавног мњења и страначке оријентисаности бирачког тела, међутим, потресају (наводно) већински табор „јастребова“ и постављају све више у питање не само немачко учешће у овом најновијем НАТО- походу на Русију, у актуелној репризи западног „Drang nach Osten“, већ прете да драстично промене читаву партијско-политичку сцену.

Најновије испитивање јавног мњења је наиме показало, да би нова политичка странка, чије оснивање је Сара Вагенкнехт већ више/мање најавила „одмах добила око 19% гласача“ (Meinungsforschungsunternehmens Kantar, 23.02.2023.) и тиме постала друга по снази у Немачкој.

И то није све, тиме би ФДП (либерали), странка Левице а вероватно и десничарски-радикална АфД пали испод цензута од 5% и престали да играју било какву значајну улогу на државном нивоу.

Како узгледа актуелна „игра бројева“?

У овом тренутку хришћанско-демократска ЦДУ/ЦСУ стоји на 31%, социјално-демократска СПД, коју води савезни кацелар Олаф Шолц, на 18%, Зелени 17%, либерална ФДП 6%, десничарско-радикална АфД 14% и Левица на 5% (Infratest dimap, 03.03.2023.).

То значи да би Сара Вагенкнехт са 19% добила више гласова и од тренутног социјал-демократског председника немачке владе. Но ситуација за етаблиране политичке партије постаје још критичнија, када се погледа одакле би дошли ти гласачи за нову странку.

Из АфД би дошло 60% њихових досадашњних гласача (тиме ова партија пада на 5,9% и приближава се критичној граници од 5%), од Левице 50% (партија ишчезава са државне политичке сцене), од ЦДУ/ЦСУ 16% (тиме хришћански демократи падају на око 25%), од либералне ФДП 26% (партија напушта Бундестаг), од СПД 12% (социјал-демократи падају на око 16%) а од Зелених 3% (незнатна промена).

Уколико се тај тренд одржи или шта више појача, у Немачкој би после следећих избора политички одлучивали хришћански демократи, странка Саре Вагенкнехт, Зелени и социјал-демократи, што би представљало једну тектонску промену.

Другим речима, легитимно је у овом развоју ситуације сагледати или барем наслутити прве значајне последице актуелне промене светског поретка и то у економски најјачој и политички најутицајнијој држави-чланици ЕУ и у једном од НАТО-стубова.

Но илузорно би било и помислити да ће устаљене политичке, економске и медијске структуре тек тако положити оружје, не, политичка борба тек предстоји и за очекивати је да ће бити вођена дословце свим средствима.

Јер погођене политичке партије се не боре више само рутински, за неколико процената бирачких гласова више, већ буквално за свој опстанак, државне плате, бенефиције и знатне привилегије.

То, међутим, ништа не мења на горе наведеној констатацији из прошлог прилога на ту тему, да се појавило „Нешто, што се на немачкој политичкој сцени и у јавности више не може игнорисати.“

Још једна ствар је од значаја а то је, да систематска и само анти-руска кампања очигледно није тако делотворна, као што је то нпр. била сатанизација Србе у време пре, за време и после илегалне НАТО-инвазије на остатак српских земаља 1999.

То се очитава у овим статистикама а конкретни пример за то су и рекације после емитовања дотичне емисије „Тврдо, али фер“ („Hart, aber fair“) 27.02.2023. Када је Сара Вагенкнехт навела: „УН-комесар за људска права увек изнова указује на чињеницу, да ратне злочине чине обе супротстављене стране“, одмах је била прекинута и „неутрални“ модератор Луис Кламрот је пустио један кратки филм, који је требало да докаже да „злочине, нарочито сексуалне природе чине само Руси“.

То је сигурно пре остало забележено у сећању медијских конзумената, него врло благи и разводњени деманти од стране тог истог Кламрота на интернету неколико дана касније, у коме стоји: „У емисији смо пропустили да поменемо извештаје УН-комесара за људска права из јула 2022. и септембра 2022.“

Тја, да ли је потребно посебно нагласити, да ови УН-извештаји експлицитно апострофирају, да „ратне злочине чине обе стране“, да значи верификују исказ Саре Вагенкнехт и значајно дезавуишу веродостојност врлог модератора?

Није чудо да се потом на Твитеру се развила врло жустра дискусија под насловом: „Кламрот лаже!“

Но то се одмах масивно релативизује и долази тврдња: „Код Украјинаца је то ретко, спорадично а Руси то чине систематски, употребљавају као оружје.“ Као доказ, нуди се дотична тврдња украјинске новинарке Јулије Јалове и украјинског државног тужиоца Ирине Диденко (Tagesspiegel, 06.03.2023.).

Како се овај развој ситуације одражава на несумњиво тежак положај Срба с погледом на Косово и Метохију, али и на Републику Српску, па и на Црну Гору? Без дилеме, то се никада не може довољно често истаћи, неопходно нам је што шире и чвршће национално јединство, мудрост и стрпљење, ни у ком случају не подлегати уценама Запада, не падати на колена пред ултиматумима (који ретко долазе сами, њима по правилу следе други, нови).

Најпростије речено, размислити како би изгледао један „Француско-немачки план за Косово и Метохију“, ако га са немачке стране не би ауторизовао Олаф Шолц, већ Сара Вагенкнехт.

Јер, ни то се не може довољно често поновити, легитимно је у овом развоју ситуације сагледати или барем наслутити прве значајне последице актуелне промене светског поретка и то у економски најјачој и политички најутицајнијој држави-чланици ЕУ и у једном од НАТО-стубова.