Борис Над: Вечита енигма руске историје – Јосиф Висарионович Стаљин

Јосиф Стаљин био је најутицајнији и најзначајнији руски вођа 20. века.

Био је градитељ Совјетског Савеза, „прве земље социјализма“ и будуће глобалне суперсиле, државник који је поразио нацистички Трећи рајх и подржавао ослободилачке покрете широм света.

Рођен је у Грузији, 1878. године, као син сиромашног обућара.

Студирао је Богословију у Тифлису, са које је избачен зато што се придружио једној подземној марксистичкој групи.

Организовао је штрајкове и тајне марксистичке кружоке у читавом кавкаском региону, планирао је и извео неколико пљачки банака у високом стилу. Убрзо је постао познат по својим вештинама у организовању људи у великим размерама.

Стаљина је својевремено ухапсила царска тајна полиција Охрана и протерала га у Сибир, али он је успео да побегне и врати у Грузију.

Стаљин, за и против

Под Стаљиновим вођством, за мање од 30 година Совјетски Савез се радикално трансформисао из једне од најзаосталијих земаља у Европи у глобалну економску, културну и војну суперсилу. Стаљин је спровео гигантску индустријализацију земље, започео социјалистичку изградњу и остварио економски раст који се оцењује као највећи, или као један од највећих у светској историји.

Под Стаљином, Црвена армија победила је немачку ратну машинерију ослобађајући читаву Европу од нацистичке тираније.

Због тога свако изједначавање Стаљина и Хитлера, стаљинизма и нацизма, као што је то учинио Европски парламент у својој резолуцији о „два тоталитаризма“ из 2019, једноставно не може да стоји.

 

Велика чистка

Уз Стаљиново име свакако иде и Велика чистка, кампања политичке репресије и прогона који су се дешавали у Совјетском Савезу у периоду 1936-1938. Ову кампању је замислио и њоме управљао лично Стаљин.

Почела је чишћењем Комунистичке партије и владиних званичника, репресијом сељака, а настављено са вођством Црвене армије, и прогон неподобних лица.

Обележиле су је јак полицијски надзор, распрострањена параноја од „диверзаната“, затвора, и погубљења. У руској историографији се период најинтензивније чистке, 1937-1938, назива Јежовшчина по Николају Јежову, шефу совјетске тајне полиције, НКВД.

У неким западним изворима се ти догађаји понекад називају и Велики терор односно према наслову књиге битанског историчара Роберта Конквеста из 1968. године која је дуго времена била њихов најпотпунији приказ на Западу.

Стрељани су многи истакнути појединци међународног комунистичког покрета, а неке партије попут КП Пољске и КП Кореје, биле су распуштене.

Почетак Велике чистке се обично везује уз лето и јесен 1936. када је одржано прво од тзв. московских суђења, односно спектакуларних судских процеса на којима су некадашњи руководиоци Партије и вође Октобарске револуције проглашени кривима за заверу са циљем уништења совјетске државе.

Број жртава Велике чистке је предмет спора међу историчарима с обзиром на различите критерије и однос према званичним подацима из совјетских архива, али се обично смешта између 700.000 и 2,5 милиона погубљених, док је број осуђених, од којих су многи провели деценије у удаљеним гулазима далеко већи.

После смрти

Стаљин је умро 5. марта 1953. у својој дачи, у московском предграђу Кунцево.

После његове смрти, Хрушчов је на 20. Конгресу Комунистичке парије Совјетског Савеза прочитао свој „тајни реферат“ којим је отпочео кампању „дестаљинизације“ и „борбе против култа личности Стаљина“, која ће се заправо окончати разбијањем Совјетског Савеза.

Овај политички маневар Хрушчова против Стаљина може се посматрати као први озбиљан ударац читавој совјетској структури. Завршни чин се одирао 1991. у Беловешкој шуми, у којој су лидери Русије, Украјине и Белорусије – Јељцин, Кравчук и Шухевич – заправо потписали капитулацију.

Процеси „дестаљинизације“ нису увек текли глатко, нити су били једнозначни. Заједно са Стаљином, под Горбачовим и његовом „перестројком“ одбачена су сва достигнућа ове велике и моћне земље.

У ствари, такозвани дежурни антистаљинисти понекад су се показивали као већи стаљинисти од самих стаљиниста. На пример, у епохи „дестаљинизације“, у шестотомној „Великој историји отаџбинског рата“, која је изашла 1961, као ни у делу о Стаљинградској бици, уопште се не помиње Стаљин.

Генералисимус без ореола комунистичког свеца

Русија је, нарочито током последње деценије, доживела праву поплаву литературе о Стаљину. С разлогом, јер се овде не ради само о Стаљину.

Личност Стаљина остаје велика енигма и за историчаре у самој Русији. Чекајући на суд историчара, изгледа да је Стаљина рехабилитовао сам руски народ. У анкети спроведеној 2017, на питање ко су најважнији људи у историји света, Руси су на прво место ставили Стаљина – чак и испред Пушкина, Лењина, Петра Великог, Гагарина, Толстоја, или Владимира Путина.

У мору литературе о Стаљину, треба издвојити један наслов из 2022. године: књигу „Генералисимус“ Владимира Карпова.

Карпов није никакав стаљиниста. Године 1941. био је осуђен због „антистаљинистичких изјава“ и упућен у Сибир. Са робије потом одлази на фронт, одакле се враћа као „Херој Совјетског Савеза“.

Његова књига није писана с намером да Стаљину „врати ореол комунистичког свеца“. Карпов ову велику и контроверзну личност једноставно осветљава на другачији начин пружајући читаоцу сасвим другачију и много објективнију слику о Стаљину као великом државнику, свакако највећем кога је дала Русија током 20. века.

Карпов је, како пише новинар и социолог Слободан Рељић, пре свега „вансеријски талентован писац документарне прозе“, који је за собом оставио 12 књига, између осталог и тротомно дело о маршалу Жукову. „Вештина са којом Карпов користи документе – одлуке, прогласе, закључке, резолуције али и дневнике, белешке, сведочења, па и интервјуе… – чине текст читљивим, готово као криминални роман.“

Документарност ове књиге је на нивоу најбољих документарних прича Би-Би-Сија, закључује Рељић, с тим што њено гледиште није западно већ руско.

Рецепција Стаљина на Западу

Што се тиче Запада, тренутно је Стаљин познат по својој „бруталности“, а веома мало аутора покушава да истражи саму личност Стаљина и околности његовог времена.

Књига Карла Шлогела „Москва 1937“ пружа јаснију слику о Стаљиновом добу, описујући атмосферу политичке репресије, али и до тада невиђену модернизацију и технолошки напредак.

Као што је приметио писац Исак Дојчер: „Срж Стаљиновог истинског историјског достигнућа лежи у чињеници да је он затекао Русију са дрвеним плуговима а оставио је опремљену атомским бомбама.“

Русија до Стаљиновог времена није била индустријска сила. Схватајући да долази рат, Стаљин је у једном говору из 1931. истакао: „Ми смо педесет или сто година иза напредних (западних) земаља. Морамо да пређемо ову дистанцу за десет година. Или ћемо то учинити, или ћемо бити сломљени.“

Уопште узев, како примеђује РТ интернешeнал, током Хладног рата и касније западни наратив се брзо мењао. Некад је Стаљин био полуларан на Западу. Било је веома тешко ставити Стаљина у исти кош са Хитлером, пошто је рат коштао СССР 27 милиона мртвих и дао му место за победничким столом.

„Традиционално, победници су они који пишу и преписују историју, али 70 година касније, Запад је све сигурнији у свој капацитет да поново напише `причу` о 20. веку. Стаљин се сада све чешће представља као Хитлеров саучесник који му је помогао да организује хаос и терор у Европи.“

Ствар у основи не стоји другачије ни са другим руским вођама: „Иван Грозни је вековима важио за чудовиште, због своје немилосрдности у унутрашњој политици, али и због тога што је освојио огромне територије и постао претња империјализму Запада.“

Петар Велики се сматра занимљивом личношћу зато што је отворио „прозор у Европу“ и уградио неке западне елементе у руску цивилизацију. Горбачов и Јељцин, који су желели да се прилагоде западним стандардима, такође се сматрају „добрим“ руским вођама. Путин је „лош“, још од његовог говора у Минхену 2007, када је изјавио да су прошла времена слабе Русије.

Уосталом, овакве ставове Запада објашњавају саме структуре моћи у такозваним либералним демократијама.

Још од почетка 20. века, Запад је развијао систем који не трпи јаку концентрацију власти.

Како тврди амерички филозоф Шелдон Волин, САД већ неко време живе у „обрнутом тоталитаризму“. Системом владају корпорације, којима изабрани владари и владе могу једино да служе.

У својој књизи „Пропаганда“ из 1928. године, Едвард Бернајс објашњава: „Свесна и интелигентна манипулација организованим навикама и мишљењема маса веома је важан елемент у демократском друштву. Они који манипулишу овим невидљивим механизмом друштва чине невидљиву владу која влада нашом земљом (Америком).“

А то значи да западном систему нису потребни снажни државници и реформатори са неком идејом за сопствени народ, већ администратори и „менаџери“ са веома ограниченом моћи и кратким мандатом.

То су фактори који одређују западно виђење свих руских владара, укључујући и Стаљина.

Идеја Совјетског Савеза

Што се тиче Совјетског Савеза, чију историју је немогуће одвојити од имена Стаљина, мађарски политички активиста и аналитичар Бен Тот износи занимљиво гледиште: „Појава антиимперијалистичког СССР-а неповратно је променила свет у целини, али је пре свега променила неразвијене и сиромашне, `земље у развоју`, оно што се данас назива `Глобалним југом`.“

СССР је, подсећа Тот, током своје историје непрекидно подржавао њихову борбу за ослобођење. „Оријентација Совјетског Савеза била је доследно антизападна. Време у којем данас живимо може се упоредити са револуционарним периодом који је довео до стварања Совјетског Савеза.“

Значај онога што се започело са стварањем СССР-а данас је у великој мери потцењен, сматра Тот: „До тог тренутка, англосаксонско империја је водила свет. Империјалисти су се борили између себе око плена, али империја никада није била озбиљно изазвана све до појаве Совјетског Савеза. Бољшевици су донели на свет идеју економског развоја за сваки народ, и то на глобалном нивоу.“

„Египат не би био електрифициран, Индија не би имала челичане, а моја земља, Мађарска, и даље би била феудална житница“, закључује Тот. „Кинеска револуција, иако по много чему различита, не би победила да није било совјетске подршке. Послератни економски процват, највећи у историји, покретала је ова земља.“

Писмо Мао Цедунговог сина упућено Стаљину

Према оцени коју је изрекао управо велики кинески револуционар и народни вођа Мао Цедунг након што је прочитао „тајни реферат“ Хрушчова, у СССР-у су после 20. Конгреса КПСС власт преузели „корумпирани издајници, који ће земљу одвести у пропаст.“ Са револуционарним периодом СССР-а било је фактички завршено. Слично мишљење изрекао је 2013. и кинески вођа Си Ђинпинг: Хрушчов је тај који је минирао идеју Совјетског Савеза, и отада у Совјетском Савезу наступа „ера идеолошког нихилизима“.

Занимљиво је да је Стаљину у одлучним годинама Великог отаџбинског рата писмом обратио син Мао Цедунга, који се тада школовао у Совјетском Савезу – Мао Анинг, кога су Руси звали Серјожа.

Док је његов отац Мао претварао заосталу Кину у једну од најмоћнијих земаља света, Серјожа је васпитаван у Међународном дечјем дому у граду Иванову. Пошто је завршио Војно-политичку академију „Лењин“, добио је чин поручника.

„Драги друже Стаљине“, пише у његовом писму Стаљину, „ја сам кинески младић. У земљи Совјета коју Ви водите, учио сам пет година. Волим СССР као што волим Кину. Не могу да гледам како немачки фашисти газе вашу земљу. Желим да осветим милионе убијених совјетских људи. Одлучан сам да идем на фронт. Молим вас да подржите мој захтев.“

Послат је на Белоруски фронт, где је постављен за комесара тенковске чете. Борио се у Пољској и Немачкој, а свој ратни пут је окончао у Берлину. Погинуо је у Корејском рату током напада америчких бомбардера, 25. новембра 1950. године.

Слично кинеском вођи, и Стаљин је изгубио сина Јакова у рату, који је преминуо у немачком заробљеништву.

О својој историјској улози сам Стаљин је једном приликом рекао: „Знам да ће после моје смрти гомила смећа бити набацана на мој гроб, али ветар историје ће га, пре или касније, одувати без милости.“

Иначе, Стаљин је био и веома талентован песник, а песме „друга Стаљина“ преведене су и на српски. Поред стихова славног руског научника Ломоносова, Стаљинове песме могу се наћи у избору из новије руске поезије под насловом „У светли дан“, који је приредио Владимир Коларић.