После богослужења беседом се обратио Митрополит Јоаникије. Беседу преносимо са портала Светигора интегрално:
„Драга браћо и сестре, ми се стално молимо за наш распети народ на Косову и Метохији и за светиње, које су, ево, почетком 21. вијека доживјел велика страдања и погром. Косово је распето од Светога кнеза Лазара па до дана данашњега, а ово ново косовско распеће није лакше него што је то било раније.
Биће прилике још да се каже која ријеч о Косову, о тајни Косова, о његовом духовном, метафизичком, историјском, културном и његовом свеукупном значењу. То је, заправо, наша основна прича и основна тема. То је била прича и тема наших предака кроз вјекове, а нарочито овдје у Митрополији црногорско-приморској. Владика Висарион Бориловић у 17. вијеку говори о Пећкој Патријаршији као сунцу које шири своје зраке и обасјава све српске земље и на такав их начин и обједињује, иако је то било вријеме ропства, осим назнака слободе у Црној Гори тада.
А Свети Петар Цетињски, пред чијим моштима се овдје молимо, говорио је исто то, али мало другачије саопштено – да је Пећка Патријаршија мати свих српских цркава коју су подигли наши краљеви и цареви и патријари. А Његош је признат од свих као обновитељ Косовског завјета. Он говори о Црној Гори као искри која је искочила из гомила пепела величине Душанове. Тако је било његово понирање у тајну Косова. А такође је говорио о томе да је надање наше закопано на Косово, у једну гробницу.
Наш претходник, блаженопочивши Митрополит Амфилохије те Његошеве мисли је сагледао кроз теолошко тумачење, ставио их у теолошку перспективу. Можемо слободно рећи да је на неки начин допунио и продубио Његошеву мисао о Косову кад је говорио да је косовска гробница добила светост и силу од гроба Господњега и да је косовско распеће српска Голгота и да је то распеће добило освећење од распећа Христовога и од Крста Господњега. Волио је посебно да нагласи тај Његошев стих Надање се наше закопало, на Косово у једну гробницу и додавао: Надање, а не безнађе! Тако је Косово извор наде, извор окрепљења, јер је извор светости.
Косово је обасјано небеским љепотама светих икона и фресака, умирисано миомиром светих моштију, благоуханијем светих моштију којим је умирисана света српска земља! Косово је наш Јерусалим. Хајде, нека неко поразмисли мало: Зашто Јевреји, ево три хиљаде година говоре и улазе у тајну преласка преко Црвеног мора? И зашто су толико везани за Јерусалим, зашто пониру у тајну и земаљског и небеског Јерусалима?
Тако и ми исто, вјековима и пјевамо и плачемо, али тај наш плач се претвара у радост. Та суза се претвара у свијећу, а поезија у јунаштво, па је честити књаз Никола пјевао о Косову Онамо ‘намо, а Бог га је удостојио да са својим Црногорцима крене у ослобађање Косова, па је ослободио цијелу Метохију. А краљ Петар, са друге стране, ослободио је Призрен, Грачаницу и остале дјелове свете српске земље. Краљ Никола је посебно то истицао као заслугу два стара српска краља. Тако је волио понекад да каже. Њих двојица су понекад лијепо слагали, понекад се нијесу слагали, све је то било неслагање због власти, али све је то било људски. Међутим, кад је требало да буду – били су! Испунили су завјет Светога кнеза Лазара. На овим нашим поменима и молебанима, када се молимо за Косово и Метохију, треба обавезно да запалимо свијећу и за краља Николу и за Јанка Вукотића и за Радомира Вешовића и посебно за оне црногорске јунаке који су пали за ослобођење Метохије, Пећке Патријаршије и Високих Дечана.
Али, није се ту завршила прича и епопеја о Косову нити се ту завршила Косовска битка. Она ће, као што наши пјесници пјевају, можда трајати до скончанија вијека, јер то је битка за смисао, битка за памћење, за вјеру. Тајна Косова прожела је нашу историју, нашу културу, нашу вјеру. Када су Црногорци побјеђивали у бојевима у 19. и 20. вијеку, то су доживљавали као лијек косовских рана. Тако се тумачила Битка на Вучјем долу. А Његош. Када пјева о бици на Вртијељци и о славној погибији Баја Пивљанина у борби са Турцима каже: Благо томе ко се ту нагнао, већ га ране не боле косовске. Дакле, рана косовска, суза косовска, пјесма косовска која је често тужна, она се претвара у славу, у поезију, у јунаштво, у еп! То су све одлике Косовског завјета.
Само велики народи имају завјет. Само велики народи имају еп. И то се чува. То су вриједности које се ни са чим другим земаљским не могу поредити! И када дође стани-пани ми имамо ту свјест, то памћење које смо наслиједили, ту одговорност да сагледавамо овај живот у перспективи тих највећих вриједности – и вјере, и предања, и поезије и осталих вриједности. Као и Свети кнез Лазар. Тако земаљски живот и дани земаљског живота нијесу прва и највећа вриједност него душа и њено спасење. А тога не може бити без очувања завјета. Као што је то по нашем народном предању Свети кнез Лазар саопштио у давна времена земаљско је за малена царство, а небеско увијек и до вијека. У тој перспективи се може наћи смисао живота и смисао историје.
У овим временима највећег притиска великих сила да се Србији и српском народу отме Косово и Метохија, и да се отму светиње и обрише памћење заиста није лако! Зато ми имамо молитву: Помози Јаки нејакоме. Нијесмо јаки да се одупремо великим силама. А то је наш патријарх, блаженопочивши Иринеј решавао врло једноставно, ту нашу нејакост пред великим силама, ријечима: Косово нека сила може отети, али га се одрећи нећемо, ни посредно ни непосредно! Врло једноставно, али мудро. А онај који га се није одрекао, а то Срби сигурно неће никада, он ће га и сачувати! Даће Бог.
Драга браћо и сестре, да се помолимо Богу, да се ослонимо на Бога, да се у Бога понадамо, да се на такав начин објединимо као народ, Богу који нам је вазда помагао и опет ће нам помоћи! Ми смо овдје имали једну малу Косовску битку. Тако бих рекао, да не прецјењујемо! Када смо се борили за светиње. И тада смо били веома усамљени. Али Бог је био са нама! И зато, као што је говорио наш блаженопочивши Митрополит: Не безнађе него надање! А нада нас веже са Богом као искра са сунцем капљицу, као што је говорио Његош. Да се у току овог Великог поста смиримо, да се кајемо за своје гријехе, да чистимо своје душе од осуђивања, од мржње, од пакости, од злобе, да се духовно обнављамо, храбримо и обједињујемо око Христа Господа који ће нам дати снагу да сачувамо и веру и светиње и предање и, што је много важно – и част и образ.
Трба да се увијек сјетимо и Његошеве ријечи да част и брука живе довијека. Ко се једном обрука – то је врло опасно! А то не приличи потомцима оних који су његовали косовску мисао и који су се везивали за косовске светиње. То не приличи потомцима Светога кнеза Лазара и Његоша. И ето, у тим мислима и тим расположењима да проведемо овај пост. Наш свјатјејши Патријарх је благословио да се уз овај Часни пост молимо Богу на такав начин. Бог ће помоћи, Божја милост ће се излити на све оне који се Богу моле, па и на наше Косово и Метохију, на наше светиње. Оне су, заправо, непресушни извор Божје милости и Божјег благослова. На то да се ослонимо и да на такав начин његујемо Косовски завјет и косовско памћење и чувамо Косово и Метохију.“
