Синиша Љепојевић: Промене положаја Израела

Део глобалних промена, које су увелико у току, је и промењен геополитички положај Израела. Још од Суецке кризе 1956. године, Израел је на Блиском истоку био под америчком заштитом али се то сада мења. Израел ће, наравно, и даље остати амерички клијент јер америчка елита употребљава историјску несрећу јеврејског народа да би прикрила своје моралне поноре. Међутим, после рата у Сирији и посебно избијања ратних сукоба у Украјини и промена којих су ти сукоби симптом, Израел тражи гаранције своје безбедности и од других.

То је темељна промена политике и положаја Израела.

Током дугогодишњих припрема за ратне сукобе у Украјини, Израел је са Колективним Западом био уплетен у тај пројекат, а када су оружани сукоби почели и са извесним снабдевањем оружјем и војном техником. Али, како се ратни сукоб развијао а са њиме и глобална геополитичка ситуација, Израел се повлачио из Украјине. Ових дана сазнало се да је Израел повукао нешто више од 500 својих војних саветника из Украјине.

Иако није познато колико их је још остало у Кијеву изненађење је било да је Израел уопште био толико уплетен у ратне сукобе на страни Украјине а против Русије.

Бивши премијер Нафтали Бенет је открио и да је Израел био међу посредницима у преговорима Русије и Украјине првих месеци сукоба. Он је такође био први политичар из америчког блока који је током сукоба посетио Москву и недавно је изјавио да је од руског председника Владимира Путина тражио и добио гаранције да украјински председник Владимир Зеленски неће бити убијен. Бенет је рекао да му је председник Путин то обећао. Поред ипак мало познате уплетености у украјинску ратну кризу и самопроглашеног права да брине о украјинским Јеврејима, какав је Зеленски, Израел је у основи хтео да учешћем у преговорима задржи своју важност у актуелним геополитичким променама.

Будућност у незападним интеграцијама

Од почетка ратних сукоба у Украјини глобални догађаји су се редали великом брзином а до сада се највеће промене збивају на Блиском истоку. Сирија је из грађанског рата, који још на неки начин траје, изашла као близак савезник Русије и Ирана а и Ирак се приближава том савезничком блоку. Кинески председник Си Ђинпинг је крајем прошле године посетио Саудијску Арабију и поред домаћина разговарао и са 20 арапских лидера.

Арапски свет се окреће Евроазији, што поред осталог значи и приближавање Ирану, и напушта не само амерички долар него своју будућност види у незападним интеграцијама. Тиме је дефинисана тектонска промена геополитичке карте Блиског истока који је годинама имао статус америчког забрана. Сада и Блиски исток на неки начин у великој мери напушта Америку али и Америка постепено одлази из тог дела света, ма како то изгледало невероватно.

У таквом амбијенту Израел остаје све усамљенији.

Нови израелски премијер Бенјамин Нетањаху је недавно изјавио да је са председником Путином постигао договор о безбедности летова израелских војних авиона изнад Сирије. То је такође још један знак да је Израел изгубио своју дугогодишњу ваздушну супериорност на Блиском истоку, преостало му је за сада само нуклеарно оружје.

Конструктивни хаос

У дипломатским круговима се, међутим, сазнаје да Израел са Русијом разговара о далеко широј безбедности него што су летови над Сиријом. Израел веома добро разуме актуелне геополитичке промене и њихов далекосежни значај и зато се на време престројава и тражи нове гаранте своје безбедности. Израел већ дуго има добре односе са Русијом али сада од Русије тражи и гаранције своје безбедности. То је кључна промена.

Русија је присутна у Сирији а обновила је блиске контакте и са Египтом, земљама од којих пре свега зависи израелска безбедност. Русија је уз Кину присутна и у Саудијској Арабији а стратешки је везана и са Ираном. И разумљиво Израел се приближава Русији и у њој види гаранта своје безбедности.

Вредело би такође подсетити на амерички пројекат Великог Блиског истока или како се још називао Новог Блиског истока, креираног у деведесетим годинама прошлог века а фаворизованог првих деценија 21. века. Амбиција је била да се проширењем Блиског истока и на Централну Азију и на Северну Африку тај цели регион још више и дуготрајније веже за Америку. То је, како је 2006. најавила Кондолиза Рајс, тадашња шефица америчке дипломатије, требало да се оствари кроз „конструктивни хаос“. И тај „конструктивни хаос“ је почео 2011. дестабилизацијом низа арапских држава познатом као „Арапско пролеће“. На неко време се и успело мада су у Либији и Сирији последице биле трагичне. Али само за неко време. Либија је практично нестала као држава а у Сирији је избио грађански рат који је отворио простор и за Русију и за Иран. А Египат је обновио везе са Русијом. Иницијатори рата су поражени. Резултат америчких пројеката Велики Блиски исток и „Арапско пролеће“ је да је Америка уместо „новог“ изгубила Блиски исток. Невероватно погрешне процене Вашингтона.

Поред оних који су изгубили животе највећа политичка жртва тих америчких пројеката је Израел, једини савезник Америке. Али, у новом амбијенту Израелу није довољно да буде савезник само Америке и гаранције мора да тражи и од Русије.

Али, како се то каже, старе навике тешко умиру. Америка уз подршку Британије и Израела сада настоји да обнови грађански рат у Либану и тако остане присутна на Блиском истоку. У крајњем, то је узалудан посао али вашингтонска бирократија не одустаје. Према магазину на арапском језику „Ал Мариа“, амерички и британски инструктори у тајним камповима у Јордану обучавају младе Либанце лојалне хришћанском, некадашњем господару грађанског рата Самиру Гиџи. Та хришћанска милиција која, процењује се, има око 10.000 бораца. И, тврди се, обучава се за нападе и сукобе са Хезболахом, блиском Ирану. Али, у Либану се говори да и израелски Мосад обучава борце лојалне Гиџи у центрима Мераб, Балбек и Дар Ал Ахмар, са циљем обнављања грађанског рата.

Стари принцип мржње

Самир Гиџа (72), припадник католичке мањине Маронита, је још увек један од најмоћнијих политичара у Либану. Он је као вођа хришћанских Фаланги 1995. осуђен на доживотну робију због убистава политичких противника и зато што је одговоран за дизање у ваздух цркве пуне верника иако је и он сам хришћанин како би потпалио мржњу. Он је, међутим, 2005. ослобођен и пуштен је на слободу. Недавно је откривено да је повезан и са новом хришћанском милицијом званом „Божји војници“, базираном у Ашрафији, код Бејрута. То су млади људи махом запослени као обезбеђење у западним банкама, углавном у француској банци „Сосијете женерал“, одакле, верује се, и долази финансирање те милиције.

Либан је сада у статусу неуспешне, пропале државе и у банкроту, па се верује да се за мало новца може ангажовати незадовољна младеж. Наравно, на основу старог принципа мржње. Када је почео рат у Сирији Американци су у Либану оживели старе вође ранијег грађанског рата који ниједан, осим Гиџе, није судски одговарао него су напротив били лидери корупције која је уништила ту државу. Стари западни метод рушења држава. Они су уз подршку Америке и потом Француске минирали, укључујући и терористичке нападе, све покушаје Кине, Русије и Ирана да помогну Либану.

Али и то би могла да буде америчка погрешна процена.

Грађански рат би, како се чини, требало да потпале напади на Хезболах али та организација је већ извесно време веома популарна у већем делу Либана, посебно на југу, и тај покрет има и посланике у либанском парламенту. Борци Хезболаха имају дуго искуство из рата у Сирији и добро су наоружани и свеже обучене хришћанске милиције немају много шанси у сукобу са Хезболахом.

И поново би највећа жртва могао да буде Израел. То се, како изгледа, веома добро разуме у Израелу који сада, упркос обавезама према старом заштитнику Америци, тражи гаранције од других. То би могло донети и извесне промене у ратничкој политици Израела и према Ирану, савезнику оних од којих се траже гаранције за безбедност.

Десио се заиста нови Блиски исток али не амерички.