Владимир Умељић: E PUR SI MUOVE? (ПА ИПАК СЕ КРЕЋЕ?)

Да ли ова пркосна Галилејова изрека пред судом римокатоличке инквизиције почиње да се обистињује на немачкој политичкој сцени и у јавности? 

Дугогодишња галионска фигура странке Левице Сара Вагенкнехт и вишедеценијска галионска фигура покрета за права жена Алисе Шварцер објавиле су један „Манифест за мир“, против даље ескалације слања оружја Зеленском и за мировне преговоре, који је до сада потписало скоро 700.000 људи а на демонстрацији за мир пред берлинском Бранденбуршком капијом 25.02.2023. учествовало је око 50.000 људи.

Нешто што се на немачкој политичкој сцени и у јавности више не може игнорисати.

У ударној емсији немачке телевизије ЗДФ „Тврдо, али фер“ („Hart, aber fair“) 27.02.2023. Сара Вагенкнехт се нашла суочена са четворо других учесника у дискусији на ту тему и са „неутралним“ модератором. 

Неминовна је била асоцијација на време противправног напада „НАТО-демократија“ на Србију и Црну Гору 1999, када сам се више од двадесет пута нашао у истој ситуацији – позван на оптуженичку клупу једног суда инквизиције. 

 

При овој телевизијској дискусији Сара Вагенкнехт је чула, као и по очекивању, читав репертоар дифамирајућих ознака о својој мировној активности – да су Алисе Шварцер и она „Путинови гласноговорници“, да „масивно мобилишу десничарске екстремисте“, да нељудски игноришу „безбројне силоване Украјинке и преко 16.000 киднаповане украјинске деце, која вегетирају у руским гулазима“, да поткопавају једини правилни став „да Русија мора да изгуби овај рат“, да… да… да…

Другим речима, она није имала никакву шансу да добије заиста аргументоване одговоре или барем коментаре свог захтева да се ратни ужаси морају што пре прекинути и да се мора дати предност дипломатији.

Она је, међутим, ту (непостојећу) шансу искористила и информисала јавност.

Асоцијације долазе непитано и овде се то односило на „Бертелсманов форум“ у седишту Председника Немачке у Берлину 1998, у дворцу Шарлотенбург, у предвечерје НАТО-напада на остатак српских земаља. Присутни су били највиши представници НАТО-држава и чланица ЕУ, и кандидата за тај статус, као и високи представници САД и посматрачи са разних страна света.

Мој предлог, да уместо очигледно предстојеће агресије буде организована једна „Међународна конференција о правима косовско-метохијских Албанаца у Србији и правима Срба у Хрватској“, добио је подршку Фелипе Гонзалеса и Виктора Черномирдина а Хенри Кисинџер је пришао и честитао „на једином правом предлогу за решавање књучног питања на Балкану, питања мањина“.

Свакако, на то је одмах устао тадашњи немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел и скинуо ово питање с дневног реда реченицом; „Срби су највећи губитници ових догађања и они ће и даље губити!“

Но јавност је ипак била информисана, остао је један траг.

Сара Вагенкнехт и Алисе Шварцер имају, сигурно, много боље изгледе на успех своје мировне мисије. Њихов манифест је умешно формулисан, садржи профилактички више него довољно осуда руске интервенције у Украјини, али и праве аргументе у корист мировних преговора, који очигледно ословљавају и разбуђују све више људи у Немачкој:

„Данас је 352. дан рата у Украјини (10.02.2023.). Преко 200.000 војника и 50.000 цивила је до сада изгубило живот, жене се силују, деца живе у паници, један читав народ је трауматизован. Ако се борбе наставе, Украјина ће ускоро постати разорена земља без становника. И много људи у читавој Европи плаши се проширења рата, плаше се за себе и за будућност своје деце.

Од стране Русије брутално нападнутом становништву Украјине потребна је наша солидарност. Али шта је сада солидарно? Колико дуго би још требало да трају борбе и погибије? И шта је заправо циљ овог ратовања? Наша министарка иностраних послова је недавно изјавила да „ми водимо рат против Русије“.

Да ли је то она озбиљно мислила?

Председник Зеленски не крије свој циљ. После обећаних тенкова, он сад захтева борбене авионе, ракете дугог домета и ратне бродове – да би на свим пољима поразио Русију? Немачки канцелар Шолц још увек тврди да не мисли да шаље нити авионе, нити трупе тамо, али – колико „црвених линија“ је последњих месеци заправо већ прекорачено?

За плашити је се, да ће Путин најкасније при једном нападу на Крим посегнути за максималним средствима – да ли тада стижемо на стрмо клизаште које води у смеру светског и нуклеарног рата? То не би био први велики рат, који је тако почео, али по могућству последњи.

Украјина може уз подршку Запада да добије поједине битке, али не може да победи највећу нуклеарну силу света. То каже и највиши војни заповедник САД, генерал Мили, те да се рат може завршити само преговорима.

Зашто не сад, одмах?

(..)

Ми захтевамо од немачког канцелара Шолца да одмах заустави ескалацију слања оружја! Јер сваки изгубљени дан кошта живота око 1.000 људи и – приближава нас трећем светском рату!“

После велике демонстрације за мир пред Бранденбуршком капијом у Берлину, као и на горе поменутој телевизијској дискусији, дошло је одмах до синхронизоване, концертиране реакције немачког политичко-медијског естаблишмента, на коју су Сара Вагенкнехт и Алисе Шварцер, међутим, исто тако одмах реаговале:

„Демонстрација за мир са око 50.000 учесника је била највећа те врсте у много прошлих година. Тај велики одзив потврђује врло широку подршку нашем захтеву, да се одустане од слања оружја, да се тежи примирју и мировним преговорима.

Сва наклапања о наводном масивном мобилисању десничарских екстремиста показала су се као фарса и као пропали покушај да се демонстрација дифамира и људи одврате од учешћа у њој.

Устати за мир је почетак једног новог и снажног покрета (…)

Ми позивамо на повратак трезвеном начину политичког размишљања и поштовање чињенице, да половина нашег народа захтева више дипломатије а не слање тенкова. А када један говорник берлинске полиције изброји само 13.000 учесника наше демонстрације, то показује да не само код ученика четвртог разреда основне школе постоје велики дефицити у знању при баратању бројевима. Довољно је само погледати обимни фото и видео материјал (…)“

Сара Вагенкнехт и Алисе Шварцер имају, још једном, много боље изгледе на успех своје мировне мисије, него што је то било који противник илегалног нападачког рата „НАТО-демократија“ 1999. против остатка српских земаља могао и да сања.

Јер глас разума сада стиже са немачке а не са руске (1999. са српске) стране, мобилише очигледно све више људи и почиње да представља озбиљну противтежу „мејнстрим- јастребовима“, који све жустрије гурају свет у све већу опасност, неодговорно хазардерски играју дословце „руски рулет“.

Није дакле непримерено, када се цитира Галилео Галилеј: „E pur si muove!“ („Па ипак се креће!“).