Елена Кондратјева Салгадо : ЗАШТО РУСИЈА НИКАД НЕ ГУБИ ИНФО РАТОВЕ

Да би се од неке необуздане демократије направио најнеобузданији тоталитаризам, довољно је избрисати из масовне свести разлику између три важне професије – новинара, оглашивача и агента специјалних служби.

Један од првих озбиљних уџбеника о темељима и принципима оглашавања, објављен у Њујорку 1927. године („Advertising principles“ by Daniel Starch, PhD), у почетку јасно предлаже да циљ кампање одаберете између само две могуће опције:

– оглашавање како би се купац обавестио о постојању вашег производа,

– или оглашавање како бисте безусловно продали свој производ необавештеном купцу.

У првом случају, информације о производу морају бити апсолутно поуздане, а клијенту се даје право да бира да ли ће купити или неће купити.

У другом, информација може бити улепшана (најблаже речено), као мало или потпуно „неуговорна“, јер је циљ ваше кампање да на било који начин натерате клијента да купи производ.

Апсолутно све, па и сама информација, може постати производ, због чега је прва особа која је смислила да „обради” вести завладала светом, почевши да прави политику од рекламе и новинарства.

Процват уџбеничке демократије десио се у доба „тајних досијеа Пентагона“, када је америчко новинарство било у стању да се заузме за себе и избори са првим амандманом, заједничким напорима целе водеће штампе, која је на сопствени и ризик објавила материјале истраживања Роберта Макнамаре о три деценије тоталних лажи о Вијетнамском рату.

Непосредно после овог удара, после Вотергејта, време великих репортажа почело је значајно да опада, а праве информације су се повукле пред надуваним скандалима. Постепено, али сигурно, специјалне службе су коначно заробиле новинарство, претворивши га у насилну рекламу „доминантне идеологије“.

Пошто свака идеологија првенствено дели свет на пријатеље и непријатеље, померили су се и захтеви. Новинарству је једноставно ускраћено право на непристрасно извештавање о такозваним „сивим зонама“, изједначавајући његову делатност са специјалним службама.

Такве „сиве зоне“, по дефиницији, уопште не би требало да се тичу особе која је за своје радно место изабрала ЦИА, СБУ или ФСБ. Другим речима, без обзира за коју државу ради, та особа мора да настави свој посао, без иједне сумње или размишљања о томе да ли је то добро или лоше. У супротном, треба одмах да промени своја уверења, одећу и професију, тражећи нешто једноставније. Ни Штирлиц ни Џејмс Бонд немају право на такав луксуз, по дефиницији, шта год да раде њихове владе.

Сасвим је друга ствар са новинарством.

Новинар је по дефиницији дужан да поуздане, проверене, не „дехидриране“ и не „неутралисане“ информације прибави и емитује најширој могућој јавности, на било који доступан начин. Чак и ако се ова информација налази у оним „сивим зонама“, где се лична уверења новинара не уклапају у могуће закључке, а објављивање може мало или озбиљно да наштети „рекламном покривању“ актуелне власти његове земље.

Од новинара се ни у ком случају не сме захтевати она апсолутно слепа лојалност у име које агент специјалних служби крије или модификује добијене информације.

Кад се информације до којих долазе новинари намерно не дозвољавају или грубо кастрирају, пре пуштања у етар, ради очувања идеолошке слике, тада имамо посла са цензуром тоталитарног типа.

Кад се проверене информације отворено забрањују за дистрибуцију, а њихови извори нису само нарушени, већ категорички потпуно затворени, тада имамо посла са најбешњим и најпримитивнијим тоталитаризмом, који свој јединствени „производ“ намеће за беспоговорну продају становништву, које нема начина да га упореди или провери, него само прогута и верује на реч.

Овај тренд, тешком руком америчког „хегемона”, који је одавно сустигао и престигао „трансформере” совјетске стагнације, проширио се по целом свету и данас скоро свуда преовладава. Централна штампа готово свих земаља света отворено продаје информације обрађене у складу са рекламним захтевима, достављене из једног извора, са једином сврхом да их прода примаоцу на било који начин.

Нови Елсбергови са новим тајним досијеима било ког „Пентагона” данас више неће моћи да пренесу забрањена открића јавности преко штампе која је чврсто и потпуно контролисана, како би се избегло понављање судбоносних владиних скандала.

Ако у нашем наизглед просвећеном добу можете да добијете алтернативну визију било које ситуације искључиво на интернету, и то само ако ако говорите бар један страни језик да бисте проверили изворе, онда живите у ери пропалог новинарства и кастриране демократије.

Све се то, наравно, није догодило у ноћи почетка руске Специјалне операције у Украјини. А ни на дан појављивања првих видео снимака са кинеским „падовима“ од још непознатог вируса, о којем су вам се информације продавале пуне две године у ковчезима на точковима, по горе описаном принципу, сагласно насилном спајању три професије: ко је дистрибуирао, иако доказане, али са водећом идеологијом неусклађене информације– тај је издајник, а ко није поверовао договореним информацијама – није патриота.

Ово се догодило одмах након што је први у историји Вотергејт показао свету да у стварно функционалној демократији новинари који реално делују могу реално да смене председника.

Управо зато је све три поменуте професије – новинарство, рекламирање и несметани рад специјалних служби, требало тако безнадежно измешати, уздрмати и узбуркати, да би се неутралисала и спречила поновна појава Вотергејтске срамоте.

Никаква каснија срамота није била дозвољена у међународној арени, а да с њом нису правилно обрађивани њиховим форматираним мозговима и вештим рукама. И бомбардовање Београда, са „неопходним колатералним жртвама“. И инвазија на Ирак, за чије оправдање је послужила епрувета са прашком за прање веша. И бомбардовање Доњецка од стране „руске војске“, која је „сама себе убијала“, узимајући трофеје у виду клозетских шоља. Неки посебно „независни истражитељи“ страствено се позивају на „фото-документе“, где је „једна теткица на фотографији дописника Бибисија препознала сопствени бојлер, који је украо руски војник“…

Данас скоро нико од мастодоната некад солидне и независне штампе не презире такве информације. Да не говоримо о посебно надареним, који себе сматрају професионалцима, који пишу искључиво на Фејсбуку и Инстаграму.

Истина, умирујућа и искрено опојна формулација „сви лажу, па су све стране у сукобу једнаке” не уклапа се добро са разоткривеним лажњацима, против оних најављених, али никад разоткривених.

Француска штампа, која је не тако давно одлучила да визуелно потврди тезу „сви лажу, а пријатељство побеђује“ и да преброји међусобна лажирања са обе стране, учинила је праву медвеђу услугу омиљеној Украјини, јер је на 19 украјинских фалсификата безусловно експонираних од Француза дошао само један руски, и то – фотожаба са мајицом Зеленског.

Али ни један од светионика још увек не може да објасни како је забрана емитовања руских извора у земљама-светионицима и другим присталицама светске демократије комбинована са оптужбама за „једнострано достављање информација са руске стране“. Омета их класично непријатно питање: ко кога ту забрањује?

Јер, како год да изврћеш значења, алтернативне информације увек забрањују они који се плаше да ће бити разоткривени.

„Генерално, ја имам искуства, али никад раније нисам видео такву цензуру и репресију као сада. Блокирање руских извора је чисто лудило. Зашто не треба да знамо шта они говоре? Зашто да изјаве руског министра спољних послова читам на сајту Ал Џазире?“ © – ово говори Ноам Чомски, управо сад, у једном од последњих интервјуа, на исту врућу и болну тему.

Као што можете претпоставити, интервју Чомског се масовно емитује само на Интернету. Оваква реторичка питања и категорични одговори нису дозвољени у светској прогресивној заједници.

А сад ћу вам рећи зашто Русија никад не губи инфо ратове.

Од она два могућа метода самопромоције, Русија увек бира први.

Сваком потенцијалном клијенту дат је дугорочан избор – да упореди, разуме, прихвати, привије на срце, пошаље у пакао. А онда се вратите и поново проверите све и покушајте поново, ако није успело први пут – и пусте вас унутра, и не замере.

Таква реклама не приморава наручиоца да купи „демократију“ у кеси, па се онда поклони доживотно, захвали на указаној части и следи даље добротворове инструкције против оних који се нису придружили.

Такво оглашавање не подразумева никакву другу принуду, осим елементарног поштовања предложеног „производа“, а не задирања „конкурената“ који му отворено прете у историјски утврђеној зони његове дистрибуције.

Цео свет је супермаркет и људи у њему су купци. Купци не воле да буду приморани да много пута купују производе који не оправдавају очекивања, као што су срећке, под претњом искључења гаса, СВИФТ-а и званично одобрене репутације.

Кад будете имали довољно храбрости да стојите на свом месту, можете сасвим слободно и без угледа: ако устрајете, репутација ће вам се стоструко вратити.

Русија никад не губи инфо ратове, јер се никад не цењка и низашта не мољака у самопослузи. Они који ово још увек не разумеју већ су изгубили, тотално. Чак и ако наставе да се безнадежно слепо боре, свако за своју малу ЦИА-у, по инерцији специјалних агената, несебично оданих идеји „демократије“, која се дуго и отворено, уз само неколико трзаја, претворила у најразузданији тоталитаризам.

Мудри Хаксли, много пре „Врлог новог света“, написао је у дневнику једног путовања: „Кад влада, у коју су се полагале најтајније наде, дође на власт, демократија и самоопредељење, као такви, престају да занимају оне који су се још јуче тако страствено за њих борили” („Jesting pilate”, 1926).

Стиче се утисак да се тренутно налазимо у том времену и простору где се води најжешћа борба са Русијом не за било какву „демократију и самоопредељење“, већ категорички против њих.

Да би се доказало супротно, заједно са тврдњом да „сви лажу и да су сви једнаки у сукобу“, потребно је дати пун и узајамни приступ изворима свих учесника у сукобу.

Само губитник ће одбити да то уради.