Миломир Степић: Куповина времена или неопростива наивност

Ничим се не могу оправдати домаћи познаваоци и истински актери кризе, која је почела пре више од три деценије и парадигматично и даље траје у виду косовско-метохијског чвора

Прошла је читава година, а судар глобалних играча и геополитичких тектонских плоча у украјинској арени није окончан. Било је покушаја у Минску и да се шири сукоб наводно спречи, али се испоставило да је Запад – све уз посредовање/помоћ ОЕБС-а(!) – „куповао време“ како би додатно наоружао свога клијента. Као да то нисмо одмах знали!

Лицитирања наших украјинолога

Тимови наших, на ову или на ону страну пристрасних експерата, каријерних дипломата, публициста, извештача, пензионисаних официра, аналитичара са или без академских титула, а нарочито ислужених или актуелних политичара – убеђивали су нас да ће све бити убрзо готово. За недељу, најдуже месец дана, онда за три или шест месеци, потом до краја лета, па када се уђе у зиму и заледи се тло како би тенкови лакше маневрисали, не дуже од „њихове“ или „наше“ Нове године, „њиховог“ или „нашег“ Божића… Еурека: неки су се досетили да нам открију како прави рат тек сада почиње!?

Док су се једни све више запетљавали у покушајима да рашчивијају тактичка питања и својства примењеног оружја, други су, тобоже, са сигурношћу знали „праве циљеве“ специјалне операције: прикључити само Доњецку и Луганску област; недовољно – неопходни су још Харков и Запорожје; не, не – тек са падом Кијева пада антируски неонацистички режим; сасвим је јасно – нова граница биће на Дњепру; руски циљ је јасан – продрети до Одесе и делте Дунава; још боље: до Винице и Житомира… И? Промашај!

Мало ко је био опрезан у процени, а још мање промишљао шта се „иза брда ваља“, тј. шта се заиста колосално одиграва у сенци рата и какви ће бити његови резултати у глобалним оквирима, и то на културно-цивилизацијском, економско-финансијском, образовно-научном, технолошком и сваком другом плану. Није им, међутим, замерити. Нису располагали правим информацијама и чињеницама како би доносили исправне закључке и предвиђања. Људски је грешити.

Континуитет неопростивих домаћих непромишљености

С друге стране, ничим се не могу оправдати домаћи познаваоци, а нарочито актери кризе, која је експлодирала пре више од три деценије и парадигматично наставља да траје у виду косовско-метохијског чвора.

Докле ће се правити изненађени и наивни?

Никако да им постане јасно како свет функционише и да сходно томе делују имајући у виду српске интересе. Незнање, неискуство, лаковерност, кратковидост? Или ступидност, уцењеност, корумпираност, злонамерност? Или све то заједно?

Зашто се пристало на растакање Југославије дуж тзв. АВНОЈ-ских унутрашњих граница када је било и врапцима на грани јасно куда то води? И даље се пренемажемо да смо, ето, „одлагали Косово“ и „куповали време“, да, као, нисмо знали какве ће бити последице, и да се никако није могло другачије. Могло се!

Цену плаћамо више од три деценије и ко зна колико ћемо наставити да плаћамо, а још увек нам, ето, ништа није јасно. Прво је Крајина „утерана“ у Венсов план, чиме је изгубљена иницијатива, отупљена оштрица, разводњен покрет тамошњих Срба и читав српски чинилац увучен у замку дугог рата. У ствари, тиме је Запад непосредно „купио време“ Хрватској. Као помоћу Минских споразума Украјини.

А онда се све наставило у Босни и Херцеговини. Прво се пристало на тзв. Лисабонски папир, самозаваравајући се да ће он сачувати мир. А какав би то мир био са онако расцепканим „србистанима“!? Да је усвојен, до данас тамо Срба не би остало ни неколико процената. Муслимани га одбише, а убрзо смо сазнали како и на чију сугестију. Но, ми смо и даље сами себе убеђивали и практично се понашали као да је Запад непристрасан и да УНПРОФОР није под пресудним утицајем НАТО (првенствено САД и В. Британије).

Правили смо се да не разумемо како нуђени планови и мапе поделе БиХ представљају „куповину времена“ ради ојачавања хрватско-муслиманске стране и да имају антисрпску намену. Сви редом су смањивали и распарчавали српску територију, истовремено је заробљавајући у што унитарнијој (читај: муслиманској) БиХ.

Дејтонског споразума смо се, потом, држали „као пијан плота“, а не као нужног зла, да би се донедавно пренемагали послушнички прихватајући сваког високог представника и не пружајући резолутан отпор постављењу чак ни бившег маринца и заговорника интервенционизма – Педија Ешдауна. Као, нисмо могли знати какав ће бити.. А Британац је!

Косово и Метохија: континуитет пренемагања

Правили смо се невешти да не знамо ко је Вилијам Вокер. Октобра 1998. био је постављен на чело тзв. Косовске верификационе мисије ОЕБС-а – Организације за ЕВРОПСКУ безбедност и сарадњу – а Американац. Да ли га је за ту позицију више квалификовала сумњива амбасадорска улога у крвавим обрачунима у Салвадору 1989. или успешно обављена дужност шефа Прелазне мисије УН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем ради „мирног реинтегрисања“ тог источног дела РСК у Хрватску?

Шта се могло очекивати од такве личности: непристрасност и поштовање међународног права или false flag operation? А ми нисмо оштро и недвосмислено одбили његово именовање знајући с ким имамо посла, него смо „куповали време“. Каква је била та „куповина“, убрзо је показао Рачак. Да наше самопонижавајуће пренемагање буде очигледније, Вокера смо средином јануара 1999. прогласили за персону нон грата, али смо убрзо, и то баш суверено, „замрзли“ ту одлуку. Није се могло другачије? Неће бити.

Чак је прихваћен и један Ахтисари. Зар се мислило да ће бити објективна особа која је 1992-1993. председавала конференцијом о растурању Југославије? Успео је да буде и почасни председник управног одбора опскурног тинк-тенка Међународне кризне групе. Чак и добитник Нобелове награде за мир, упркос томе (или баш због тога!?) што је креирао неприхваћен, али великим делом спровођен план за верификовање покушаја насилне сецесијеске албанске мањине на КиМ?

Стидљиво гунђање наших званичника било је за унутрашњеполитичку употребу. Као што је било и приликом постављање практичних реализатора одвајања Црне Горе од Србије – Мирослава Лајчака, етничког Словака, али политичког атлантисте, који нам до дан-данас пружа „добре услуге“, и колоритног Франтишека Липке, председника Републичке референдумске комисије, који је „златним гласом“ одбио све приговоре на регуларност референдума унапред познатог („потребног“) резултата.

Купер као парадигма

Није нам сметао ни Роберт Купер, именован 2011. за главног преговарача ЕУ у „дијалогу Београда и Приштине“. А зашто би нам сметао? Па он је био представник интеграције која је „стратешко опредељење Србије“ и која „не тражи да признамо Косово јер га не признаје ни њених пет чланица“. Све „купујући време“, без отпора смо прихватили тобоже непристрасно посредовање тог дугогодишњег дипломате из земље покровитеља „косовске независности“ – Велике Британије. Није нас ваљда фасцинирала чињеница да је био најближи сарадник Србима доказано ненаклоњеног Хавијера Солане и „спољнополитички гуру Тонија Блера“, како су га је окарактерисали медији у његовој земљи?

 

Нити Купер, нити они који су га послали да води „дијалог“, нису ништа крили што би нам дало оправдање за наивност. Треба само прочитати његову не много обимну књигу Распад нација, за коју је добио Орвелову награду.

Али је још јаснији и „без рукавица“ био у ауторском тексту „Зашто су нам и даље потребне империје“ у „Обзерверу“ 2002.(пренела „Политика“): „Постмодерни свет треба да се навикне на двоструке стандарде. Међу нама ми делујемо на основу закона и отворене кооперативне безбедности, али када је реч о старомодним државама изван постмодерног континента Европе, морамо се вратити на грубље методе из ранијих времена – силу, превентивни напад, превару и све што је потребно у општењу са онима који и даље живе у свету из 19. века, у којем је свака држава за себе.“

Да не остави никакву сумњу у своју доследност, 2018. је изјавио: „Смешно је у Уставу (Србије) задржати да је Косово део Србије, када је реалност потпуно другачија.“

И тако вештом дипломатском „играчу“ и „старом лисцу“, бескруполозном заступнику антисрпског атлантизма, Србија је са друге стране „дијалошког стола“ супротставила готово двоструко млађег и неупоредиво неискуснијег дипломатског јуношу, са становишта елементарних националних интереса сумњивих налога са државног врха. И тако, све „купујући време“ и бивајући „паметни“, стигосмо до неоригиналног „француско-немачког (САД и ЕУ) предлога нормализације односа Београда и Приштине“.

Није да се нисмо „зафарбали у ћошку“, али то не значи да не можемо да се извучемо.

Пут спасења постоји, али треба да желимо да идемо њиме. Али, „Србија је на европском путу“.