ВИШЕГРАД У ЗЕМЉИ ПАВЛОВИЋА И РАНОМ ПЕРИОДУ ОСМАНСКЕ ВЛАСТИ

Вишеград је настао у Босанској краљевини у Земљи Павловића, која је тако названа по кнезу Павлу Раденовићу (? –1415). Успон кнеза Павла почео је након смрти краља Твртка I 1391. године. Кнез Павле је знатно проширио породичне поседе у Врх Босни и Прачи. Ојачао је и изградио низ утврђења, па је поред престоног града Борача, имао јака упоришта као што су Ходидјед, Павловац (Прача) Бродар, Хртар и Добрун. Припојио је и рудник Олово, пола Жупе Конавле, већи део Жупе Требиње, као и пределе источно од Дрине – епископско седиште Бању (Прибојску) и велики део Старог Влаха. Павле је постао толико утицајан да је учествовао у постављењима и смењивањима босанских краљева, све док 1415. године није убијен у завери.

Павлово убиство није обезглавило Павловиће. Његови синови, војвода Петар и кнез Радослав, затражили су помоћ од султана и уз помоћ османских трупа кренули су у рат против главних завереника – војводе Сандаља Хранића и Косача. Павловићи су били успешни у рату, све док Oсманлије нису промениле страну 1420. године, када у сукобу с њима гине војвода Петар. Његов наследник, млађи брат војвода Радослав (1420–1441), био је свестан угрожености Земље Павловића, па је окончао рат ородивши се с Косачама, а једна од мера заштите породичних поседа била је и изградња вишеградског утврђења.

 

Вишеградски дворац подигнут је изнад десне обале Дрине, надомак ушћа Рзава, на врху брда које данас носи назив Павловина. Изградња је завршена пре 1427. године, из које датира засад најстарији познати помен Вишеграда. О изгледу дворца сведочи гравира хабзбуршког дипломате Бенедикта Курипешића, који је као члан царског посланства 1530. године из Рогатице стигао у Вишеград. Курипешић је тада забележио: „Прешавши Дрину дођосмо у лепо изидан каравансарај, изван трговишта које се зове Вишеградˮ. Он очито није посетио сам град, али је био у прилици да га добро осмотри с узвишења изнад каравансараја на десној обали Рзава, и да га наслика (сл. 1).

Курипешићева гравира, урађена после једног века од изградње дворца, показује да, по свему судећи, није дограђиван после османског освајања, већ је задржао првобитни, средњовековни изглед. Дворац на врху брда, односно вишеградски Горњи град, имао је издужену основу са две кружне куле на рубовима. Kуле су изнад приземног имале још три нивоа и биле су повезане круништем са покривеном опходном стазом, с једне, и бедемском оградом с друге стране дворца (сл. 2). Приближан изглед куле с наткривеним круништем с унутрашње и спољашње стране дворца приказан је на сликама 3 и 4. Вишеградско утврђење коришћено је вековима, све до 1838. године када је из њега повучена посада. Дворац је тада разрушен, па се сада на врху Павловине једва могу уочити остаци некадашње грађевине.

Од фортификација из времена Павловића, у Вишеграду је очувана само кружна кула у подножју брда испод дворца. Изграђена је на стени изнад Дрине и у народу је позната као кула Краљевића Марка, односно „Маркова кула”. На основу анализе извора и теренских истраживања може се закључити да је то била угаона кула утврђеног подграђа – Доњег града. „Маркова кула” је бедемом била повезана дворцем на врху Павловине, док се од ње бедем с утврђеним кулама настављао низ Дрину, скрећући потом косином брда изнад Мегдана, дела града који је некада служио као пазарни трг, вежбалиште и уопште као место јавних окупљања. Округле куле, попут „Марковеˮ приказане си и на Курипешићевој гравири (сл. 6). Временом су куле и бедеми Доњег града разграђени, док је „Маркова кулаˮ једино опстала захваљујући неприступачном положају на стени.

Сазнање да је подграђе Вишеграда било утврђено омогућава да се тачно утврди порекло имена Вишеград. У средњем веку термин град значио је утврђење, па је у Вишеграду утврђење на врху брда представљало Горњи, а утврђено подграђе – Доњи град. Тако се може закључити да назив Вишеград није настао у опозицији према неком граду низводно на Дрини, како се сматра у историографији, већ у опозицији према вишеградском Доњем граду.

О Вишеграду у Земљи Павловића сачувано је мало података. Они сведоче да су  главни представници власти у граду били заповедник дворца – кастелан и локални кнез који је био задужен за управне и судске послове. На основу њих се може закључити и да Вишеград није представљао само погранично утврђење Павловића према Земљи Косача, турском Скопском крајишту и Деспотовини, већ је временом постао и значајно привредно средиште. Још тридесетих година 15. века, град се помиње као важна караванска станица, која је поред коначења служила и за претовар робе из каравана који су саобраћали до Вишеграда и од њега. Са све већим караванским прометом, повећавао се и обим пословања на вишеградском тргу, што је утицало на досељавање бројних предузетника, међу којима је било дубровачких па чак и италијанских трговаца.

Током прве две деценије од оснивања, Вишеград није био војно угрожен.  Постао је поприште борби тек у рату вођеном између босанског краља Стефана Томаша и деспота Ђурђа Бранковића, чији је повод било краљево заузимање Сребрнице 1446. године. У одсудној бици, септембра 1448, деспотова војска је извојевала победу. Деспотовини је враћена Сребрница, а припојен јој је и Вишеград с околином.

Сведочанстава о Вишеграду под влашћу Деспотовине скоро да и нема. У историографији се само наводи податак да је деспот Ђурађ у Вишеграду увео царину, што је изазвало жалбе дубровачких трговаца. Спор је убрзо решен и већ наредне, 1449. године, вишеградски кнез је обавестио дубровачку владу да су трговци добили привилигије. Извесно је да jе Вишеград наставио да се  развија и у Деспотовини. На то указује статус града после османског освајања, када је управо Вишеград изабран да буде средиште вилајета који је обухватао некадашњу  Земљу Павловића.

Падом Деспотовине 1459. године, Вишеград с околином припао је Скопско – босанском крајишту и већ 1462. године у њему се помиње кадија. После османског освајања Босанског краљевства, наредне 1463. године, и погибије последњих Павловића, Вишеград, као и остали поседи Павловића, постају део новооснованог Босанског санџака. Некадашња Земља Павловића претворена је у Вилајет Павлове земље, са Вишеградом као седиштем вилајета. Истовремено, Вишеград је био и седиште кадилука који је обухватао два вилајета – Земљу Павловића и  Земљу Ковачевића.

Вилајет Земље Павловића био је подељен на ниже административне јединице – нахије. Већина нахија задржала је некадашња имена жупа: Вишеград, Добрун, Хртар, Бродар, Волујак, Студена, Гласинац и Олово (Оловци), док је уз Прачу додат и нови турски назив Чаталџа, а уз Борач или Рогатицу – Челеби Пазар. Поред наведених, створене су и две мање нахије: Мокро и Богаз Јумру (Пале).

По успостављању османске власти, вишеградски дворац добио је нову војну посаду од 20 тврђавских чувара – мустахфиза. Они су исплаћивани приходима појединачних и колективних тимара, којима је припадало тридесетак села из околине Вишеграда. Посадници су били пореклом из Видина, Софије, Знепоља, Скопља, Трепче, Звечана и других места. У подграђу Вишеградa била је настањена и неколицина османских службеника, попут војно-административног управника Вишеграда и околине – субаше, кадије, заповедника војнука, тржног надзорника и њихових подређених. Они се у пописима не наводе међу осталим становницима јер су већином били убележени као тимарници.

После османског освајања, уживаоцима спахилука Вишеград додељена су тзв. хаса имања – поседи дати на личну употребу, који су се налазили у близини вишеградског замка и његовог утврђеног подграђа. Реч је о пољима : Душци, Кнежина, Гарча и Славић, виноградима у Бабином Потоку и Вељем Лугу и риболовишту на Рзаву. Поља Душци и Кнежина данас су насељена места Душће и Бан Поље, која се налазе испод вишеградског утврђења и простиру узводно уз Дрину. Поље Гарча сада је новоизграђени део Вишеграда низводно од утврђења, док се према конфигурацији терена, за поље Славић може претпоставити да је то можда био стари назив Косова Поља. Хаса виногради налазили су се у данашњим насељима Бабин Поток и Вељи Луг, на падинама брегова који се спуштају до Гарче и Косова Поља. На основу положаја наведених хаса поседа може се закључити да се некадашњи шири атар града простирао дуж десне обале Дрине, од места на којем је подигнута вишеградска хидроцентрала до ушћа Бање, што је простор који се може сагледати с врха Павловине.

После проглашења Вишеграда за средиште вилајета и кадилука 1463. године, почела је градња објеката за потребе државних службеника, као и већих коначишта и стоваришта за смештај каравана, због чега је део становника расељен из града на већ поменуто поље Гарча. У раном периоду османске власти, у Вишеграду је убедљиво највећи изграђени објекат био каравансарај, који је подигнут ван града на десној обали Рзава, на домак вишеградске скеле – брода. На гравири је приказан као велики утврђени објекат, налик бројним каравансарајима подизаним широм Османског царства (сл. 1).

Вишеградско подграђе, или варош како су га Турци звали, било је настањено скоро искључиво хришћанима. Године 1468/1469. уписано је 158 домова и 30 одраслих неожењених хришћана, док муслимана цивила није било. У наредном периоду град више није био војно угрожен, што је утицало на насељавање и ван утврђеног подграђа.  Тако је 1485. године уследила подела вароши на две махале – Горњу варош (164 хришћанска домаћинства и девет неожењених), која се у потпуности или највећим делом налазила у утврђеном делу, и знатно мању Доњу варош (21 хришћанско домаћинство и два неожењена), која се простирала ниже Мегдана ка ушћу Рзава у Дрину.

У истом попису први пут се као становници вароши јављају цивили муслимани са три куће у Горњој и девет у Доњој вароши. Према поименичном попису састављеном 1489. године, види се да су сви муслимани били преобраћеници, који су потицали из локалне заједнице, о чему сведоче имена њихових очева хришћана.

На стварање нових махала у Вишеграду утицала је изградња џамије посвећене султану Бајазиту II (1481–1512). Џамија је подигнута у махали Доња варош, на левој обали Рзава, у периоду између пописа из 1489. и султанове смрти 1512. године. Од тада су писари, уместо мешовите махале Доња варош, бележили две нове махале: муслиманску махалу Џамије, са 14, и хришћанску махалу Рашка сина Радивоја, са 28 домова. Махала Горња варош је и тада била убедљиво највећа вишеградска махала, са 121 хришћанском (три удовичке) и 11 муслиманских кућа. Стварање нових махала није значило физичко, већ само административно одвајање, пошто су хришћани и муслимани и даље живели измешано. Подела вишеградске вароши на три поменуте махале наводи се у свим наредним пописима.

На табели је уочљиво да се од осамдесетих година 15. века до 1530. године број становника Вишеграда смањио за трећину. То је посебно приметно крајем поменутог периода, када се због куге и економске кризе која је уследила осетно смањило становништво бројних балканских градова. Број хришћана је опадао због прелазака у ислам, што у реченом периоду још увек није била масовна појава, као и услед пресељења у новоосвојене области и суседне санџаке Зворник и Вучитрн.

У вароши је било настањено још хришћана који нису бележени по махалама. Тако је, на пример, неколико домаћинстава из вароши, задужених за одржавање државног амбара у тврђави било уписано заједно с војном посадом. Вероватно је било и припадника хришћанских војничких редова, који су посебно пописивани, као и дубровачких трговаца, чији је статус био уређен посебним трговачким уговорима. Међу „неубележенеˮ могу се убројати и монаси вишеградског манастира Пречисте, чији остаци до сада нису лоцирани.

У Вишеграду као важном транзитном и трговачком средишту велики државни приходи потицали су од скеларине. Вишеградска скела била је најпрометнија на Дрини и број каравана и путника на њој стално се увећавао, па је тако 1489. године приход износио 5.000 акчи, да би после нешто више од четири деценије био чак 17.000 акчи. Значајна зарада остваривана је од вишеградског пазара и каравансараја.

У Вишеграду су ипак убедљиво највећи приходи потицали од виноградарства, иако сада у околини града и целом Подрињу нема винограда, као ни сећања да се ту некада гајила лоза. Вредност опорезиване шире, тј. мошта (12,5 %), 1489. године била је приближна збиру свих осталих прихода Вишеграда. Највећи део шире коришћен је за прављење вина, а само мали део за израду винског сирћета и пекмеза. Ако се има у виду и да се у процесу прављења вина, приликом ферментације и таложења, губило око 5% шире, може се закључити да се радило о изузетно великој производњи вина. Вишеграђани су имали винограде у околини насеља, као и у ширем градском атару који је обухватао бројне винограде у Бабином Потоку, Гарчи и Вељем Лугу. С обзиром на то да је и локално становништво у тим насељима имало винограде, јасно је да су скоро сви погодни терени на десној осунчанијој обали Дрине били под виновом лозом.

Да се лоза искорени и да се чак изгуби и сећање на некадашњи берићетни виноградарски крај, утицали су смањивање обрадивог земљишта у поседу хришћана и шеријатска ограничења, али је свакако главни разлог била промена климе, тзв. „Мало ледено доба“. У историографији је то одомаћен назив за период од средине 16. до средине 19. века, који су карактерисали смањена просечна температура и веће количине падавина, уз честе климатске екстреме. Климатске промене су широм Европе утицале на смањен род грожђа и производњу вина све слабијег квалитета, па се у западној и централној Европи све више повећавала производња пива и жестоких алкохолних пића. У Босни и Србији тада масовно ничу засади, на зиму знатно отпорније и за узгој једноставније, угарске шљиве (пожегаче), од које је прављена ракија шљивовица.

 

 

Срђан КАТИЋ

Историјски институт Београд