О. Дарко Ристов Ђого: Европски мит и Косовски завет

Ми не бранимо само своју свету земљу већ и само поимање да свете земље има, да свудаприсутни Бог ипак и даље другачије пребива у Дечанима и Пећаршији

Ако волимо да се играмо занимљиве географије, или ако нам поглед блуди преко земљописне несагледивости Русије, можда ћемо у једном њеном забитом кутку, на далекоисточној међи с Китајем, наићи на територијалну јединицу неочекиваног имена – Еврéйская автономная область.

Википедијско претраживање даје нам основне информације о овом дијелу Руске Федерације: званични језици су руски и јидиш (дакле: овдје се пише језиком Александра Сергејевича Пушкина, или Исака Башевиса Сингера). Симболи Јеврејске аутономне области (ЈАО) јасно нам стављају до знања да се она налази у Сибиру (на грбу се налази сибирски тигар), као и да овај правни субјект у саставу РФ баштини јеврејску традицију (на застави бијеле основе је седмобојна дуга као представа седам свијећа меноре или успомена на послијепотопну дугу). Чини се да је све везано за ЈАО необично: Јеврејска аутономна област у саставу Русије, па још у Сибиру! Када кажемо „јеврејска земља“, међутим, тешко баш да најприје помислимо на ову сибирску.

Да ли би ико здраворазуман помислио да као рјешење израелско-палестинског сукоба предложи расељавање Израелаца у Сибир, палестинских Арапа у Саудијску Арабију или, макар, поновну окупацију Израела и територија с палестинском самоуправом од стране САД, Њемачке и Француске – а можда и све то заједно? Да ли би се бар нерјешиви проблем Јерусалима могао ријешити компромисом, тако што би за Јевреје – главни град јудаизма постала сибирска варошица Биробиџан, док би се Арапима указало да се у молитви свакако одавно не окрећу Јерусалиму? Не би ли онда неко ново издање Сибаг Монтефјореовог Јерусалима имало срећни крај, а сви они који учествују у „јерусалимском синдрому“ живјели срећно и задовољно?

Поништавање светог мјеста

Не звучи нам реално? Зашто се онда као „рјешење косовског проблема“ предлаже српска симболичка, државна и идентитетска капитулација – с обзиром на то да је војна окупација већ извршена? Да ли је посриједи само заокруживање нове колонијалне архитектуре „Западног Балкана“, или Мегалополис жели да демонстративно поништи и саму идеју о „светим мјестима“, свугдје тамо гдје је то могуће учинити?

Света мјеста постају таквим освећивањем, а Мегалополис не трпи било какав обред осим куповине. Зато дилема „Косово или шопинг мол“ није ни изблиза пука метафора, контрастно сагледавање двије „филозофије живота“. Светост подразумијева божанску величанственост, одријешеност од свијета и нашу погођеност, унутрашњу потресеност у сусрету с Богом и божанским. Естетика светог зато обавезује и не прија увијек – управо зато што обавезује. Мегалополис пак продукује непрекидне утиске који се смјењују, излоге робе и манекена, игру наших представа о себи. Искуство Мегалополиса јесте гледање кроз излоге. Мртва пластика замјењује нас, живот припада роби а привлачност „бренду“. Пред Богородицом Љевишком човјек може осјећати и понос и стид – и обоје истовремено. Пред излогом Заре или у реду у Меку можемо осјећати само глад и задовољење. Сама чињеница да се ова два регистра стварности сусрећу у једној дилеми говори o дезоријентисаности као предуслову саме „дилеме“.

Мегалополис не може да прихвати искуство светости – свако ко је провео понеки час уз ноге острошког светитеља сусрео се с разочараним погледом становника Мегалополиса моштима острошког светитеља. Провирујући у кивот он настоји да сагледа оно што нас потреса унутра: тајну. Но тајна се не да видјети, не подлеже утисцима; разочарани туриста се зато пење уз уске стубе Горњег манастира не би ли бар направио неку фотографију крајолика. Јер крајолици се дају забиљежити, али и заборавити, буде у нама осјећање против кога Мегалополис нема ништа – осјећање незнатности. Хришћанство пак захтијева да из књиге природе читамо не само крхкост нашег тијела већ и величанственост душе: „јер све што је створено, макар и звијезде, мање је од човјекове душе“, записали су ученици ријечи аве Антонија. Душа – као и светиња – за становника Мегалополиса је само реликт једног старијег свијета, појам на размеђу културне симболике и „науке о нервима“. Косовски завјет као античка брига за душу зато стоји на размеђу два концепта човјека: онога са душом или онога без ње.

Европски мит и Косовски завет

Када год сретнемо биће код кога су рецептори за смисао свијета и живота сагорјели, огромна је шанса да ће нас оно убјеђивати да је „Косово готово“, „Косовари продали имања, па сад газдују по Србији“, „хоћу Европску унију, а не косовски мит“. Колективни Запад труди се да се ехо његовог насиља чује као равноправан глас у нашем политичком животу и поред јасних показатеља да Србима Косово и Метохија нису толико „тешки“ за ношење. Када год видимо да се овакви ставови понављају и синхронизују са обје стране политичког спектра, у „десници“ и „љевици“, у табору власти и опозиције, јасно је да их уобличава и емитује Моћ изван Србије. Није трагедија Србије то што постоји његошевско „плахо и лакомо“ – у свакој заједници је одувијек бивало људи омеђених примарним потребама. Наша трагедија јесте то што је један такав антрополошки плићак узведен у политички принцип, у поунутрашњени резон којим нас засипају са страница таблоида и канала свих могућих власничких структура.

Понекад се захтјев за капитулацијом територијално представља сликом давања и Косова, a затим Ниша и Краљева, само како би остао „Београд“. Али ствар није територијална: идентичан резон можемо чути у Краљеву и Рашки. Човјек који „даје Косово само да живимо нормално“ не мијења територију за макар илузоран живот већ територијално приказује стање свијести а тиме и стање бића.

Избор „простор“ или „смисао“ могућ је само у идеологији Мегалополиса у којој је земља све празнија од смисла што се о њој „еколози“ више „брину“, човјекова личност све мање важна докле год се конфекцијски штанцују „животни стилови“. Човјек данашњице мимоилази хиљаде странаца не гледајући њихова лица и полако брише сјећање на чињеницу да људи имају лица. Имагинарно или стварно путујемо беспућима тражећи себе у калеидоскопу крајолика, утисака. Човјек Мегалополиса припада „свугдје“ и „нигдје“, јер је кооперативна идеологија уништила његов осјећај за „овдје“ које се брани и гдје се опстаје. Њега боли свако посјечено дрво Амазоније, али ниједна шантићевска рана његовог рода. Чуло за правду данашњег аутошовинисте затупјело је од сигнализирања сопствене праведности. „Косовску реалност“, тј. војну окупацију као мјерило нашег себепоимања зато нам предлажу сви могући експоненти Мегалополиса – од „реалних патриота“ до аутошовиниста. Мегалополису није важан облик продаје његове проповједи о крају светости – важно је само да се прихвати његова Моћ као мјерило живота.

Није зато данас питање само да ли ћемо одбранити АП Косово и Метохију као територије које су нам окупиране или као идеју Косовског завјета. Идеја и простор су нераздвојни, преплетени, макар идеје надилазиле простор. Идеје, те искре смисла, чине нас људима, а завјетна идеја Жртве која сија Васкрсењем чини хришћанина и Србина учесником у животу и бићу Богочовјековом. Схватање о божанском промислу нас упућује да прихватимо да нам није узалуд дат овај кутак космоса, нити ми њему. Грачаница се може покушати оприсутнити на узвисинама старе Травуније, на далматинском Косову, у Новом свијету, у монументалности Маркове цркве. Но она се не може пренијети, како нам каже пјесникиња, јер камен од кога је грађена јесте наше биће: нама је потребна Грачаница, не само ми њој. Зато Срби који не пристају на компромис о питању разграничења себе од своје суштине нису посједнути „јерусалимским синдромом“ Симона Сибага Монтефјореа.

Ми не бранимо само своју свету земљу већ и само поимање да свете земље има, да свудаприсутни Бог ипак и даље другачије пребива у Дечанима и Пећаршији него што то чини у прљавом пасажу кроз који свако јутро пролазимо. Величанствен је Бог и сибирске тајге, али можете ли икога убиједити да је Биробиџан, главни град Јеврејске аутономне области – исто што и Јерусалим? Бранећи Косово ми не бранимо само свијет светих предака већ и свијет потомака у коме ће Свето још увијек моћи да пребива.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 24. 2. 2023)