Владимир Умељић: РАТ И ДИПЛОМАТИЈА – ХОЋЕТЕ ЛИ ТОТАЛНИ РАТ (ГЕБЕЛС) ИЛИ (НЕ ТОЛСТОЈЕВ) РАТ И МИР?

У ударним вестима немачке телевизије ЗДФ се пре последњег гласања у УН о резолуцији Запада против Русије могло чути: „Све што остане испод 143 од 193 гласа за резолуцију, представља неуспех!“

После гласања и 141 гласа за резолуцију, „Штерн“ јавља 24.02.2023. двојако. Као прво: „Велики успех наше министарке спољних послова Аналене Бербок!“, али и: „Упадљиво велики број суздржаних из Африке – имамо ли један нови „Африка-проблем“?

 

Сигурно, не може се сматрати неуспехом, када Запад успе да мобилише скоро три четвртине држава-чланица УН за свој наум, иако су две државе од прошле резолуције очигледно промениле свој став и овог пута ускратиле своју подршку.

Оно што се међутим врло гласно прећуткује, то је колико људи на земљи заправо не стоји иза Запада – Кина и Индија (укупно 2,8 милијарде), Индонезија (275.000.000), Иран (88.550.000), Јужна Африка (59.900.000), Пакистан (235.800.000), Вијетнам (98.200.000),  Бангладеш (171.200.000), Конго (99.000.000), Танзанија (65.500.000), Уганда (47.300.000), Ирак (45.500.000), Мали (22.000.000), Зимбабве (16.000.000), Боливија (12.200.000), Senegal (17.300.000), итд.

Немачки медији се уз то гласно жале, јер су нпр. Бразил (217.941.275), Египат (108.147.850и Турска (85.300.000) додуше подржали дотичну резолуцију, али заправо невољно, како показује њихов дистанцирани однос према санкцијама Запада против Русије и слању оружја Зеленском.

Ово представља врло недвосмислену рефлексију става предводника „НАТО-империје“ у односу на искуствену повезаност и повратну спрегу између рата као насилног и дипломатије, као политичког инструмента за решавање сукоба и регулисање међународних односа.

Нема сумње да се свим политичарима, учесницима у овом сукобу може приписати слеђење правилу аустријског војног стратега, генерала Карла фон Клаузевица, из 1832: „Рат је само наставак политике другим средствима.“

Но ово што челни људи Запада подразумевају под дипломатијом чини разложним поставку, да они схватају и практикују ово правило и у обрнутом смислу, наиме: „Политика је само наставак рата другим средствима.“

Јер њихово схватање преговора и компромиса се своди на став – ми постављамо ултиматум а ви га прихватате, а ми то називамо преговори и компромис. Нешто дакле, што Срби врло добро познају из Рамбујеа и из актуелног немачко-француског концепта о признању независности Косова и Метохије.

Само… сад није у питању мала Србија, већ велика Русија.

Тај став се упечатљиво демонстрира и при реакцији на актуелни кинески предлог о смиривању ситуације и решавању кризе. Овде неколико апострофираних принципа, које би требало поштовати:

1. Све земље су једнаке
2. Без хладноратовског менталитета
3. Прекид непријатељства и заустављање рата
4. Мировни преговори
5. Без једностраних санкција

А реакција Запада?

„Руски председник Владимир Путин то поздравља, па како би онда могло бити добро? Нисам видео ништа у том плану што указује да тамо постоји нешто од користи било коме осим Русији, ако би се поштовао кинески план”, рекао је Џозеф Бајден у интервјуу за Еј-Би-Си њуз јуче, на годишњицу од почетка украјинског рата. (Политика, 25.02.2023.).“

Амерички председник, значи, сматра да принцип о једнакости свих земаља, заустављање рата, мировни преговори, итд. „само користе Русији“? А не и Украјини односно читавом свету?

Но биће да ово одлучно одбијање да се ови предлози барем размотре, има и сасвим друге разлоге, да иза тога стоји страх од последица процеса, који је у току. Дотични принципи, наиме, дефинишу правила новог светског поретка а има ли нешто страшније за империју, него да призна једнакост свих држава и одустане од ултиматума, ратова и санкција? Од диктирања свих правила игре?

Не, како не игнорисати кинески концепт, када је већ довољно напорно и компликовано игнорисати речи француског председника Макрона на Мировној конференцији у Минхену, наиме, да „Запад мора да прихвати критику својих двоструких стандарда и дволичности. Јер вредности, у које се он заклиње у случају Украјине, не важе обавезно за његов однос према остатку света“ (Tagesspiegel, 23.02.2023.)?

Разумљиво да је у много већој мери добродошло, када немачка министарка спољних послова Аналена Бербог колико непромишљено и занесено, толико и запенушено изговори да се „Немачка налази у рату с Русијом“ и тиме простре црвени тепих НАТО-Генералном секретару Столтенбергу за његову тврдњу да „Русија мора да буде поражена“, не искључујући ни трећи светски рат.

Да ситуација на истоку Европе, где је већ вишеструко већи број људи изгубио живот него при недавним катастрофалним земљотресима у Турској и Сирији, није тако трагична и да јој се не види крај, односно да не прети финалном катаклизмом читавог света, наметнуло би се само по себи поређење са једним аматерским позориштем.

Но тешко да би и у једној таквој констелацији Аналена Бербок прошла и на аудицији за улогу Јованке Орлеанке а њен, додуше много професионалнији колега Володимир Зеленски за улогу Леониде у кланцу Термопила.

Њен аматеризам носи наиме парадоксални печат безнадежног и бескрајно самоувереног неискуства а његова професионалност исувише много загрижености једне лутке на концима, која своју неодговорност маскира илузијом, да је она заправо луткар, који држи у рукама и повлачи те конце.

Но горка иронија и сатиричност не мењају ништа на фактичном стању ствари, на чињеници да Запад тренутно нуди само две алтернативе – хоћете ли тотални рат (слободно по Јозефу Гебелсу) или хоћете рат и мир (исувише слободно по Лаву Толстоју)?

Ово друго се односи на горњу констатацију, да његови предводници очигледно следе (обрнутом) правилу генерала фон Клаузевица: „Политика је само наставак рата другим средствима“.

Другим речима, за плашити се је, да чак и када буде дошло до прекида ратних дејстава у Украјини, овај сукоб ће и даље трајати (Орвелово „Рат је мир“) и то све док не дође до радикалне промене у начину размишљања и делања у центрима светске моћи. И то дословце у свим, јер на колико слатко, толико и отровно искушења овладавања читавим светом сасвим сигурно нико није имун.

Тешко, наиме, да би нпр. кинеска хегемонија више усрећила свет од ове евро-атлантске.

Примењено на Запад, то значи све док се не схвати и прихвати да су све земље једнаке, да исто право важи за све, да хладноратовски менталитет, ратови, „легалне“  отимачине, диктати, уцене, ултиматуми и санкције, претње и инсталирање сопствених „судова“ по својеручно и интересно ревидираном „праву“ за непокорне из читавог света, рушење влада у сувереним државама и сл. припадају прошлости.

Да припадају оној истој депонији историјског отпада, на којој су завршили и римокатоличка инквизиција, робовласништво, али и Хитлерови и Павелићеви концентрациони логори, Стаљинов „Архипелаг Гулаг“, Пол Потов „комунизам пећинског доба“, као и униформисане убице из украјинског Бабин Јара, француског Орадура, чешких Лидица, српских Пребиловаца, вијетнамског Ми Лаја… Наравно, то заслужују и све неуниформисане убице исламистичких и других терориста нашег бруталног времена.

У односу на САД, то значи да се схвати, да се „Америка не брани“ више (и никад се није ни бранила) у Вијетнаму, Камбоџи, Кореји, Ираку, Венецуели, Куби, Чилеу, Авганистану, Сирији, Тајвану, Анголи, Египту, Лаосу, Либану, Боливији, Доминиканској Републици, Ел Салвадору, Никарагви, Либији, Колумбији, Либерији, Кувајту, Судану, Хаитију, Сомалији, Јордану, на Филипинима, у Кини (1900.), у Русији (1918-1920.) или на Балкану.

А сигурно не и у Украјини данас.

Да се препозна тренутак, када је потребно да сингуларни „светски полицајац“ или оде у пензију или још много, много боље да постане део светског тима чувара мира, да му се не би десило да једног дана буде једноставно отпуштен са посла и да мора да изађе на крај путем помоћи за незапослене.

Јер време не ради за Запад, напротив.

Утопија? Да, могуће, на првом месту јер је заправо прилично свеједно ко тренутно седи у Белој кући, све док Волстрит, Пентагон, ЦИА и НСА, војно-индустријски концерни, супермилијардери и медијски магнати, велики акционари и мали расисти са легално купљеним митраљезима и ракетним бацачима око врата имају не само шта да кажу, већ по свему судећи и последњу реч.

И докле год хладноратовски менталитет, ратови, „легалне“ отимачине, диктати, уцене, ултиматуми и санкције, претње и инсталирање сопствених „судова“ по својеручно и интересно ревидираном „праву“  за непокорне из читавог света, рушење влада у сувереним државама и сл.  доносе профите, чију цену плаћају други.

Но упркос томе, легитимно је сањати о времену у коме питање: „Да ли је држава узор мафији или обрнуто?“ постаје ирелевантно, апсурдно.

То време је само за пожелети САД, као и читавом свету.