СИНИШТА ЉЕПОЈЕВИЋ: Погубне илузије лидера Колективног Запада

Судећи према све агресивнијој пропаганди последњих дана, Америка и НАТО од плана напада на Русију не одустају. То је погубна илузија јер реалност на терену је потпуно другачија

После годину дана руске Специјалне војне операције постаје потпуно јасно да је Америка, користећи НАТО, имала план да Украјину искористи као полигон за напад на Русију. И то је сва позадина украјинске кризе.

На томе се годинама радило и Украјина је припремана за тај ратни план. Али, десило се другачије, јер, Русија се припремала и припремила да се одбрани. Ако је, међутим, судити према све агресивнијој пропаганди последњих дана, Америка и НАТО од плана напада на Русију не одустају. То је погубна илузија јер реалност на терену је потпуно другачија.

Суочени са све извеснијим поразом, Америка и НАТО обнављају агресивну реторику и обећавају ново оружје Украјини. Још једна погубна илузија, јер речи и пропаганда можда и могу да обману део јавности, али не могу да промене реалност.

Минулих дана се још једном потврдило да су западни лидери и део елите која има утицај налазе у некој својој илузији о свету у коме живе и о чијој судбини настоје да одлучују. Украјинска криза и рат су симболи погубности тих илузија. Амерички државни секретар Ентони Блинкен је на Минхенској конференцији о безбедности изјавио да „Америка не сумња у победу Украјине над Русијом“. А генерални секретар НАТО алијансе Јенс Столтенберг је поручио да се „не сме дозволити победа Русије и по цену трећег светског рата“.

Корпус илузија

И у том званичном наративу да Украјина побеђује, амерички председник Џо Бајден накратко је посетио Кијев. Али, за посету су Американци морали да питају Москву, на неки начин, да је моле. И Москва је дозволила и била је то, у том светлу, понижавајућа посета „победничком“ Кијеву коју је морала да одобри Русија. Која, како се тврди, губи рат.

Али као да се ништа није догодило. У Пољској је председник Бајден изјавио да је победа Украјине потребна Америци „да бисмо деловали широм света“. У Варшави је разговарао и са лидерима такозване Букурештанске деветке, још једне америчке конструкције, коју чине Бугарска, Мађарска, Летонија, Литванија, Пољска, Румунија, Словачка, Чешка и Естонија. То су они који би требало да чине нови НАТО источни корпус од три дивизије.

Тај корпус би требало да буде на првој линији сукоба са Русијом.

То је, међутим, још једна илузија, одржавање привида моћи, јер те земље немају војни капацитет за озбиљан сукоб. У Америци се, додуше, и признаје да би капацитет могле да имају само Пољска и Румунија, на које се у Вашингтону рачуна као на „једине праве америчке савезнике у Европи“.

Иста игра у истом тиму

Реалност је, не само у Украјини него и на самом такозваном Колективном Западу, потпуно другачија. Све је јасније да је Колективни Запад пред поразом и да ипак нема јединства јер један део политичке и пословне елите, пре свега у Америци, почиње да сумња у смисао даљег ратовања против Русије. Приметни су забринутост и, у извеној мери, страх од даљег развоја догађаја.

Зато је и обновљена агресивна реторика. И зато председник Бајден и даље упорно поручује да су се савезници ујединили и да су у стању да парирају Русији. Али, осим обиља уобичајених фраза и општих места, председник САД није понудио никакву идеју о начину на који његова администрација планира да настави да управља својим „савезницима“ у Кијеву и Бриселу и да сачува „јединство“. И, наравно, на основу чега се уопште тврди да Русија неће никада победити Украјину.

Очигледно је, међутим, и то је свима јасно, да сви они који на Западу говоре о победи Украјине и расулу Русије добро знају да то није тачно. И украјински председник Владимир Зеленски зна да све то није истина. Али сви они морају да играју исту игру у истом тиму, нико не сме да искорачи. И сви, такође, знају да тенкови, па чак ни борбени авиони који су и  највећа илузија, не могу да промене ратну ситуацију.

Утолико пре што тенкова и авиона и нема довољно. И што се рат у Украјини претворио у огромну машинерију пљачке пореских обвезника западних земаља. Али, ускоро, већ од августа ове године, новца више неће бити.

Но, и у политици, као и у животу, увек се догоди нешто непредвиђено што онда одређује и живот и политику. Тако се, изненада, појавило откриће доајена америчког новинарства Симора Херша да Америка стоји иза диверзије на гасоводима Северни ток. Његово окриће је променило много тога и у самој Америци и у односима западних савезника. Последице ће бити озбиљне. Херш има још материјала о тој диверзији и наставља да их обликује и ускоро ће их објавити.

Грађански рат елита

И раније се сумњало да је Америка аутор диверзије која је међу многима виђена и као објава рата, не Русији него Немачкој, али Хершова открића имају изузетно велику тежину. Хершове информације нису нагађања, оне долазе од званичника америчке администрације, практично из врха,  што сведочи о расцепу унутар владајуће елите у Вашингтону. Практично, у току је нека врста грађанског рата елита. Другим речима, не постоји јединство унутар западних елита. Напротив.

Све је извесније да Запад у Украјини не може да победи и зато Бела кућа сада намеће мантру да је победа у Украјини егзистенцијално питање Запада. И то јесте егзистенцијално питање за америчку визију света, али истовремено украјинска криза и амерички планови су и питање егзистенције за Русију.

Али Украјина не може да победи. И шта онда? Може ли се замислити да Америка призна пораз? Не, не може. Може ли се замислити да Запад прихвати распад НАТО алијансе?  Тешко. У преводу, Запад не одустаје од ратног пута.

Сада се разматра опција да се НАТО трупе распореде у западном делу Украјине и тако изазове нова и дуготрајна криза. Та криза би могла да се заврши не као рат у Кореји, него пре као онај у Авганистану. Дуго би, међутим, могла да потраје.

Погрешна процена или отворена лаж

Америчка војна индустрија нема капацитет за широк и озбиљнији рат, а постоји могућност да се рат из Украјине прошири и на целу Источну Европу. И зато није тешко видети зашто су разне фракције у дубокој држави забринуте. Утолико пре што је све што је до сада званични Вашингтон рекао било, или погрешна процена, или отворена лаж.

Многи у дубокој држави верују да би на крају Америка могла да буде највећи губитник у рату против Русије.

Али шта је онда судбина Европе као дела Колективног Запада? Тешко је поверовати да европски лидери не виде о чему се ради. Ништа не говоре, нити се бране а нема ни народних побуна. У основи је реч о масовној корупцији, што личној што пословно-финансијској, где Европљани на крају пристају да буду амерички вазали. Од Европе, барем у скорије време, не би требало ништа очекивати.

Као што су показали и самит у Давосу и Минхенска конференција о безбедности, западне глобалистичке структуре немају идеја и губе значај. То су били скупови губитника савремене историје.

Уз то, тешко ће доћи до скоријих промена јер санкције Русији и ускоро и Кини стварају нову класу богатих у друштву, у основи криминализују друштва, јер се фаворизују они који имају способност и спремност на кршење закона, и та нова, нагло обогаћена класа, стиче утицај и неће се одрећи тог свог утицаја. Запад, у ствари, може да остане предвођен групом шверцера.

У сенци рата и западне надмености у поразу дешавају се и други историјски глобални процеси. Други преузимају светску улогу. Поред конституисања Евроазије, која ће као интеграција обележити 21. век, вредило би подсетити да се ускоро у Москви одржава руско-афрички самит. Запад је изгубио и Африку.