Рељић: Српска не може да свој интерес претвори у сенку „америчког националног интереса“

НА ПОСЕТУ ДЕЛЕГАЦИЈЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ МОСКВИ РС УДАРИШЕ И ДЕЛЕГАЦИЈА ЕУ У БиХ И АМБАСАДА САД

• Можете веровати председнику скупштине РС Ненаду СТЕВАНДИЋУ кад из Москве каже: „Тренутно имамо незваничне честитке на нашем држању и ставу, јер људи из ЕУ немају храбрости да то јавно кажу. Надам се да ће једног дана бити јавно признато да је Република Српска својим односом имала најпрагматичнији и најпаметнији однос како према руско-украјинском сукобу, тако и према разрачунавањима са Русијом и Кином која су покренута из ЕУ и САД“
• Последња линија која дели свет – већину од мањине је критеријум, тренутно најважнији што се Запада тиче: Ко је увео снакције Русији? Дакле, самозвана „међународна заједница“ која је увела снакције Русији чини 14 одсто светског становништа. Само 14 одсто! Како год да гледате ту нумеру – у мултиполарном свету који настаје – 14 је мање од 86!
• У једнополарном свету, се другачије бројало. Односно, ударне су шамарчине онима који нису пристајали да је мање више. Уосталом, проблем нас Срба је пре свега у томе. Тако су нам и говорили: Како можете да мислите да имате право да то радите кад сте мањина! Сад се то претвара у претњу: Не можете то да радите, јер сте с већином!
• Милан КАШАНИН је писао: „Ми не смемо више касати, као ждребад, за колима која вуче ма какав западни матори коњ: коњ политички, коњ културни, или уметнички. Треба да радимо самостално и моћно, као што доликује самосталном и моћном народу. Јер смо ми Срби моћан народ. Ако не по броју, и железници, и фабрикама, и палачама – а оно по души, и вери, и вољи за животом. Ми не тражимо ништа друго осим слободе, хлеба и правде“
• Није проблем што ЕУ и САД и наглас размишљају шта треба да се ради – док они не одлуче да и ми радимо баш то. И само то. Посебно са искуством које нам је недвосмислено показало да то што они траже од нас увек значи – да радимо против себе и свог инетереса
• Наше комшије често помисле да је то што САД и ЕУ раде – у њиховом интересу. Лоше је за Србе, а њима чини добро. И понашају се према томе. Може бити понекад, али неће трајати. У то су се сви уверили

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ДЕЛЕГАЦИЈА Народне скупштине Републике Српске је 22. фебруара у руској Думи бурно поздрављена – руски посланици су устали и бурно аплаудирали. Председник ентитетског парламента Ненад Стевандић и чланови делегације су подигли три прста.

Сцена није у себи садржавала уобичајену хистеричност како западни парламенти поздрављају представнике Украјине – кад се појаве уживо или дигитално. Ваљда зато што нема ни потребе.

Пропагандна артиљерија НАТО и ширилац идеологије о неограничености „америчког националног интереса“ Радио Слободна Европа дала се у драматизовање и осуђивање. Срце те велике поруке бејаше саопштење делегације ЕУ у Сарајеву која је „оценила да одлазак представника НСРС и састанци са високопозиционираним руским политичарима изолује Републику Српску на међународном плану“.

Такво пуцање на другачије мишљење већ је уобичајено, јер Слободна Европа своје залеђе представља деценијама као – „међународну заједницу“. Они – Америка и ЕУ и нико други.

Некад се то морало слушати данас изазива подмсех. Али Слободна Европа не зна за другачију слободу.

У складу са саморазумевањем своје улоге у свету, следи и лекција да је то, што Република Српска има другачији приступ, несуклађеност са „вредностима демократског света, који је најснажније осудио руску агресију на Украјину“.

Америчка амбасада је била, што је за очекивање, још слободоумнија декламујући да је одлука о посети „срамотна“, јер је „уочи годишњице ничим изазване, илегалне, свеобухватне инвазије Русије на Украјину“. (Нису се усуђивали да тако повезују посету министра иностраних послова Кине Москви.)

„Са режимом који чини ратне злочине и зверства не може бити ‘уобичајеног посла’“, истакли су из америчке амбасаде у БиХ. А онда и претња да су се „сви босанскохерцеговачки лидери обавезали да ће изградити демократску и просперитетну будућност за своје бираче у оквиру евроатлантске заједнице народа“.

Амбасада која се, наравно, не меша у унутрашње послове државе босанско-херцеговачке – подсећа да би лидери „требали радити на имплементацији 14 приоритета ЕУ и усклађивању спољне политике БиХ са ЕУ, а не посећивати Москву“.

Читалац ће се изненадити степеном и финоћом дипломатичности у овим саопштењима.

Ад 1, Босна и Херцеговина је држава. Тако пише у свим и правним и политичким документима. У енциклопедијама, у књигама, говори се на телевизијама, социјалним мрежама.

Ад2, дипломата је човек, како је говорио Черчил, који размисли два пута пре него не каже ништа. Кроз ту обзирност према домаћину дипломатија ненасилно представља своју земљу и промовише њене интересе и циљеве. Та радња подразумева и развој специфичних метода који се сажму у дипломатски протокол. Најважнији посао дипломатије је „промовисање сосптвене државе и спречавање рата“.

Да ли писци ових саопштења, које смо навели, раде свој посао како треба?

Одговор је – да.

Без сумње да, јер САД и ЕУ Босну и Херцеговину не третирају као државу која има иоле респектибилан суверенитет, тј. да сама доноси било какве озбиљније одлуке. БиХ је за њих тек неки протекторат коме они стално обећавају како ће од њега направити државу. Али своју „приватну“ државу.

То се данас више не зове колонија, али би било одговарајуће име. Под колонијом у новом веку се подразумева територија изван подручја матичне државе која нема властиту политичку или привредну власт. (colony, према Oxford Advanced Learner’s Dictionary). Јасно.

Да се то не би тако звало, Запад, који је тада увелико био „међународна заједница“, испословао је покровитељство УН. Чланство у УН, али – и покровитљство. Чак је именован Високи представник са покровитљством УН.

Како су друге чланице УН све мање пристајале да Запад буде „међународна заједница“, босанска колонијалност је постајала све очигледнија. Сада је Немачка, без сагласности Савета безбедности УН, послала Високог представника.

Стање у Босни је све смушеније. И све напетије.

Словеначки филозоф Славој Жижек пре неки дан рече како је, на Балкану, најризичнија тачка – Босна и Херцеговина. Не, Косово, рекао је него – Босна и Херцеговина.

Ко је за то одговоран? Па, ваљда колонијални надзорници над колонијалном управом!

У колонији нема реалне власти која има све инструменте да би конторлисала стање и кретање на територији која је – формално под контролом. Недавно су Немци послали још својих војника, по сопственој одлуци. Немаци с тим немају проблема, јер ни они не могу да контролишу колико им надзорници окупације шаљу војника, оружја, опреме и ко зна чега још. Па имитирају.

Шеф свих тих колонијалних управника је Џозеф Бајден, којег је коментатор Мађар немзета у време „изненадне посете“ Кијеву 20. фебруара описао: „Јадничку, како се прича, само покажу где да пронађе микрофон, излазне степенице, и где да покуша да заобиђе шимшир. Вероватно је заиста узбудљиво живети тако. Сваки минут сваког дана пун је изненађења и неочекиваних сусрета: ‘Хеј, ко су ови? И где сам ја уопште?’“.

Његова посета Украјини била је изненадна свима на свету, сем Русима, којима је благовремено јављено да Џо, смртни непријатељ Руса, долази. Они су климнули главом. ОК! Нека дође Џо. И он је бануо „на то ко зна које место“, а посета је „била толико неочекивана да је највероватније изненадила и њега самог. Али онда му је, верујемо, речено да ту живе људи које он понекад меша са Иранцима“.

Али, подсетиће Мађар немзет, „наравно, Бајдену се можете смејати, али не заборавите да је он лидер светске силе која је наоружана до грла, на сваком ћошку планете има стациониране војнике, скенира сваки квадратни метар шпијунским сателитима и постаје све параноичнија и опаснија за живот. Ситуација није нимало смешна, прилично је злослутно то што овај чича, који се ту и тамо спотакне и иде тамо-амо, има приступ и контролу над атомском бомбом.“

Шта има оптимистичко у свету чији је главни батинаш овакав?

Кад је цупкао улазећи у председнички авион Џо се опет спотакао. Брзо се придигао. У томе је извежбан. Председник САД који ће се памтити по томе. Не успева да се дочепа комфора авиона. Као Борис Јељцин – који није падао, али није могао да сачека тоалет у летелици па се склањао иза крила да се олакша.

У чему је грешка председника Народне скупштине РС који је отишао у Москву да унапреди односе – око трговине, послова, политичке сарадње. Али слободно и одговорно. Сами бирамо, ризик је наш. Грешка је у свету који га окружује и којим управља добри Џо.

Наш избор је – историјски утемељан. Ових дана је неко подсетио на ставове Милана Кашанина (1895-1981) српског историчара културе и писца, који је после рата скрајнут. Веродостојан опис Срба као народа, на Балкану, у Европи и свету. Директније него Андрићев роман за који је добио Нобелову награду, а који сви дипломати читају пре него падну на балкански простор.

Дакле: „После 1389, 1804, 1912. и 1918, ми више нисмо мали народ и нисмо робље. Ми смо своји“, и то је основа за наше понашање а и орјентир дипломата, добрих дипломата, које би хтеле да помогну својим државама да доносе најфункционалније одлуке за односе са Србима.

„У чему је наша својина“, пита Кашанин, мислећи на врсту понашања. „Ми не смемо више касати, као ждребад, за колима која вуче ма какав западни матори коњ: коњ политички, коњ културни, или уметнички. Треба да радимо самостално и моћно, као што доликује самосталном и моћном народу. Јер смо ми Срби моћан народ. Ако не по броју, и железници, и фабрикама, и палачама – а оно по души, и вери, и вољи за животом. Ми не тражимо ништа друго осим слободе, хлеба и правде.“

Дакле, то што ЕУ и САД и наглас размишљају шта треба да се ради, није проблем – док они не одлуче да и ми радимо баш то. И само то. Посебно са искуством које нам је недвосмислено показало да то што они траже од нас увек значи – да радимо против себе и свог инетереса.

Наше комшије често помисле да је то што САД и ЕУ раде – у њиховом интересу. Лоше је за Србе, а њима чини добро. И понашају се према томе. Може бити понекад, али неће трајати. У то су се сви уверили.

Тако је словеначки премијер Роберт Голоб недавно говорио Би-Би-Сију, а поводом Украјинске драме: „Већина људи на Западном Балкану је на страни Русије, нарочито Словени. То морамо узети у обзир. Ако ово занемаримо, нећемо решити проблем.“

Словенац није мислио само на Србе.

Ако слушате председника Хрватске Зоран Милановић, нећете чути српски став, али – оно што он самоуверено изговара спада у онај Голобов оквир. Ако се упустите у осматрања гласова у Црној Гори, Севреној Македонији, Бугарској…

И, не само то. Можете веровати председнику скупштине РС Стевандићу кад из Москве каже: „Тренутно имамо незваничне честитке на нашем држању и ставу, јер људи из ЕУ немају храбрости да то јавно кажу. Надам се да ће једног дана бити јавно признато да је Република Српска својим односом имала најпрагматичнији и најпаметнији однос како према руско-украјинском сукобу, тако и према разрачунавањима са Русијом и Кином која су покренута из ЕУ и САД.“

И, заиста, о каквом то ЕУ и САД „изоловању Републике Српске на међународном плану“ – говоре? Шта је међународни план? Западни план?

Неће бити.

Последња линија која дели свет – већину од мањине је критеријум, тренутно најважнији што се Запада тиче: Ко је увео снакције Русији?

Дакле, самозвана „међународна заједница“ која је увела снакције Русији чини 14 одсто светског становништа. Само 14 одсто! Како год да гледате ту нумеру – у мултиполарном свету који настаје – 14 је мање од 86!

У једнополарном свету, се другачије бројало. Односно, ударне су шамарчине онима који нису пристајали да је мање више. Уосталом, проблем нас Срба је пре свега у томе. Тако су нам и говорили: Како можете да мислите да имате право да то радите кад сте мањина! Сад се то претвара у претњу: Не можете то да радите, јер сте с већином!

Нема народа који не мора да слуша и гледа шта други народи раде и онда бира – на свој ризик – шта да узме споља. Али, неће бити народа коме други одређују шта треба да изабере. Други ће од њега направити ништа. Гомилу. Коју могу, кад буде тербало, престројити у хорду која ће убијати и бити убијана за њих.

Тако да Стевандић и делегација Народне скупштине РС треба само да брину шта ће им њихови о томе рећи. А ЕУ и САД, може да се саслуша и узме у обзир. Сила је то. И у мултиполарном свету. Али, свакако, не треба да се само повија и слуша. Јер, бедном клањању има крај.

Како је Достојевски примећивао у Записима из Мртвог дома: „Често човек трпи и неколико година, смирује се, подноси и најокрутније казне, и одједном се сломи на некој ситници, на некој глупости, готово ни због чега.“

Пустите безочне амбасадоре и председнике који не знају где се налазе.