Након што је Русија напала Украјину, Запад је оформио оно што је деловало као надмоћна глобална коалиција: сто четрдесет једна земља подржала је мере Уједињених нација којима се захтева руско безусловно повлачење

Насупрот томе, Русија је деловала изоловано. Северна Кореја била је само једна од четири земље које су подржале Русију и које су одбациле предложене мере.

Али Запад никада није задобио подршку оноликог дела света како је првобитно изгледало. Још четрдесет седам земаља је било уздржано или је пропустило гласање, укључујући Индију и Кину. Многе од ових „неутралних“ земаља су обезбедиле кључну економску и дипломатску помоћ Русији.

Чак и неке земље које су се у почетку сагласиле да осуде Русију сада виде рат као туђи проблем – и од тада су почеле да се крећу према неутралнијој позицији.

После годину дана, ствари постају јасније: док западна коалиција остаје изванредно чврста, никада није успела да убеди остатак света да изолује Русију.

Уместо да се располути, свет се распарчао на више делова. Они који су распоређени у пространој средини руску инвазију виде превасходно као европски и амерички проблем. Уместо да сагледавају ситуацију као сопствену егзистенцијалну претњу, ове државе су углавном усредсређене на заштиту сопствених интереса усред економских и геополитичких превирања изазваних инвазијом.

Пејзаж подсећа на многобројне неутралне државе током Хладног рата. Али свет је сада много више узајамно повезан. Опсег и сложеност глобалних комуникација, економских и безбедносних веза пружа више могућности западним ривалима да се домогну полуга утицаја.

У четвртак, Генерална скупштина Уједињених нација требало би да великом већином усвоји резолуцију којој се захтева да се Русија сместа и безусловно повуче са украјинске територије – али Кина, Јужна Африка, Индија и многе државе на глобалном југу ће по свој прилици наставити да буду уздржане, наглашавајући своје разилажење са оним што сматрају западним ратом.

Заобилажење санкција

На почетку, деловало је да западне економске санкције могу да поткопају способност Москве да води рат. Кампања коју су предводиле САД, а која је укључила тридесет седам држава, уздрмала је темеље руског финансијског система замрзавањем девизних резерви и циљаним мерама против главних руских банака.

Санкције су блокирале кључни увоз попут резервних делова за авионе и полупроводника за електронику. И стотине компанија је добровољно зауставило пословање у Русији, остављајући обичне Русе без продавница Епла или претплата на Нетфликс.

Али санкције нису биле разарајуће онако како се Запад надао. Група земаља попунила је празнину, повећавајући извоз у Русију доста преко предратног нивоа, према подацима које је прикупила вашингтонска невладина организација Силверадо полиси акселерејтор (Silverado Policy Accelerator). Извоз других земаља је опао на почетку рата, али се од тада тренд променио.

Кина и Турска су саме попуниле већи део извозног јаза.

Кинеска путничка возила заменила су некадашње западне произвођаче. Кина је такође извезла више машина и полупроводника. Друга добра која производе мултинационалне компаније и која се не могу директно извести у Русију сада се допремају преко постсовјетских држава.

Иако је Турска продавала оружје Украјини, председник Реџеп Тајип Ердоган повећао је извоз добара у Русију, ширећи процеп у западној санкционој брани.

„Увек смо водили политику равнотеже између Украјине и Русије“, рекао је Ердоган у септембру, шест месеци након што је Турска гласала заједно са Сједињеним Државама за осуду руске инвазије.

Све у свему, након почетног пада, обим трговине се повратио из разлога што је довољно земаља и даље вољно да тргује са Русијом.

Санкције би, на дужи рок, и даље могле да се испоставе као разорне по Русију. Оне су већ смањиле ниво страних инвестиција и почеле да празне државну касу. Ограничења на трговину нафтом присилила су Русију да умањи производњу. А за преоријентацију гасне инфраструктуре према Азији биће потребно више година.

Али упркос томе што руска економија не цвета, она је довољно снажна да настави да води рат. Међународни монетарни фонд пројектовао је прошлог месеца да ће руска економија порасти за 0,3 одсто у 2о23. години, што је знатно побољшање у односу на њихову ранију процену да ће се смањити за 2,3 одсто.

Куповина оружја 

САД и њихови партнери шаљу све више убојних средстава и војне опреме директно Украјини. И покушали су да пресеку руско снабдевање војном опремом увођењем извозних контрола које забрањују многим компанијама да продају критично важну технологију Русији.

Оружје је помогло Украјини да изненади цео свет и задржи много већу руску војску. Најмање четрдесет земаља је обезбедило војну помоћ Украјини, било слањем офанзивног наоружања или обезбеђивањем других облика војне помоћи.

Али напори да се Русија ускрати за војну опрему били су далеко мање успешни. Русија је и овде пронашла помоћ. Северна Кореја је отпремила „знатан број“ артиљеријских зрна Русији, према наводима САД. Иран је обезбедио Русији беспилотне „камиказа“ дронове које је Москва употребила за нападе против цивилне инфраструктуре у Украјини.

И друге државе, попут Кине, наставиле су да снабдевају Русију добрима двоструке намене као што су микрочипови који се користе и у војној опреми.

Истини за вољу, аналитичари наводе да се Русија по свој прилици суочава са несташицом прецизног наоружања, попут крстарећих ракета, за које је потребна високотехнолошка опрема. И руски војници извештавају о недостатку опреме за ноћно осматрање и осматрачких дронова на фронту.

Глобална амбивалентност

Поприличан број светских лидера не воли посебно идеју да једна држава нападне другу. Али многи од њих нису незадовољни када виде да се неко супротставља САД.

Широм Африке, Латинске Америке, Азије и Блиског истока, многе владе са снажним званичним везама са САД и Европом не сагледавају рат као глобалну претњу. Уместо тога, оне су себе позиционирале као неутралне посматраче или арбитре, чувајући што више флексибилности.

Реакције на инвазију у Азији су биле помешане, и ту је трећина земаља одбила да осуди Русију у првобитном гласању у Уједињеним нацијама. Док су се многи амерички савезници јасно сврстали, Русија је била кадра да се окористи трговинским везама и пријатељским јавним мњењем које сеже још од Хладног рата.

На почетку инвазије, САД су затражиле од Индије да купује мање нафте од Русије. Од тада су ублажиле своје захтеве пошто је Индија наставила да пружа отпор идеји сврставања на било коју страну. Како су порасле напетости дуж индијске границе са Кином, експерти су наводили да Индија не осећа да може да ризикује своје односе са Русијом – која јој је кључни извор наоружања.

Заливске државе сврставале су се [на почетку] уз Запад у осудама Русије, али су од тада углавном настојале да се поставе као неутрални арбитри.

Председник Уједињених Арапских Емирата Мохамед бин Зајед путовао је у Русију како би се састао са председником Владимиром Путином, рекавши да настоји да пронађе дипломатско решење. Такође је понудио аеродром у Абу Дабију као место за обављање замене затвореника која је обухватaла [америчку кошаркашицу] Бритни Грајнер.

Дубаи је посебно постао руски хаб – сигурно уточиште за олигархе и прокремаљску елиту изван домашаја западних санкција. А Саудијска Арабија је изјавила да мора да се влада према сопственим интересима, чак и уколико то изазове разилажења у дугогодишњим односима са САД.

Готово половина афричких земаља је била уздржана или је изостала са гласања на којем је осуђена Русија, што сугерише све снажнији отпор у многим државама прихватању америчког наратива шта је исправно а шта погрешно. Русија је придобила пријатеље кроз жестоку пропаганду и тврду моћ, уз све већи број држава које склапају уговоре са руским плаћеницима и купују руско наоружање.

У Јужној Африци, везе са Русијом протежу се све до совјетске подршке окончању апартхејда. Њени лидери увидели су прилику да се сврстају ближе уз Русију, док попуњавају трговински јаз који је остао иза Европе и САД. Али слично многим афричким државама, делује да Јужна Африка пажљиво балансира између све снажнијих веза са Русијом и одржавањем односа са Западом.

Латинска Америка, уз своје дуготрајне односе са САД, гласала је углавном уз свог северног суседа да осуди Русију. Али последњих месеци почеле су све јасније да се назиру пукотине.

Колумбија је недавно одбила да испуни захтев САД и да обезбеди оружје Украјини. А током прошломесечне посете немачког канцелара Олафа Шолца бразилски председник Луис Игнасио Лула да Силва одбио је да упути изјаву подршке Украјини, рекавши „Мислим да би разлог за рат између Русије и Украјине требало разјаснити“.

Слабљење западне коалиције

Неколико десетина земаља чине средишњу групу која подржава Украјину тако што јој обезбеђује војну помоћ или санкционише Русију.

Западно јединство током рата показало се изванредним, уз земље које су дуго сагледаване као релативно пријатељски оријентисане према Русији – као што су Немачка, Француска или Италија – а које сада истрајно подржавају Украјину. НАТО, који је француски председник Емануел Макрон прогласио „клинички мртвим“ (braindead) 2019. године, поново служи јасној сврси – заштити западних савезника од руског напада.

Но, чак и међу западним државама, јединственост није била савршена. Мађарска је технички санкционисала Русију као чланица Европске уније, али под вођством Виктора Орбана Будимпешта је упорни бунџија када је посреди подршка Украјини у оквиру ЕУ. Мађарска је одлагала неколико одлука ЕУ за које је била потребна једногласна подршка.

Други који су обезбедили Украјини војну помоћ одбили су да уведу економске санкције Русији.

Много мања група земаља је учинила све: наметнула санкције, обезбедила тешко наоружање – као што су тенкови, оклопна возила и ракетни противваздухопловни системи – и определила најмање 0,1 одсто свог бруто друштвеног производа за билатералну помоћ Украјини, према подацима Килског института за светску економију.

Како пролази прва годишњица рата, руска стратегија је јасна: чекати да Запад одустане. На крају, Путинова опклада јесте да ће европске државе, забринуте због штете коју рат наноси њиховој економској и политичкој стабилности, одустати од своје подршке санкцијама и испорука оружја. Земље широм Азије, Блиског истока и Африке које су већ неутралне у сукобу наставиће да повећавају трговину са Русијом.

Можда ће се чак и САД, са својим председничким изборима који их очекују идуће године, уморити од рата и извршти притисак на Украјину да попусти пред Путином.

Колико ће уједињен бити Запад – и колики део света је способан да макар делимично одржи на својој страни – могло би умногоме да одлучи исход сукоба.

Вивијан Нереим. Џули Туркевиц, Ендрју Хигинс, Ана Свенсон и Адби Латиф Дахир су допринели извештајима овом чланку.

Аутори: Џош Холдер, Лорер Литерби, Антон Троиановски и Веији Каи

Насловна фотографија: EPA-EFE/Thomas Lohnes/Pool

Извор The New York Times