ПРИШТИНСКИ ГЛОГОВ КОЛАЦ У СРПСКО ПОЗОРИШТЕ Тодоровић: Желе да нас претворе у легитимну мету косовске полиције

У НЕДОСТАТКУ храбрости да напише комад о председнику Тачију који дрежди у Хагу, или свом премијеру Харадинају чији су сведоци оптужбе потамњени до последњег, космополита са истанчаним слухом за националну ствар Јетон Незирај одлучио је да се позабави нашим српским проблемима и катарзама. Одлучио је да се позабави Српском драмом приштинског позоришта протераном у глиб грачаничког гета међу унесрећене и свакодневно малтретиране суграђане.

Овим речима почиње свој одговор (насловљен као „Пројекат Незирај или Волим и ја српско позориште, али ако је на албанском“) редитељ Ненад Тодоровић драмском писцу Јетону Незирају поводом његовог текста „Позориште као политичка машинерија (1), објављеном на порталу „Сбункер“.

Наиме, после пет година од премијере Незирај се обрушио на представу „Лифт: Слободан шоу“ Ненада Тодоровића и Јелене Богавац (у извођењу ансамбла Народног позоришта Приштина са привременим седиштем у Грачаници), да би њоме поткрепио тврдњу да је грачанички театар „установљен из сасвим идеолошких разлога, да служи хегемоностичким апетитима Владе Србије и њиховим настојањима да покажу своје власништво над Косовом“. А онда Тодоровић наставља:

– У томе лежи својеврстан парадокс. Неко ко не познаје косовске прилике, рекао би му, очисти прво своје двориште, али, драги моји, Јетон то управо ради: он управо позива на чишћење свог дворишта. Од нас. У каквом је то фашистичком трансу Јетон кад таргетира позориште најобесправљеније мањине европског континента? На шта подсећа када Харадинај у фраку „заурлава“ да је нас, пет посто, изричита опасност за 95 одсто становника? Јасно се из текста ишчитава шовинистичка агенда „обландизована“ ноторним неистинама да би се багером изорала нова српска утрина на Косову. Е то већ забрињава. Полетна жеља да се наше место позоришне игре дехуманизује и претвори у легитимну мету слободарске косовске полиције. Школски пример спровођења агенде уништења једва преживелог позоришта кроз јасно видљиву нетрпељивост. А крцата брзоплетим лажима.

У наставку Тодоровић истиче да Незирај „у овом шовинистичком празнословљу ликује над чињеницом да је Српска драма 1999. угашена, па му мало криво што је обновила рад“.

– Тоталитарном заменом теза човек нас оптужује што смо наставили да радимо представе и после глоговог колца над српским позориштем, што смо и после два таласа протеривања наставили да играмо представе Биљане Србљановић, Молијера, Аристофана и још преко педесет светски признатих аутора (мада нашом несмотреношћу и српских), што смо постојали кроз светске и домаће класике и модерне писце… Елем, каже даље пасионирани љубитељ позоришта на искључиво албанском језику, како је наше позориште продужена рука београдских хегемона и како играњем на српском језику за рестлове српског друштва на Косову доказујемо власништво над Косовом. Увек иста, досадна матрица.

Тодоровић, да би појаснио српском друштву о чему се ради, „пошто среће нема да то објасни Јетону, добром пријатељу позоришних Срба (осим наравно оних са Косова)“, илуструје хипотетичким примером: „Замислите на пример Теофила Панчића који оптужује Андраша Урбана што се не дистанцира од мађарског хегемонизма и тражи да се мађарска драма у Суботици угаси“.

– Наравно да је незамисливо, па и недопустиво. Али, косовском левичару је то дозвољено и добиће аплауз. Јер је храбро покренуо нешто што се до сада није усудио да покрене ниједан радикални албански шовиниста, да залауфа напад на једини преостали српски уметнички гето, коме ни српски ни албански националисти нису могли ништа. Ни да га обуздају ни да га онеспособе да говори онако како мисли да је уметничка истина. Али Јетону се није допала представа, није била по његовом националном мераку, па би мало да покрене албанску интелектуалну јавност да „дочекића“ већ дубоко унесрећено позориште. Неће моћи, драги Јетоне, јер ствар је једноставна: чак и по Ахтисарију, установе које су основане пре 1990. су легитимне, а ми смо основани 1946. Ми постојимо, бавићемо се уметношћу за шаку још увек непротераних Срба, а ти види шта ћеш. Можда најбоље да пошаљеш војску и полицију на глумце и публику на следећој премијери, док смо на легалу. Да коначно очистиш своје двориште у паузи између два гостовања у Београду. Да терор мањине нестане са мањином, истовремено.

Редитељка и драматуршкиња Јелена Богавац, коаутор је представе „Лифт: Слободан шоу“, пита се зашто се после пет година од премијере представе (која се само једном одиграла у Грачаници и неколико пута у Београду) Незирај сетио баш ње:

– Позоришна представа није литургијска драма, нити сме да буде пропаганди штит било које идеологије. Позориште је друштвени коректив и провокатор. Уметник је уметник само док успева да се отргне владајућој идеологији која год она била. Ја сам таква уметница. Суманута је теза у којој мене позове Држава Србија: „Хало Јекице, направи ми овакву представицу.“ А ја седнем и направим. Па то је жанр – комедија забуне. На ивици замисливог и вероватног. И за мене и за Државу.

Зато је, како каже, била подстакнута да на „Јутјубу“ „откључа“ снимак представе, па да на све наводе одговори она сама.

– Да је макар погледамо заједно, кад је већ мртву оговарамо. Много интервјуа сам дала о тој представи, пун интернет, лако су доступни. Можда је лепо да поновим да у свом драмском тексту користим само документарни материјал (књиге, студије, телевизије) готово неромансиране цитате и личне исповести глумаца… Не може да се на једну тему направи представа са свим основним идејама које она подразумева. Сама смишљам своје основне идеје и ама баш никад не радим по наруџбини. Зато сам често без пара, али – пресрећна.Без предрасуда

БЕЗ ПРЕДРАСУДА
– ДА није тужно и опасно смејала бих се апсурду овог писанија. Јер апсурд волим. У позоришном смислу, наравно. Јетона познајем, сећам се како смо лепо седели у приштинском кафићу и пријатно ћаскали. По много основа разумела сам га као драгог, образованог, лепо васпитаног човека. Отвореног, левичарски настројеног, човека без предрасуда. Упознала сам га и као уметника. Прошле године у програму Битеф зона, који уређујем, селектовала сам његову ауторску представу „Пројекат Хандке“ и била веома задовољна што се Битеф театар још једном потврдио као отворено, храбро позориште које је у стању да покрене различите социо-уметничке и политичке полемике – објашњава Јелена Богавац.

СТАЉИНИСТИЧКИ МАНИР
– ЈЕТОН у класичном маниру стаљинисте оптужује позориште, чији је репертоар дубоко хуманистички, антиратни и етички беспрекоран, за пропаганду великосрпског хегемонизма: двадесет три године након што не сме да зуцне ни реч о свакодневном терору над својим суграђанима српске националности. И уместо да дигне глас због апартхејда у коме живе и раде српски позоришни уметници, он се згражава над чињеницом да постоје. И још умеју да се дрзну да у позоришту говоре шта им падне на памет – закључује Тодоровић.