ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ: ЗАЉУБЉЕНИ У ЗАПАД, ЗАГУБЉЕНИ У ИСТОЦИМА

Недавно објављена књига Владимира Димитријевића помаже да разумемо колико су све наше елите склоне самопорицању и одвојене од темељних одредница српске стварности. Колико су пре титоизма, чак и на антикомунистичкој десници, биле неспремне да уваже свет свог народа и зашто су данас још даље од њега

Већина случајних Срба верује да Србија мора да изабере Запад, који воле да зову „Европа“. Али тај наш замишљени (не)избор је обележен збрком. Геополитичке оријентације се у одређеним околностима могу бирати, некада налик паприкама на пијаци, али културалне никада. Оне иду путем на који се може утицати, али не воле нагле, радикалне промене правца. Бркање ова два избора, у суштини онога што се некима снива са оним што јесмо, налази се у срцу оба српска самопорицања и комплекса инфериорности који их прати.
Нажалост, нема тог западнољубља које може учинити да неко ко није западњак постане западњак. По чему се разликујемо? Зашто се не уклапамо ни у слику Запада ни његове супротности? Шта се крије испод нашег ми које не захтева наводнике? Зашто се многим припадницима елите гади оно што виде? Зашто су једни бирали да гледају затворених очију, а други дизали руке од Србије и Срба и ишли странпутицом родомржње? Питања, која се помаљају испод све раширенијег незадовољства елита Србијом и Србима, бивају постављена због немогућности да одговоримо на једно, наизглед једноставно – Шта смо? Лако га је побркати са питањем ко смо, на које је лако дати различите, тачне, али углавном неоперативне одговоре. Они нису од помоћи када размишљамо о томе шта је овде могуће.
Не верујем да за наше друштво постоји нешто много значајније. Временом сам закључио да смо углавном били на погрешном путу. Србија лежи на клизавом културалном терену, који се опире дефинисању и укључивању. Таман помислимо да смо фиксирали слику, али брзо исклизнемо. Променимо критеријум или мерило, помислимо то је то, али већ смо се измигољили. Пробамо са терминима који делују неутрално и културално безмирисно, али убрзо се испостави да тако или ништа нисмо рекли о оном што јесмо, или да одредница коју смо изабрали има карактеристичну културалну арому; да нас, на пример, уоквирава као Запад (обично патолошки) или Исток (по правилу неевропски). Покушамо да будемо инклузивни, па, на пример, кажемо да смо и Исток и Запад, али временом схватимо да је то немогуће, да спајамо две узајамно искључујуће одреднице.
Да бисмо разумели шта смо, потребно је појмити шта је Запад – чија се сенка надвија над скоро свим аспектима друштвеног живота у Србији. У најкраћем, може се рећи да су западна она модерна друштва која су уређена према нормама и институцијама које су сама развила; у складу са својим културним обрасцем, својим морама и потребама, пишући сама сопствену историју, што, наравно, не значи да она није била под спољним утицајима. Незападна друштва, и у Европи и ван ње, јесу она друштва, као што је српско, која су уређена у складу са туђим нормама и институционалним оквирима. Они су нам, већ уобличени и заокружени на Западу, у складу са битно другачијим културним обрасцима, наметани, често преко ноћи, било од споља, било од локалних елита колонизованих умова, склоних да, без основа, поистовете западно, партикуларно, са универзалним, примереним свима. Зато овде ништа не може бити „како треба“ – што значи онако како је тамо, на Западу. „Воз модернизације“ нас је одвео на другачију дестинацију. Овде ће и оно што се зове исто као на Западу бити битно различито, што наше елите, не само случајне Србе, гура ка самопорицању.
Прихватање чињеница да нисмо Запад је први, нажалост најтежи, корак ка нашем саморазумевању. Ни следећи, иако битно лакши, није тривијалан. Истока је много, а ми смо на оном, унутаревропском, који је најближи Западу. Зато је нашим елитама још теже него другима да прихвате да величина културалне „удаљености“ није много битна, да је свака ненадокнадива. Наслоњеност на Запад чини да лако поверујемо у десубјективизујућу илузију да је могуће надокнадити кашњење у модернизацијским процесима и „ухватити корак“ са Западом – што би значило да можемо постати исти као они. Временом сам дошао до, верујем јединог смисленог, одговора на питање шта смо – Срби су оно што нису. Иако ће многима деловати као мањкав или тривијалан, верујем да није могуће дати бољи и кориснији, који би више помогао да престанемо да се самоповређујемо и бежимо од себе.
У наставку ћу назначити како су се српске елите кретале ка одговору на питање шта смо и, много више, од њега. Оно је, углавном, било формулисано другачије – „Шта није у реду са нама?“ или „Како да се поправимо?“, тачније како наши елитисти да нас поправе – и водило је интелектуалце према одговорима на проблем нашег неухватљивог другоевропејства, наше суштинске унутаревропске различитости, који леже између две крајности – где једну, афирмативну, оличава светосавље, а другу, клеветничку, аутошовинизам.

 

НАЛИЧЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА Књига Владимира Димитријевића „Југословенски месијанизам и српско становиште: оглед из историје идентитета“ помаже да се суочимо са невољама са својим ми, које имају дугачку историју. Димитријевић нас упућује и на важну, истовремено идентитетску и сазнајну, противречност предратне Србије. Књига указује колико је значајна улога носилаца претитоистичких, „десних“ југословенских идеја за разумевање касније појаве и брзог раста српског аутошовинизма. Другим речима, колико је југословенска идеја у свим историјским и идеолошким инкарнацијама била вентил за одбацивање живог, оријентоликог српства – чак и онда када су њени заговорници истицали да су поносни Срби и нису крили да желе све Србе у једној држави.
Многи национално опредељени интелектуалци су хтели да, њиховим речима, цивилизују, упристоје, образују и просвете сународнике, које су, у суштини, посматрали као деформисане, налик пошасти, као рају, буљук или пучину, али су одбијали да уваже неуниверзалност идеала према којој су желели да обликују „квалитетне“ Србе. „Има тренутака када човек има да се бори са источњачком индоленцијом, са млаком неотпорношћу, пасивним духом нашега света, са људима зле воље који мрзе сваки рад за опште добро, са духовном и моралном фукаром која нигде више нема маха но у Србији“, речи су којима је ендемску беду наше западнољубиве елите изразио Јован Скерлић.
Корен оваквог, данас још доминантнијег (само)разумевања, протумачио је историчар Чедомир Антић. Он каже да скоро сви српски интелектуалци верују да су већ постали нешто друго, да нису само сазнавали већ да су се трансформисали, и да сви ми, остали, који не настањујемо западнољубиви интелектуални Олимп, крунисан националним и анационалним врхом, не толико можемо колико морамо да будемо оно што нисмо. На жалост наших елитиста, није могуће два пута згазити у исту воду у реци историје. Од Срба је могуће направити свашта али никако западњаке – чак ни лајт“, православне, из имагинације просветитељског самопорицања, а камоли „пуномасне“, „хардкор“, из аутошовинистичког имагинаријума.
У позадини деструктивних илузија налази се веровање наших елитиста да су се правилно „европеизовали“. Да су, у складу са идеалима које сугерише део западног канона у који су уписали себе, постали просвећени, васпитани, едуковани, цивилизовани, искорењени, или деконтаминирани. У суштини, да су се сами, у једном или другом смислу речи, на једном или другом културалном и/или идентитетском нивоу, већ расрбили и, без да су променили веру, постали „наши туђинци“. То је суштина и транспарентног, аутошовинистичког самопорицања, и разводњеног, просветитељског, које одбацује српску дубоку културу, наш незападни културни образац, док глорификује обележја српског идентитета.
Оба у себи садрже негирање чињенице да је наше европејство, колико год да је обојено османским, исправно, легитимно и здраво, да је европско колико и оно у које су се заљубили. Неки у Бриселу, Лондону, Дрездену, Грацу, Паризу, или Халеу; неки у београдским библиотекама. Веровање да можемо и морамо да побегнемо од себе је данас једна од скупљих илузија српских елита – и левих и десних, и либералних и конзервативних, и грађанских и националних – заљубљених у различите аватаре Запада и загубљених у нашим обликотворним Истоцима. Можемо их посматрати и као конститутивне или поунутрашњене само ако не губимо из вида да су се истопили у српству које су створили; да их је немогуће извући, дестиловати из клизавог, неухватљивог, али једносуштног српства.

ДЕМОКРАТСКА РАЗОЧАРАЊА С једне стране, Димитријевић нас суочава са чињеницом да је и између два светска рата у Београду било немало интелектуалаца који су волели идеју српства онолико колико су презирали свет својих неелитних сународника. Могли бисмо их описати као оригиналне, националне грађанисте, претече „другог“, просветитељског самопорицања елита које су остале заљубљене у једну стару, данас непостојећу „Европу“ и канонске текстове које је изнедрила. Самопорицање ових наших палеоевропејаца се, као и „прво“, аутошовинистичко, нових, а(нти)националних грађаниста, кристалише после промена 5. октобра. Наиме, посттранзиционим Србима није била задовољна ни „лева“, анационална, ни „десна“, национална, елита. Изневерили смо њихова „демократска“ очекивања. Нисмо направили њихове изборе – ни политичке ни естетске ни ескапистичке. Први су завршили на, у суштини, антисрпском становишту; други на антинародном.
Док су први у нас учитавали слике антиевропске претње, други су стварали слику неевропске трулежи. Главна разлика је везана за оно шта су видели као узрок „контаминације“. За једне је то била османска „паланка“; за друге, поред скоро свега оријенталног, западна популарна култура и конзумеризам. И једни и други су створили слику реално постојећег српства као болести. Први су завршили у споју аутоколонијализма и аутошовинизма, други, ништа мање колонизованих умова, у политичкој самоизолацији у тунелу принципијелности, морализаторства и дефетизма. За разлику од грађаниста, који су остваривање својих циљева везали за западно мешање и десуверенизацију Србије, наши националисти су им, захтевајући немогуће, рашчишћавали политички пут.
С друге стране, Димитријевићева студија, и даље доступна само код издавача, у Институту за књижевност и уметност, показује да је пре Другог светског рата међу елитама у Србији, упркос опојног учинка југословенства и других западнољубивих отрова, важно место заузимала свест о нашем другачијем европејству. Она данас постоји у, углавном оклеветаним или инсуларним, круговима блиским Српској православној цркви и, ван њих, само у траговима, на маргинама јавне сфере.
Димитријевићева књига нам открива меру у којој је предратни, панидеолошки „југословенски месијанизам“ био претеча данашње, не само лево-либералне, грађанистичке идеје о западноцентричној, културално слабовидој „европеизацији“ – и бриселског месијанизма који је прати. Смрт југословенске идеје – која данас зомбира у ријалитију „Задруга“ – није довела до суочавања елита са Србијом.
Некритичко слављење преткомунистичке прошлости, њене разуђеније и много раскошније идеолошки обојене интелектуалне и политичке историје, омета нас да препознамо западнољубље скоро свих предратних елита. Нова, посткомунистичка, патриотска амнезија отежава суочавање са југословенским идејама интелектуалаца који нису били очарани комунизмом и револуцијом. Један део „прећутане културне историје Срба“ експресно је претворен у идеализовани, ушминкани део историје српске елите заслепљене Западом. Њене „десне“ апологете је корисно посматрати као палеозападнољупце, пошто су, за разлику од „левих“, затарабљених у идејну и идеолошку садашњост Запада, искористили слику његове прошлости да обликују срж становишта које нам сервирају као српско.
Димитријевић истиче „прегрејаност“ крема наше елите, укључујући Слободана Јовановића, Јована Скерлића и Богдана Поповића, „који су идеју југословенства из утопизма претворили у политички активизам“. Али њихово страсно југословенство је великим делом било одраз веровања да је „националну самосвест“ неопходно „изградити по западноевропском обрасцу“. Ту се крије срж „аутоколонијалног духа“ о коме пише Петар Пијановић – не у његовом југословенском деривату. Димитријевић пак истиче „занемаривање значаја вере и на њој заснованог предања“, али бојим се да је овде више негирање него занемаривање дубине и значаја оријенталног наслеђа било подједнако деструктивно, ако не и разорније. Ако су се уопште бавиле њиме, интелектуалне елите су више покушавале да га избришу или заобиђу, и ретко су размишљале како може да буде искоришћено. Политичари, посебно они који су трајали, као Никола Пашић, схватали су да стварно условљава могуће – да сви наши путеви, чак и ако желимо да идемо ка Западу, морају да уваже Истоке у нама.

АУТОКОЛОНИЈАЛНИ ДУХОВИ Српске елите колонијализованих умова и даље одбијају да прихвате да „одговори на изазове епохе“ морају бити усклађени са реално постојећим српским културним обрасцем – са нашом дубоком, теже ухватљивом али свеприсутном, неидентитетски профилисаном културом – да би могли да дају пожељне политичке и „културотворне“ резултате. Поносно колонијализованог ума, колико год да је ћириличан и украшен националним симболима, не може се водити делотворна борба против „аутоколонијалног духа“. Он се овде јављао у неколико инкарнација: старој, југословенској, и две, данас доминантне, упадљивије западноцентричне: транспарентној, евроунијатској, на либералној левици, и палеоевропској, маскираној са „4С“, на либералној десници. Оно што се данас издаје за „антиколонијални дух“ углавном је још више интелектуализовани облик аутоколонијалног духа, који делује на дубљем, сазнајном и вредносном нивоу.
У тужној причи о коренима два српска самопорицања мало су важне идеолошке разлике између, на пример, Бранка Лазаревића, заклетог антикомунисте, предратног грађанског интелектуалца и дипломате, и Радомира Константиновића, миљеника титоизма и оличења другачијег, наводно здравог, (пост)комунистичког грађанизма. Лазаревићеве „Политичке расправе“, недавно откривене и без утицаја какав је на левици имао Константиновић, одлична су илустрација духа српске предратне, десне елите, али не и штиво које га је обликовало. Лазаревић „паланку“ само назива другачије, па паланачки ту и тамо постане дахијски, док есеј „Пучина је стока једна грдна“, насловљен по најотровнијем Његошевом стиху, на моменте пада испод клеветничког дна које заузима „Философија паланке“.

ЗАГОНЕТКА СЛОВЕНСТВА У поговору, Предраг Палавестра пише да је „успињући се и сазревајући, Лазаревић дошао до сазнања да је, упркос многим скривеним прабалканским и траговима и јаким оријенталним утицајима, југословенска цивилизација израсла из словенских корена“. Словенство често није посматрано као један од српских Истока, док су покушаји „надилажења дихотомије Исток–Запад“ у Србији су се углавном завршавали у неухватљивој словенској синтези или у њеној опипљивијој, и зато фаталнијој, ништа мање илузорној, јужнословенској.
Словенство је, као и његов израстак славизам, каже Константин Леонтјев, „сфинга, загонетка“, „аморфна, стихијска, расплинута представа, нешто налик на велике облаке у даљини, од којих, са његовим приближавањем, могу настати најразличитији облици“. Лазаревић је један од заговорника југословенства, који су, разочарани тријумфом титоизма, избрисали свако словенство из своје дијагнозе Срба и наших источних комшија. Ту фигурира слика „аналфабетских маса“, које, опијене „патриотском шљивовицом“ или вођене револуционарном „руљократијом“, где „не тражи се хлеб, него ‚преко хлеба‘“, шире „задах паланачког ‚мртвог мора‘“. Ипак, Лазаревић је овде и даље видео, како пише Палавестра, „органско европско опредељење српске… културе“. Шта значи ово „европско“ види се из његових белешки, које Палавестра цитира у следећој реченици: „Између Запада и Истока, Балкан је данас на Истоку. Али, када се све сабере, у нашем производу су најјачи сабирци хришћански и западни. Запад, Запад да ли ће нам засветлети?“
Србија није била „мост између Истока и Запада“ већ, већим делом, западна крајина Истока, а само мањим, и то не све време, источна крајина Запада, његова сива зона. Пратећи Метерниха, чак и тај простор, од Беча до Борче, срца наше исмеване „леве обале“, припада Азији. Овде је примеренија метафора река као природних бедема него фантазам о мосту. Већи део Србије је био тешко проходан простор, који је у 20. веку у западноцентричну слику европске историје углавном улазио захваљујући својој ранијој, вишевековној искључености из ње. Овде постоје „мостови“ којим кроз историју није ишао ниједан помена вредан пут – сем освајачких, и то, по правилу, мегаломанских, унапред осуђених на пропаст.
Близина Западу је заслепела српске елите и оне нису биле у стању да уваже последице две повезане детерминанте. Прва, да је овде био крај два света, препрека људима колико и куги, тешко проходна географска мртвоузица која је заобилажена поморским путевима. Наш је простор трења у коме су, углавном, настајале синтезе које не спајају светове. Корист је била мала а трагедије огромне, али већина људи – и некад и сад – не може да бира где ће живети. Ту стижемо до друге детерминанте: матица, срце Србије, вековима је била у царству чије су и срце и крвоток азијски. Оно је имало обликотворни утицај на српски културни образац. Нажалост, овдашњи интелектуалци, посебно национални, редовно бркају српски културни образац са сликом свог елитног, културно културног обрасца.

ОРИЈЕНТАЛНО ЗАГАЂЕЊЕ Један од разлога зашто се у Србији са невероватном лакоћом запатила монструозна идеја о „културној (де)контаминацији“, зашто је пригрлио чак и актуелни председник САНУ, везан је за чињеницу да скоро целокупна поносно српска елита један од Истока који су се „уселили“ у нас третира као културално загађење. За разлику од аутошовиниста, десни елитисти углавном не користе реч „(де)контаминација“, али, чак и они који не поричу оријенталну димензију нашег бића и схватају да је неуништива, сматрају да је треба систематски слабити и маргинализовати. Зато се иза флоскула о васпитавању и просвећивању Срба, по правилу, крије злодух мање радикалне, „лајт“ деконтаминације.
Србија из оријенталног „мрака“ не може да „востане“ а да истовремено не изађе из себе. Наша елита је остала роб „западног греха“ Доситеја Обрадовића, који су ревалоризовали Скерлић, Јовановић, Поповић и други национални интелектуалци, данас не толико недодирљиви колико беатификовани на, у великој мери захваљујући западноцентричном палеоевропејству, политички прилично јаловом идејном хоризонту српске деснице.
Ипак, историјски, скоро искључиво је на десници, са само неколико изузетака, било доследних покушаја да буде уважена наша суштинска унутаревропска различитост. Допринос Димитријевићеве књиге везан је и за чињеницу да нас је суочио са мером у којој су се, током претходних осам деценија, националне елите удаљиле и отуђиле од света обичних људи, па народ, углавном, уважавају не због онога што јесте већ због онога што, како верују, може да постане. Реч је о визији васпитаних, богобојажљивих, православних западњака, који поштују Светог Саву и пишу ћирилицом, о „културној деконтаминацији“ усмереној на деосманизацију свакодневице и бега из ње, од чега је тешко наћи узалуднији посао у колективистичком друштву „бруке и части“ какво је српско. Поврх свега, бркање личних, посебно херојских, индивидуалних израза српског колективизма са западњачким индивидуализмом створило је скупу илузију да нам пасују институционални оквири развијени у индивидуалистичким друштвима; да их треба копирати а не прилагођавати.

ВИЗАНТИЈСКИ МРАК У корену привлачности југословенске идеје међу српским интелектуалцима била је жеља да српски народ некако помере, мада мислим да би било смисленије рећи прошверцују, са рубова османског екумена ка једној „вишој, европској, хуманијој цивилизацији“. Милан Грол није крио да је југословенство видео као начин да се Србија „цивилизује“ и премести на Запад. Веровао је да ће се проблеми Србије „лакше и боље лечити у тој великој кући него у ћумезу из кога смо изашли“.
Доситејевој слици нашег оријенталног „ћумеза“ временом је, и у Србији, придодат један старији источни „мрак“. Византија је један од српских Истока који (још) нису претворени у баук, мада садашњост јој често не изгледа много боље од портрета прошлости, где је уоквирена као еталон европског мрака, за разлику од османског, који је углавном тумачен као уљез, спољна претња. Западни аутори су створили слику Византије као, како пише Леонтјев, „мртвог бездана“, нечега „хладног, поповског, досадног, и не само досадног већ јадног и подлог“, па не чуди да ни међу нашим елитама не мањка оних који верују да је фатално. Неки као да не могу да се одлуче шта је погубније – Византија или Србија?
Радослав Петковић, један од наших награђиваних књижевних и есејистичких „византолога“, што данас треба да значи и постмодерно академских, у књизи „Византијски Интернет“, објављеној 2007. године, сместио је поглавље „Наш прилог пропасти Царства“. Петковић детаљно, користећи фусноте које стварају ауру научности, анализира ратове Србије и Византије и поставља питање, уоквирено као реторско: „Када је Византија у питању, врло је популарно – а понекад и сасвим оправдано – набрајати грехе Запада, али како стоје ствари са нама самима који себе тако радо и лако проглашавамо њеним наследницима или макар настављачима њених традиција?“
Петковић је од двојног српско-византијског зла побегао у Нови Сад, о коме каже: „Волим Дунавски кеј, можда и зато што ме подсећа на Земунски кеј на којем сам провео много времена. Дакле оно што спаја, Дунав и Средњу Европу – Земун је последња испостава те Европе, њена граница, а Нови Сад, колико год данас био угрожен, још у много чему на њу подсећа.“ У истом интервјуу, одговор овог привилегованог елитисте, самоизгнане, ваљда цивилизацијске избеглице, на питање „Колико вам политика утиче на живот, да ли се нервирате?“ звучи као цитат Латинке Перовић, чија мисао оличава логику претварања наше (културалне) различитости у (неевропску) патологију: „Нервира ме још само моје здравље и туђа неписменост. Али треба бити свестан; српски политички проблеми нису персоналне већ структуралне природе; први су последица других а не обратно.“
Од свих „српских реплика“ на „руске идеје“ не верујем да постоји громкија од аутошовинизма. Зато, када размишљамо о „азилима“ у које су наше елите бежале од Србије, од помоћи је позвати се на Русе, који не познају појам аутошовинизам али много дуже живе са сличном појавом. Константин Леонтјев, говорећи о односу према византијској историји, пише да је руска историјска наука дуго била „лишена самосвојности“. Не знам за Русију, али чини ми се да су историчари овде и даље далеко од уважавања наше самосвојности, што није само њихова кривица. Историја је, вероватно, највише западноцентрична од свих наука и зато не треба да чуди да историчари, у Србији колико и у Русији, имају важну улогу у чињеници да људи, како пише Леонтјев, „неке историјске појаве прихвате са благонаклоношћу, а друге одбаце готово са одвратношћу“.
У специфичним околностима у Србији, одвратност према обликотворним силницама нашег сопства, нашег друштва и наше историје, које крећу из Азије, из Османског царства, по много чему наследника Византије, прерасла је у одвратност према нама самима. Осећање гађења према историји, која никада није само позадина живота, нити пуки след догађаја, представља клицу из које су израсла оба српска самопорицања. Не чуди да су овде, уз историчаре, историчари књижевности и књижевници имали важну улогу у генези и бујању самопорицања. Књижевност је, више од „лепих“, ликовних и сродних уметности, погодна, пластична и лако доступна, практично идеална сфера за имитирање западног. Помоћу ње је јако лако стварати илузије о нашем (не)европејству и сопственој искорењености.

ПОБУНА ЕЛИТА „Гомила постоји само код примитивних и непросвећених људских скупина… Вођу имају земље стада. Грађанске земље имају представнике које сами бирају и обарају… Све зависи од тога какво је културно стање једне заједнице. Када је оно високо, води средину слободи. Када је ниско, ропство под једним човеком… Праве грађанске средине нису никада изложене бацилу нереда и буни. То се дешава само у примитивнијим и некултурнијим срединама“, тврди Лазаревић, десничар који би, да није антикомуниста, у листу „Данас“ и „Времену“ могао да одмени Теофила Панчића. „Англоамерика има висок културни ступањ. Совјетска унија низак… Наше трагедије су израз наше примитивности: и оне до 1941. од 1919. и оне од 1941… Ми ћемо, ипак, доћи до социјалног и културног живота, до онога што се зове друштво и, преко њега везати се за Запад“, пише бивши дипломата и књижевни критичар за кога Димитријевић каже да је „сам дао доприноса нашим југословенским заблудама“.
Лазаревићева накнадна памет није укључивала промену свести о српској различитости, смештеној испод наслага беде: „Код нас, нарочито ван Србије: то су просто-напросто аморфне масе, неидејне, мртве… Њих још једино држе вера, обичаји и предрасуде. Њихов културни термометар је на нули. Наилазио сам, за време ратова, по Јужној Србији и по Албанији, скоро троглодите које је за свет везивала још само вера“. Мали је корак од оваквих тумачења – медитација о незападним масама као „псеудо или полукултурним“, и закључка да „смо се преценили“, да нам је „ступањ нижи од онога који смо претпостављали“ – до наслова „Звери српске“, који се недавно појавио на „Пешчанику“.
Бранко Лазаревић остаје запитан да ли овде имамо „тежак појав социјалне патологије“, да ли „смо и сами такви“, налик народима са Истока, „који су овде били, дошли или прошли и себе овде у нашој крви оставили“, док данашњи аутошовинисти немају тих дилема. Они „знају“ да је овде не само реч о источњачкој патологији већ о јединствено крвожедном и антицивилизацијском уљезу, несамерљивом са Европом.