РОДИНА ЈЕ НАША МАЈКА: ПУТИН НА ТРАГУ АЛЕКСЕЈА ЛОСЕВА 

ДЕГЕНЕРИЦИ РАЗАРАЈУ СВОЈЕ НАРОДЕ

 

У свом говору граду и свету, 21. фебруара 2023. године, Владимир Путин је јасно рекао да Запад трули у моралној каљузи, док Русија неће ићи путем дегенерације:“Погледајте шта раде са својим сопственим народима. Разорене породице, културни и национални идентитет, перверзије, иживљавање над децом све до педофилије – објашњавају се као норма, норма њиховог живота! А свештенике приморавају да благослове истополне бракове. Бог с њима, нека раде шта желе. А шта овде желим да кажем? Одрасли људи имају право да живе како желе – ми смо се према томе тако и односили у Русији, и увек ћемо се тако односити. Нико се у приватни живот не меша и не намеравамо то да радимо. Ипак, желимо да им кажемо: погледајте Свето писмо, главне књиге свих других светских религија – тамо је све речено. Укључујући то да је породица – савез мушкарца и жене. Али ти свети текстови се сада доводе у сумњу. Како је познато, англиканска црква, на пример, планира, то је истина, за сада само планира, да размотри идеју о „родно неутралном богу“. Шта на то рећи? Опрости им, Господе, не знају шта раде!Милиони људи на Западу разумеју да их воде ка правој духовној катастрофи. Елите, треба отворено рећи, просто губе разум и то, изгледа, више не може да се лечи. То су, међутим, њихови проблеми, као што сам већ рекао, а ми имамо обавезу да штитимо своју децу. И ми ћемо то учинити. Заштитићемо своју децу од деградације и дегенерације.“

Јасно и једноставно – ако сте одабрали пут у пропаст, корачајте њиме, али нас немојте увлачити у понор. Имамо снаге да вам се супротставимо. Дижемо стег Господњи.

 

О ИЗДАЈИ И ИЗДАЈНИЦИМА

 

А издаја се креће на граничном подручју, бди испред врата. Издајници с пушком у руци добиће метак, а издајници који су напустили Русију добиће презрење:“Очигледно је да ће Запад покушавати да разори и поцепа наше друштво, да стави улог на националне издајнике који су у свим временима, желим то да нагласим, имали један те исти отров презрења према својој сопственој отаџбини и жељу да зараде на продаји тог отрова онима који су спремни да га плате. Тако је увек било. Ко је кренуо путем директне издаје, чини терористичке и друге злочине, усмерене против безбедности нашег друштва, територијалне целовитости земље, сносиће одговорност у складу са законом. Никада нећемо бити налик кијевском режиму и западним елитама који се баве, а бавили су се и раније, ловом на вештице. Нећемо сводити рачуне с онима који су искорачили у страну, који су напустили своју домовину. Нека то остане на њиховој савести, нека живе с тим. Они морају с тим да живе. Главно је да су им људи, грађани Русије, дали моралну оцену. Поносим се и мислим да се сви поносимо…“

Ко не изда, има чиме да се поноси.

МАЈКА РУСИЈА

 

А онда, 23. фебруара 2023, у Москви, пред сами Дан заштитника отаџбине, Путин указује да је Русија отачаство – као земља отаца, али да је и Мајка, Родина која рађа и васпитава своја чеда:“Русија је поносна на своје борце, а тренутно их подржава цела земља. Свако ко то чини је данас заштитник отаџбине. Молитва „Оче наш“ не почиње тек тако од обраћања Оцу, односно речју која улази у корен речи отаџбина. Отаџбину још називамо и „мајка“.“ Мајчица Русија, Матушка – јер, како рече Путин, Отац и Мајка са Децом су Породица, Светиња над светињама. Зато руски војници на фронту бране Породицу.

Родина, рођена Родина. (Намерно не преводим ову реч. Момчило Настасијевић ју је слободно користио као српску. Сетимо се стиха: „Прости ме, родино блага“, из песме „Ђурђевци“.)

Па каквом нас погледу на свет враћа Путин у часу кад смо га, скоро сви, заборавили?

 

ЛОСЕВ О РОДИНИ

 

Њега је формулисао генијални руски философ Алексеј Лосев, аутор „Огледа о античкој митологији“, „Естетике ренесансе“, осмотомне „Историје античке естетике“, хришћанин који је преживео логоре и није се одрекао Родине због зала комунизма који ју је поробио

У својој аутобиографској прози „Живот“ он пише: „Каквим ћемо именом назвати ту велику и страшну, ту свемоћну и човеку најрођенију стихију, с којом он не осећа да је само у телесном сродству, него пре свега у духовном и социјалном сродству, јер човек зна да постоји такво заједништво које, без обзира на сву своју општост, садржи у себи бесконачно богатство индивидуалног, јер је то заједничко максимално унутрашње за њега, јер оно и јесте он сам, у својој последњој и интимној суштини?

То је Родина.

Колико је с тим именом у прошлости било повезано свакојаких недобронамерности, чак злобе, хуљења, мржње! Завладали су презриви изрази типа „урапатриотизам“, „кафански патриотизам“, „касарнски оптимизам“, итд. итд. То културно-социјално изрођавање ишло је руку под руку са философским слабоумљем, које у Родини није видело највишу категорију људског разума уопште. Родини су псовали мајку, псовали је псовкама којима се псује свака мајка – и то је долазило из уста озлобљене руље. Али и само псовање мајке има смисла једино ако је неко уверен у чистоту и светост мајчинства. Само онај ко исповеда мајчинство као највећу светињу и чистоту може да псује неком мајку, то јест да замисли скрнављење матере. Оно што није чисто по себи не може бити оскрнављено. Оно је и без тога нечисто. Оскрнавити се може само оно што је чисто. Стога, што више људи псује мајку, то више њих верује у чистоту и светост мајчинства. Што више људи у прошлости није признавало Родину, то је ова чињеница више говорила о њиховом сопственом распадању, о њиховом сопственом социјалном самоубиству.

Свим тим „напредним“ људима, који су се стидели да говоре о Родини, одговарала је и философија која се увек стидела конкретних предмета и која је научност видела само у разумским апстракцијама. Философи су говорили о „општем“ и стремили ка „уопштавањима“. Али шта је то „опште“, каква су то „уопштавања“? Закони природе и друштва, закони субјекта и објекта – уопште нису реално животно опште. То је – из главе, мудријашко опште. Велики мислиоци Новог времена долазили су до великих уопштавања, но ни у „рес цогитанс“ и „рес еxтенса“ Декарта, ни у Лајбницовим монадама, ни у богу Спинозином, ни у Кантовој трансцеденталној аперцепцији, ни у Фихтеовом апсолутном „Ја“, ни у Хегеловом „Светском духу“ нема оног родног, оног рођеног, оног очинског и мајчинског начела, нема Родине. То су хладни, апстрактни идоли рационалистичког мишљења, мудријашке конструкције, које не узбуђују човека, не буде у њему животне снаге и страсти, не зову у борбу, у бој, на жртву. То је – мозговно опште, мислено опште: и то није оно опште, из кога проистиче реални човек са својим људским телом и људском душом, оно одакле се он родио, оно што је његово родитељско крило, што јесте његова Родина. Човек је – туђ свему томе; и трансцендентална аперцепција као тамна, злобна и свирепа тамница духа убија човека, погубљује га, сурово и зверски га једе и – усмрћује га: у усамљености, у напуштености, у чудовишној изолованости од свих, у тамници сопствене субјективности.“

Субјективност без душе, објективност без духа, философија која се ломи при првом налету стварности – то је судбина Запада који се одрекао Родног и Рођеног. Зато нам нећете, олошу, наметнути џендер као Род. Род и Родину вам нећемо дати.

 

МИСАО БЕЗ РОДИНЕ СЕ ИЗРОДИЛА

 

Алексеј Лосев каже:“Философи нису говорили само о „општем“. Философи су говорили и о „односу субјект-објект“, о „теорији сазнања“, па чак и о „пореклу човековом“. Али какав је то објект, какво сазнање, какво порекло, ако нема најважнијег, ако нема оца и мајке од којих потичеш, ако у ономе што познајеш нема за тебе ничег рођеног, ако је то само осећање или само мишљење. Познање није апстракција. То није раскидање и расцеп, нити је сједињење расцепљеног. Познање је брак познавајућег са познаваним. Познање је љубав онога који познаје према ономе што познаје, и та је љубав – узајамна. Познање је рађање у животу, у истини, пород познавајућег и познаваног – рађање неког трећег, у коме се више не разликују онај који познаје и оно што се познаје, рађање оне истине која се више не да свести ни на познавајућег ни на познавано, него је њихово чудесно потомство, које родитеље уздиже на нову и никад раније досегнуту висину. Онај коме познавано није рођено – или лоше спознаје или уопште не спознаје. Само љубав отвара очи и узвисује тајну предмета познања. Родина јесте опште, али не мисаоно, не само логичко опште, него физичко и социјално опште. Родина није оно опште које је само формулисано у глави, нумерисано, забележено и регистровано у науци. Родина је оно реално опште, које ме је родило са мојим људским телом и мојом људском душом. То је опште – зато ми је родно, зато ми је рођено. Овде су ми отац и мајка, не само физички, него отац и мајка свега онога што у мени постоји, и за личност моју отац и мајка, и за социјалност моју отац и мајка, и за духовни живот моји родитељи и васпитачи. Свака философија, која се не храни учењем о Родини, наивна је и непотребна философија. Њена „уопштавања“ су преуска и ништавна, њен „свет“ и „битије“ – празнина и тамница, свезлобно лудило мудријашења, безлично раскајање живог духа на Голготи сопственог јадног самообоготворења.“

И докле је их је довело самообоготворење? До ништавила постмодернизма и до слома Пост – Запада. Кажу они – мртве су велике приче, од религије до родољубља, нема више метанарација.

 

ПОСТМОДЕРНО СТАЊЕ ИЛИ ОДЕ МАСТ У ПРОПАСТ

 

Како живети без метанарација? Дејвид Харви у „Условима постмодерности“ предлаже следеће излазе из такве ситуације:1. Прихватите бесмисао, као и тоталну отвореност егзистенције за живот без истине. У питању је, како вели Кундера, „неподношљива лакоћа постојања“; 2. Одбаците све врсте комплексних питања. Нађите уточиште у једноставним слоганима и површним сликама. Тако је радио поп-артиста Енди Ворхол, а тако су и радили сви његови следбеници, који су се предавали помодних трендовима и глумели своје друштвене улоге, уживајући у томе; 3. Ограничите своје акције. Пошто ништа није универзално, снађите се у свом малом свету. Откријте свој групни идентитет. Не мењајте оно што се дешава у свету, него оно што се збива у вашем комшилуку. 4. Створите свој сопствени језик и будите његов господар. Пошто су све метанарације само конструкције, заиграјте сопствену игру. Користите своју „хипер-реторику“ да бисте дошли до „порције“ моћи која вам припада.

Постмарксисти су се још од Маркуеза заинтересовали за маргиналне групе „под влашћу већине“. Више нису битни револуционарни радници, колико Црнци, феминистичке групе, хомосексуалци. Њихов статус „ослободитеља“ проистиче из чињенице да су „лишени моћи“. „Бити Црнац, жена или хомосексуалац значи бити нека врста секуларног свеца“, вели Џин Евард Веит. Чак су и професори америчких универзитета, људи који редовно примају плате од државе, почели себе да представљају као „гоњене маргиналце“.

Артур Понтинен износи везе које се остварују између постмодерних гносеолошких претпоставки и политике („политичке коректности“) америчких Универзитета. Он вели: „Пошто нема мудрости, кажу нам, не постоји такво нешто као што је слобода говора (и спроводи се политика онемогућавања истинске слободе говора на универзитетским кампусима). Кажу нам да нема личне одговорности и достојанства (и заступа се политика која људе не третира у складу с њиховом личном вредношћу, него на основу тако ограничавајућих категорија какве су раса, пола и класа…) кажу нам да чак не постоји ни наука, него само смислене фикције; да чак не постоје ни културе, већ само парадигме репресије“.

А то води до ликова попут Бајдена, Макрона, Шолца, Зеленског и сличних кловнова на власти. И до слома старих европских народа, који се даве у вртлозима ништавила.

 

МИ ДА СЕ РАЂАМО, ОНИ НЕКА СЕ ИЗРОДЕ

 

А Путин, на трагу руске религиозне мисли, која каже да је човек изнад свега, а Бог изнад човека, вели Западу и његовим елитама – ви се дегенеришите ( изрођајавте се, изроди ), а ми ћемо се рађати и рађати се у Лепоти и Истини – и платоновски и хришћански, наравно. Све најбоље из европске историје сачуваће Русија, са пушком у руци и Богом на уму.

Родина је темељ наше отаџбинске и заветне мисли. Мајчица Русија, Мајка Србија, вечна док су јој деца верна. Сад, кад нихилистички Запад уместо оца и мајке нуди чудовишне конструкције типа родитељ број један и родитељ број два, Срби и Руси устају у одбрану својих Мајки.

Тек толико, да се зна.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ