Никола Трифић: Крвава рачуница украјинске трагедије

Било би потпуно погрешно на сукоб у Украјини гледати као на неки издвојени – парцијални рат Руса и Украјинаца. То је заправо засад најкрвавија битка много већег и ширег рата – који против Русије и Истока води колективни Запад на челу са Америком. Зато је за Америку једино битно да сукоб у Украјини потраје, како би Русија за и пред неке будуће, можда и одлучујуће битке, било политичке, војне или економске, била што исцрпљенија. Наравно, Украјина је ту само „жртвени јарац“. Ако на свету у овом тренутку постоје држава и народ које искрено треба жалити, онда су то Украјина и Украјинци. Ова држава је могла и морала боље. Само да је било мало више свести а мало мање илузије и опчињености Западом. Само да је било…

„Свако ко ствари не назове правим именом и не да им право значење, доприности пропасти света“ – речи су Албера Камија. Било каква манипулација истином, трговина њоме, било какво нуђење истине на парче замотано у политичке и дипломатске машнице, увек, свуда, и у свему, провоцира да постојеће зло постане још веће. Провоцира да они ослобођени духови из толико пута помињане „Пандорине кутије“, постану толико велики да их кутија више не може примити назад. Лаж и пређуткивање истине, подједнако хране зло.

Противник или архинепријатељ

Зато је истина на почетку сваке борбе, уједно и најбољи лек и најјаче оружје. Истина каже: да је сукоб у Украјини, почео на Мајдану 2014. године. Истина каже: да је Украјина дуго спремана за фебруар 2022. Истина каже: да је Украјина, таква каква јесте, са свим специфичностима и противречностима свог државног и националног бића, идеално тле, или идеална платформа да Запад преко ње води велику битку свог „светог рата“; рата у непрекидном трајању против Русије, Истока, Евроазије, али и против православног света. Такође, истина каже: Да се Америка, последњих година својски трудила да до сукоба у Украјини дође по сваку цену, не би ли на тај начин зауставила, или бар успорила пад своје империјалне моћи.

Наравно, поред изречених истина, није згорег поменути и неке друге. Истину – да је Русија на фронту, ипак, показала и одређене слабости, које је мало ко очекивао. Истину – да Русија неће бити прави „такмац“ Западу, докле год не реконструише своју привреду и докле год не учини своје друштво атрактивним просечном човеку. Па, и истину – да је Русија често заљубљена у Запад, потпуно игнорисала количину мржње коју Запад осећа према њој. За Русе је Запад у миру био ривал, а у рату, тек противник. За Запад је Русија и у миру и у рату – и са круном и са петокраком, увек била перципирана као архинепријатељ.

Што се крвопролића у Украјини тиче, јасно је да бар за сада, на кратке стазе – профитира Америка. Сам податак да је за годину дана сукоба, Америка испоручила Украјини оружје чија вредност превазилази вредност оружја – које је икада – било кад и било где, за тако кратак временски период испоручено једној земљи, довољно говори. Треба рећи: да је свега 30% новца издвојеног за то оружје довољно да се у потпуности санирају последице земљотреса у Турској и Сирији, рачунајући и трајно збрињавање унесрећених. Оквирно, 70% вредности тог оружја довољно је да сви људи на свету чији је регистровани материјални статус ”испод границе сиромаштва” до краја године има по три оброка. Целокупан износ тог новца довољан је да се комплетној светској популацији старости до 27 година финансира или субвенционише прво запошљавање. Наравно, тај новац никада неће отићи на ту страну. За људе империјалне свести, а поготово за једну империју у опадању, рат је често и био и остао једини сигуран бизнис. Нажалост.

Крвава рачуница

Америка је свесна да Украјина не може да добије рат против Русије, али исто тако је свесна да држава попут Украјине – релативно велике територије, са 40 милиона становника, који су већ прошли вековни процес вестернизације, али и стварања додатног анимозитета према Русији – за саму Русију може да буде исцрпљујућ ривал. За разлику од симпатизера руске стране, који су наивно поверовали да ће руски марш кроз Украјину бити налик руској интервенцији у Грузији од пре пар година, процена Америке је из угла њених интереса била далеко боља. Разлог зашто Сједињене Државе нису озбиљније стале иза Грузије, или зашто чак ни сиријски побуњеници у свом сукобу против Москве и званичног Дамаска, нису добили ни делић оружја који већ сада јесте добила Украјина, лежи управо у америчкој процени: да сукоб у Украјини има потенцијал вишегодишњег трајања са могућим исцрпљујућим последицама по Руску Федерцију.

Хипотетички, да Америка може да бира између опције – да Украјина победи после две недеље сукоба, или да изгуби после две године, макар тај пораз значио и дефинитивни крај Украјине, Америка би изабрала другу опцију. Америци је потребна изолована и исцрпљена Русија, иста таква Кина, али и уплашена Европа, још више повијена под америчке скуте; Европа која ће заборавити на свој суверенитет и уопште на могућност да своју судбину држи у својим рукама.

Сједињене Државе су пажљиво планирале када ће и који тип наоружања проследити у Украјину. На почетку сукоба, док су Руси били такорећи у предграђу Кијева, украјинска страна је добијала искључиво лаке против-оклопне и против-ваздухопловне системе, углавном типа: „Џавелин“ и „Стингер“. Како је сукоб одмицао, стизали су прво ракетни системи „Химарс“, одређена оклопна возила, али и читава гама разнородних ПВО система већег домета. Треба подсетити да је за Украјину обезбеђен и најпопуларнији (не и најбољи) амерички ПВО систем средњег до дугог домета „Патриот“ – додуше у нешто старијој верзији, с тим да ће исти у украјинским снагама бити оперативан тек у другом делу ове године. Исто важи и за ново атрактивно наоружање које је Украјини обећано. У питању су тенкови: британски „Челенџер“, немачки „Леопард“ и амерички „Абрамс“,  а у овом тренутку, готово извесно је и то, да ће Украјина у наредним месецима бити јача и за један тип авиона западне производње. Први пик је амерички „Ф-16“. И управо ово потврђује тезу, да Запад на челу са Америком, настоји да обезбеди дуго трајање сукоба у Украјини. Американци не би финансирали такав контигент таквог оружја, да немају сопствену процену, али и чврсте гаранције власти у Кијеву – да је Украјина спремна да најмање читаву 2023. проведе у сукобу са Русијом, односно да тај сукоб временом може само да добије на интезитету.

Логистички хаос

Но у овом тренутку у украјинској војсци влада велики логистички хаос. Ниједна војска и историји ратовања (буквално ниједна) у току једног сукоба није користила пет или шест врста тенкова. Поред совјетских „Т-72“ и „Т-55“, малог броја украјинских „Т-84 Оплот“, такође насталих на совјетској инфраструктури, Украјина ће у догледно време рачунати на три врсте већ поменутих западних тенкова који међусобно имају битне разлике, а у односу на совјетско-украјинске тенкове представљају потпуно другачији тип машине. Поређења ради, Америка као светска суперсила, користи само један тип тенка, „Абрамс“, и то у броју од око 8.000 јединица. Америка се још раних 90-их година, одрекла огромног броја својих тенкова серије „Патон“ и још већег броја борбених машина насталих на „Патон“ платформи, како не би дошло до логистичког јаза и логистичке дисхармоније са тада перспективнијом линијом тенкова „М1 Абрамс“ и борбених возила пешадије „М2 Бредли“, који са „Абрамсом“ у већој мери деле платформу.

Како ће Украјина логистички и финансијски опскрбити – пре свега западне тенкове који у односу на совјетске имају другачији топ (120 мм у оносу на совјетских 125 мм), затим и другачију муницију, али и потпуно другачију инфраструктуру у погледу управљачких функција, оклопа, електронике и сличних компоненти? На све то треба додати и прилично широку палету ПВО система предвођену „Патриотом“ – и готово извесно борбени авион „Ф-16“?  Наравно, за украјинске снаге – ишта је боље него ништа – и свако, макар и прилично шаренолико оружје је боље од позиције без оружја.

Елем, питања која се често постављају гласе: Како ће урајински тенкисти – а остало их је врло мало – савладати управљање „Леопардом“ и поготово „Абрамсом“, који се„вози“ готово у лежећем положају? Односно: Како ће Украјина обезбедити четворочлане посаде за „Абрамс“, с обзиром да је Украјина до сада користила искључиво тенкове са трочланим посадама? Или: Како ће украјински пилоти – а њих је тек остало мало, успети да се преквалификују за коришћење „Ф–16“ авиона, потпуно другачије авионике у односу на ловце које је Украјина до сада имала или које још увек има на располагању (Су-27 и Миг-29)? Примера ради, последња двојица смртно страдалих украјинских пилота који су оборени у својим летелицама, имали су 51 и 54 године. Заправо, један од њих двојице био је пензионисани борбени пилот у резерви, док је други био инструктор летења.

Лака коњица

Ипак, одговори на ова питања су врло прости. У новим „машинама за убијање“ биће врло мало Украјинаца. Америка, делом и Запад, има сасвим довољан број пензионисаних – махом младих ратних ветерана, официра, пилота, и другог стручног кадра – који би за добру дневницу, још додатно мотивисан борбом против Русије, номинално обукао украјинску униформу. Такву ситуацију имамо већ сада – и таква ситуације се поготово очекује у блиској будућности.

Треба подсетити да су у смирај грађанског рата између Етиопљана и Етио–еритрејаца 1991. године, што на купљеним што на донираним „миговима и сухојима“, летелли углавном „совјетски“ пензионисани пилоти подељени на две армије, док је за локано становништо остао топ или борба у домету пушкомета.

Што се Украјинаца тиче, а везано за сукоб на њиховој земљи, Америка је за њих резервисала улогу: пешадије, прве борбене линије и артиљеријског меса. Уопште, даљи развој НАТО пакта и његове освајачке доктрине стављене у колосек америчког империјализма – управо предвиђа да се народи и државе ван англо-германског културолошког обрасца и користе искључиво као „лака коњица“ модерног доба.

Сцене из филма „Непријатељ пред вратима“, када стотине готово голоруких црвеноармејаца јуриша на добро утврђена нацистичка митраљеска гнезда и бива покошено попут снопа сена, су благе спрам улоге коју је за Украјинце креирао ратни одељак Холивуда, односно Америка. Биће то велики марш и велики јуриш за интересе америчког империјализма и „америчке изузетности“. Како је то већ доста пута речено – до последњег Украјинца.

 

Никола Трифић је новинар и публициста из Ниша. Ексклузивно за Нови Стандард.