СКУП У САНУ О ЖИВОТУ И СТВАРАЛАШТВУ МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА, ВЕЛИКАНА НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ : Остао у души читалаца

О ЛИЧНОСТИ и делу великана наше литературе и културе Милована Данојлића беседили су јуче у здању САНУ, на комеморативном скупу посвећеном преминулом академику, дописни члан САНУ Јован Делић и професор др Александар Јерков.

О поети и прозаисти, есејисти и публицисти, те врсном преводиоцу, и у свакој од тих улога – једном од највећих зналаца, најдаровитијих говорника и најпосвећенијих чувара српскога језика, рођеном у Ивановцима 1937. а преминулом у Поатјеу новембра прошле године, говорило се и јуче са великим надахнућем и поштовањем.

Подсетивши на Мићину биографију, Делић је истакао да је Данојлић увек, и пре свега – песник, и када пише песме, и када пише прозу, и када пише есеје и када преводи, јер његов однос према свету је песнички.

– Данојлићева поезија је разногласна и разноврсна. Појавио се збирком која и данас звучи као догађај и откриће – „Урођенички псалми“ – у знаку неосимболизма и са траговима надреализма, повремено са изванредним хумором, као у пјесми „Ваљајте бурад“, са готово урођеним нагоном за бјежањем: „Бежимо, јер увек из нечег некуд бежати треба“. „Бјежање“ и „бјежанија“ је застрашујућа српска ријеч, пуна црних наговјештаја, страха, опасности, животне угрожености, несигурности, глади, неизвјесности и танке наде у спас. Све је то садржано у Данојлићевом стиху, али и скривани, потајни, апсурдни хумор, толико својствен овом веома духовитом човјеку; апсурдни хумор у споју са горким историјским националним искуством, што није лако ни пјеснику остварити, ни критичару препознати – навео је Јован Делић, нагласивши и да је Данојлић највећи песник пред чудима природе, мајстор описа који зна да песниково није да измишља већ да осмишљава.

Већ у „Урођеничким псалмима“ обзнањена је вера песника у реч, у језик, у јединство бића и речи, односно језика, рекао је Делић и истакао и ово:

– Драматичне су Данојлићеве реакције на титоизам, посттитоизам и глобализам, на бомбардовање земље и народа, на разарање и растурање јединственог српског животног и културног простора, на варварско отимање територије – на тиранију и терор сваке врсте. Отуда све чешћи горки, сатирични тонови у његовом новијем песништву, у афоризмима и епиграмима понајприје – и то усмјерени на највеће моћнике свијета. Отуда и хумористичан поглед на историју… која се понавља у својим суровостима и цинизму.

Губитак сваког писца ненадокнадив је за сваку културу и књижевност, а поготово ако се говори о Мићи Данојлићу у чијем би случају повлачење ма ког сегмента његовог огромног опуса – представљало ненадокнадив губитак по себи, речи су којима је излагање започео Александар Јерков. Говорећи о јединственом, још ни изблиза довољно растумаченом начину на који се Данојлић односио према времену чији је био саучесник сведок и важан акт, Јерков је истакао да је разумевање Милована Данолића прворазредан поетички изазов за све, а да за потпуније тумачење његовог дела не би било довољно ни неколико симпозијума.

– Појавио се као метеор, убрзо постао нека врста класика, успео је да уђе у душу најмлађих читалаца и остао у њој до данашњих дана – наводио је Јерков Мићина постигнућа. – На јединствен, дисконтинуалан и лирски начин успео је да се суочи са историјом… Могло би се показати да је управо он био песник најбогатијих рима, реч му је ишла лако, спрезала се са другом речју на непоновљив начин, који још не умемо ваљано да протумачимо. Истовремено је био творац нових песничких облика и решења, дечји песник, врсни прозаиста, есејиста, публициста и врхунски преводилац. Морамо бити срећни са свим оним што је оставио за собом.

Казна за пример

НАВЕО је Делић, за пример, и текст епиграма који сведочи о Мићиној храбрости и духу, насловљеног „Казна за пример“, који гласи:

После Јасеновца и Аушвица

Мало је требало па да на суду

Срби – онако, зарад вица –

Први за геноцид кажњени буду.