Фјодор Гајда: СВЕТЛОСТ СА ИСТОКА

Достојевски је Русију позивао у Азију. Непосредно пре смрти, дивећи се победама Скобељева у Туркменистану, писац је „клицао“ (његова дефиниција): „Ови народи можда имају своје канове и емире, у њиховим умовима и мислима Енглеска може представљати страшило чијој се снази они диве, – али име белог цара треба да стоји изнад канова и емира, изнад индијске императорке [Викторије], чак изнад самог калифа [турског султана]. Нека буде калиф, али бели цар је и калифу цар. Ето какво је уверење потребно учврстити! И оно се учвршћује и нараста сваке године, а нама је оно неопходно, јер нас навикава на оно што долази. <…> Русија није само у Европи, већ и у Азији; Рус није само Европљанин, већ и Азијац. И не само то: у Азији, можда, имамо још више наде него у Европи. Не само то: у нашим будућим судбинама, можда је Азија наш главни исход!“
Наравно, Достојевски је лично познавао ту Азију, у којој се тада учвршћивала руска доминација: као што је познато, провео је више од 9 најтежих година свог живота у Омску и Семипалатинску.

Чињеница да је Русија Европа била је Достојевском потпуно очигледна. И зато је позивао да се не плашимо пута према Азији: Европљани се тога нису плашили. Једино што је спутавало: комплекс сопственог „азијатизма“, који су Русима усадили ти исти Европљани. И Достојевски је захтевао да се баш тог комплекса ослободимо: „У Европи смо били Татари, а у Азији смо Европљани“.
Шта би Русија могла донети Азији? На крају крајева, исто што и Европи: руску идеју.

А руска идеја – шта је то?

Достојевски је наглашава да су и руско образовано друштво и руски народ – универзални, мада у другачијем смислу. Образовано друштво је „свечовечанско“, космополитско, што је најјасније и најдоследније изражено у слици Санкт Петербурга. У народу је све најбоље повезано са хришћанством као истинским васељенским братством: „Руски народ је сав у православљу и у његовој идеји“. Кретање друштва у сусрет народу требало је да донесе просвету народу, а самом друштву – повратак хришћанству. То би значило оваплоћење руске идеје и имало би планетарни значај: „Знамо да више од човечанства нећемо бити ограђени кинеским зидовима. Предвиђамо, и предвиђамо са дубоким поштовањем, да природа наше будуће делатности мора бити у највишем степену универзална за човечанство, да ће руска идеја, можда, бити синтеза свих оних идеја које Европа развија са таквом тврдоглавошћу, са таквом храброшћу у својим појединачним националностима; да ће, можда, све непријатељско у овим идејама наћи своје помирење и даљи развој у руском народу.“

Тако би Русија могла да доврши развој свих хришћанских народа. Није случајно што је Достојевски поводом руско-турског рата примећивао: „Империја, после Турака, не би требало да буде свесловенска, ни грчка, ни руска – свако од ових решења није компетентно. Она треба да буде православна, – и онда је све јасно.“

Слично кретање Русије ка Азији одразило би се и на судбину Европе: „Створила би се нова Русија, која би временом оживљавала и васкрсавала стару и објашњавала свој пут до ње. Али све ово захтева нови принцип и преокрет. И захтевало би мање од свега ломове и потресе. Нека се бар мало проникне (али заиста проникне) у чињеницу да је Азија наш исход, да је ту наше богатство, да тамо имамо океан; да када у Европи, већ из пуке скучености, крене неизбежни и одвратни, понижавајући комунизам, кад читаве гомиле почну да се збијају око једног огњишта и мало помало, почну да пропадају индивидуална газдинства, а породице да напуштају своје ћошкове и живе заједно као комуне; кад деца буду одгајана у хранитељским домовима (три четвртине нахочади), тада – тада ћемо ми још имати простора и ширине, и њива и шума, и наша деца ће расти са својим очевима, међу баштама и посејаним поља, видећи изнад себе ведро небо. Да, тамо лежи много наших нада и много могућности, о којима ми још увек не можемо да створимо целовиту идеју! Није само злато тамо у земљи скривено.”

Другим речима, Русији је Азија пре свега потребна не као складиште корисних минерала и извор разних ресурса, већ као простор за самоостварење. Та самоспознаја била би пример за све. Евроазијски експеримент је потпуно универзалан.

Па зар Европа – није Евроазија?

Европа је евроазијско западно полуострво. Европске вредности слободе, једнакости, братства добијају снагу само у својој хришћанској основи. Ex oriente lux. Светлост са истока.
То каже Јеванђеље. То понавља Достојевски.

(politconservatism.ru: превео Ж. Никчевић)