ДУШАН КОСАНОВИЋ, СРБИН ИЗ ХРВАТСКЕ: КОРАБЉА ЉУДСКОГ БИТКА САБЛАСНО ШКРИПИ

„Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога…“
– П. П. Његош

Ваља имати на уму, навечер кад легнемо у топлу и меку постељу, притиснути разним бригама, проблемима и питањима, умујући и планирајући за сутра, као да сунце мора и нама синути, да можемо још исте ноћи осванути у руинама куће или зграде у којој живимо, гутајући прашину и стењући, док нам ствари, које смо са толико мара скупљали, притишћу груди и не дају нам дисати …
Оно што емпиријски знам, човјек од шока не осјећа страх, бол и хладноћу, то је одбрамбени систем организма, када кемија мозга  искључује сва осјетила, а што нимало не зависи од наше воље – међутим, човјека преплављује осјећај немоћи и стида, а то јер у потпуности зависи од сасвим непознатих особа, налазећи се у ситуацији коју нимало не контролира, као и бринући о онима који брину о њему.

„И у те дане тражиће људи смрт, и неће је наћи; и жељеће да умру, и смрт ће од њих бјежати.“ – Откривење 9,6

Што је човјек – не знам! Ми апсолутно не владамо процесима регенерације и метаболизма у својем материјалном тијелу/стану. К тому, премноги робују тјелесним чулима и нагонима. Наш је ум пак, апсолутна непознаница и тајна највећа (концепцијa личности која се састоји од три дијела: ид, его и суперего), па психички садржаји нашег несвјесног, а за разлику од индивидуалног несвјесног, које се стјече кроз живљена искуства – „наше“ колективно несвјесно, које се састоји углавном од архетипова, који су већ постојећи и универзални облици (идеје, слике, симболи) који обликују непрегледан дио психичког садржаја … Тко смо ти „ми“ и чиме уопће управљамо? Да ли „смо“ и „ми“ – су ријечи које одређују нас? Свакако, нисмо своји!
Онда се тако немоћни, буквално бачени у постојање, не сналазимо и бавимо се наметнутим нам друштвеним етикетама: обитељским престижем, кастинском припадношћу, класном припадношћу, државношћу, националношћу, вјероисповјешћу, расом, сполом, итсл. дакле, опет оним што ни-смо „ми“слободно изабрали – те идемо вршити насиље и прогоне над онима који носе другачије друштвене етикете, или се пак бранимо од различитих етикета, етикета испод којих смо сви само крвави – или глупи игноранти или мудре душе.
Међутим, поновити ћу изјаву велике филозофкиње Хане Арент: „Ако те нападају као Јевреја, мораш се бранити као Јевреј!“ Зашто? Јер, опет емпиријски знам, како већина Хрвата не признаје свјетоназорски/идеолошки став: „ја не носим етикете“ или „одрекао сам се сваке етикете“ – не! – ти си таквима етикеташима сумњив, а као сумњив – непознаница, још си и опаснији од оног који носи другачију/познату етикету.
Данас је још много гора ситуација! Евидентно је глобално и локално – колективни Запад не признаје резон/обичајност: „не дирам те, не дирај ме!“ Колективном је Западу непријатељ сваки онај који жели имати слободу мишљења, говора и дјеловања! Колективни је Запад егзистенција кошнице – поништавање личности – на Исток маршира војска (не)мртвих послушника (њем. Kadavergehorsam) одговорних само као тијело.

„Лакоћа којом одређена мишљења постају опћа, произлази из неспособности већине људи да створе властито мишљење засновано на властитом размишљању.“ – Густав Ле Бон

Богоборци нам раде о глави вијековима! Како остати човјеком? И данас, више но икада! Томас Роберт Малтус (1766-1834) сматрао је да је – будући да популација расте геометријском прогресијом док је прогресија раста средстава за живот у најбољем случају аритметичка – прираштај становништва неопходно држати под контролом репресивним мјерама (ратови, кризе, епидемије) или пак превентивним (абортус, контрола рађања). Хеј, то нам данас сервирају више но икада!
Сви смо ми психички захваћени савременим збивањима и опћом ситуацијом (деконструкција униполарног свијета и ерозија хегемоније). Већина је људи погођена неким обликом душевног поремећаја. Европа је у својеврсној епидемији патолошког душевног стања. Запањујуће је до које су мјере људи – нарочито кад пате – усредсређени на себе; постају аутоеротични до ентног степена и заборављају на сав онај остатак људског рода који пати можда од истих зала.
Ма како то звучало необично и ма колико потом одмахивали руком, за мене није душевно прихватљиво нити морално здраво, примјерице – сједити у тросједу с кикирикијем у једној руци а с даљинским у другој и, у реалном времену, сукцесивно пратити, сад како ракете лете на неки град, сад како унесрећене људе ископавају испод цигли, сад како руља на улици разбија излоге и пали ауте, сад тучњаву дјеце испред неке школе, сад спровођење неких ухапшеника, сад саобраћајну несрећу, сад како ураган носи кровове кућа, сад поплаве, сад пожаре и сад ово, а сад оно! Онај који прати тзв. црну хронику – има изопачене прохтијеве услијед недостатка љубави.

Човјек у себи носи жељу која га тјера да непрестано надилази природу, њоме овлада, себи ју покори и подвргне. Самим тиме он надилази и самог себе и ставља се у средиште козмоса. Знанствено–техничко доба му то омогућава да чини сваког дана све више и више јер њезин развој расте незаустављивим корацима. Знаност и техника осилили су човјека и утрле му пут више него икад прије да надвлада ненадвладиво, премости непремостиво, прекорачи непрекорачиво, види невидљиво. Ипак, можда ни постмодерног човјека данас више нема; на његово мјесто ступио је технократски човјек, који више нигдје не сусреће самог себе, тј. своју бит (М. Хајдегер), односно он не зна више што он јест, али такођер истодобно зна да он то не зна (М. Шелер). Можда би Ниче, да је жив, данас писао о техничком нихилизму.

Моћ и снага без мудрости и доброте опасне су, а то је управо оно што добивамо стварањем „паметне технологије“. Ми је никада не можемо научити да буде мудра и добра, јер су то особине које се могу развити само када постоје свијест и емпатија.
Данас живимо у постхуманом свијету, свијету техничке конструкције „умјетног живота“. Све смјера већем интезитету контроле, нељудскога и владавине „умјетнога ума“. Философији преостаје оно што је мој Кафка у својим Дневницима звао „трећом земљом“ – између „мудрости“ и „побуне“. Ту задаћу не може извршити никаква религија, никакве опсјенарске корпорације задужене за продају лажне наде. Од нас чудака и ексцентрика не треба очекивати ништа друго осим непокорности слободе мишљења у овоме свијету који се распада од равнодушности и похлепе. То је посве довољно.
Технокрација постаје raison d’etre опстанка. Еуфемистички казано, технологија служи постављању нових, ефективних и угоднијих форми глобалне контроле и друштвене кохезије. Технолошко је друштво систем доминације који је дјелотворан већ у појму и конструкцији технике, а технолошка је рационалност постала политичка рационалност.
Добра вијест није више Јеванђеље – већ вијест да је пронађени тумор бениган, а да је земљотрес тамо далеко и да се рат дешава неком другом …

То потврђује Гетеов Фауст:
„Празником за човјека ништа боље
него да прича, док овако шета,
о рату, негдје у Турској, преко свијета,
гдје народ с народом се коље.
Гледаш на ријеку, чашицу пијуцкаш,
посматраш како превози се роба,
увече дому крећеш и певуцкаш
и благосиљаш мир и мирно доба.“

Када сам први пута прочитао динамит-књигу „Тако је говорио Заратустра“, мада сам већ био загазио у трећу деценију живота, иако је нисам разумио, оставила је на мене колосалан/трајан утисак. Бијах импресиониран поетском љепотом тих волшебних мисли. Идентификација са духовним аспектом главног протагонисте, духовна прожетост са Заратустром, за Ничеа била је погубна, а за нас, младе ничеовце, који нисмо имали предзнања о несвјесном и који нисмо заузели критички став – бијасмо тако имуни. Када сам у Крлежиним Дневницима прочитао да се највише захваљује Ничеу и Шопенхауеру, више нисам имао двојбе. Данас, након прочитаних бројних радова и студија, када критички приступам овој књизи – опасности су постале сасвим очигледне/развидне
Међутим, творац „Заратустре“ и „Антихриста“, по рангу отворене опасности, био је мала беба према Ивану Карамазову, субјеседнику ђаволовову. У тој је књизи (Браћа Карамазови) под маском хришћанске благости, трпљења и кротости прокријумчарено много разорнијег експлозива …

„По мом схваћању – каже ђаво Ивану – нема шта да се руши, треба само уништити у човјечанству идеју о богу, ето чиме треба почети! Тиме, тиме ваља почети – о, слијепци, што ништа не схваћате! Чим се цијело човјечанство одрекне бога, онда ће сами од себе, без људождерства, пасти и посљедњи погледи на свијет и, што је главно, сав пређашњи морал и настаће све ново … Човјек ће се узвисити духом божанске, титанске гордости и појавити ће се као човјек-бог.  Сваког часа, безгранично побјеђујући природу својом вољом и науком, човјек ће самим тим сваког тренутка осјећати уживање толико високо да ће му оно замијенити све пређашње наде у небеска уживања. Свак ће дознати да је смртан сав, без васкрсења, и примити ће смрт гордо и спокојно, као бог … Па не само то – ако онај период никад и не настане, а пошто бога и бесмртности ипак нема, новом је човјеку слободно да постане човјек-бог, макар само један на цијелом свијету, и тада, наравно, у новом чину, он ће лака срца прескочити сваку ранију моралну преграду пређашњег роба-човјека, ако затреба.“

Достојевски је у својим религиозним сумњама и колебањима налазио упориште у ненарушеном лику Христовом који је оличен у руском народу, који је за њега био народ „богоносац“. „Руски народ је – каже Достојевски – сав у православљу – он ништа веће не познаје од тога, а и није му потребно, јер – православље је све“. Сваки човјек је, будући створен по подобљу божијем, самим тим једнак сваком другом човјеку. Стога је осјећање праведности најкарактеристичнија црта руског народа. Има једна идеолошко-религијска позадина у чињеници да руски народ своје робијаше назива несретницима. „Понављам, истиче Достојевски, нема веће среће од вјере у доброту људи и њихову узајамну љубав.“

„Добро је – још не туку“! – или, „нема невоље док је пун фрижидер“! То је егзистенцијално-антрополошки мото/кредо овдашњих безвољних невољника. Сретни су ко прасци у блату.
Тај масовни узгој бескичмењака, само је дио сатанске агенде како би некадашњи западни савезници из Другог свјетског рата, несметано  могли водити пропагандни рат са циљем да потру непобитну истину – да су руски и српски народ највеће жртве нацистичке агресије у Другом свјетском рату, као и народи побједници.
Имајући на уму да је historia (est) magistra vitae – а да је игноранција/незнање мапа избјегавања невоља – руски је народ био одлучан и спреман на повампирени нацистички стампедо са Запада.

„Човјекова невоља састоји се прије свега у томе што он живи „без невоље“, дакле, површно и банално, живи свакодневницу као биће, те уопће не примјећује да то није све, да се биће на такав начин не осмишљава ни себи самоме ни другоме човјеку; стога он треба живјети „невољу безвољности“, схватити да је живот „без невоље“ заправо илузија и као такав невоља и бесмислица, те да му је за схваћање и живљење живота у смисленој цјелини, што увијек значи и у додиру са тајном, потребан одмак од таквог живота.“ – Мартин Хајдегер