Владимир Умељић:  МУЛТИПОЛАРНИ СВЕТ ИЛИ ПАРАЛЕЛНИ СВЕТОВИ?

Крај униполарно доминираног света (САД-НАТО-ЕУ) иницирала је руска војна операција у Украјини и Запад је то очигледно примио к знању, ма колико његови предводници и идеолози шкргутали зубима и бацали своју украјинску пешадију у ватру и у даљу погибију.

Ехо ове епохалне промене у међународним односима, у светском поретку, у најмању руку у западним медијима за сада не говори за могућност конструктивног размишљања о будућности човечанства, једноставно осуђеног на живот на једној јединој планети, напротив.

Ово „напротив“ значи, да се тај неизбежно долазећи мултиполарни свет од стране Запада колико циљано, толико и утопијски конципира као више паралелних светова у смислу једног социолошког „леденог доба“, уз по могућству херметичку изолацију свих „других светова“.

Затварање коридора, спаљивање мостова иза себе, презриво ниподаштавање и агресивна расистичка дехуманизација свих, који се налазе изван западног универзума и не пристају да служе као његови сателити, не обећавају ништа (и никоме) добро.

Та, иначе, врло професионална и масивна пропаганда уграђује се у колективно сећање својих конзумената, храни и учвршћује предрасуде, постаје део оног већинског менталитета, који би требало, тј морало да је најкасније од светских ратова и геноцида у прошлом веку свима остао по злу познат.

 

Свакако, тај покушај херметичког изоловања свих других је утопија, јер не само да девет десетина човечанства ни сада не прати ову врлу „међународну заједницу истих вредности“, већ и из врло простог ратлога – са ким Запад мисли да тргује и зарађује? Мада, мора се имати разумевања за страх да се та трговина као и сви остали међународни односи више неће повиновати монополистичком диктату Запада.

Но много опасније је поновно пуштање из боце злог духа расизма и безмерне искључивости у односу на друге, и припремање своје јавности на стварност, у којој „више расе“ имају право и дужност да „очисте и спасу човечанство“ од заосталих, штетних и угрожавајућих „подљуди“.

Звучи познато, зар не?

То је, наиме, онај већински менталитет живљења расизма, антисемитизма, антисловенизма и дехуманизације свих „оних других“, који је дуже од једног миленијума био есенцијални саставни део културолошке традиције Запада и најкасније од почетка 20. века постао довољно вирулентан, да средином истог века изроди велике геноциде у Европи – Холокауст над Јеврејима, Порајмос (Самударипен) над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Главни фактор и креатор те традиције агресивне нетолеранције био је несумњиво Ватикан, но здушно су је гајиле и градиле све водеће елите Запада, без обзира на време тј. облике социјалног организовања (робовласништво, феудализам, капитализам) или на професионално опредељење – политичари, филозофи, књижевници, научници, идеолози империјализма и идеолози комунизма, Маркс и Енгелс, „добротворне“ фондације.

Погледајмо на једном примеру са почетка 20. века, како је изгледао англосаксонски прилог распиривању одбојности, презира и мржње према „мање вредном животу“, овде конкретно тј. у првој линији према православнима а (о чуда!) врло изражено према Србима.

Утицајна америчка Карнегијева фондација је 1914. објавила свој извештај о претходећим Балканским ратовима и оптужила Србе (Бугаре, Грке) за тако тешке злочине, на основу чега је савремени амерички научник Паул Мојзес обзнанио да су дотични „1912-1913. извршили први геноцид у Европи и то над Турцима и њиховим савезницима“, те да је то заправо „инспирисало“ уплашене Турке да чисто профилактички изврше следствени геноцид над Јерменима.

Папир заиста све трпи.

„Добротворима“ у Карнегијевој фондацији би међутим, у најмању руку, требало дати један добронамерни савет, да наиме помогне и објасни светској хуманистичкој јавности и следеће чињенично стање.

Њихов извештај о балканским ратовима на почетку XX века појавио се дакле 1914, исте године када је и њихов изразито антихуманистички став дошао до пуног изражаја, што је и Адолф Хитлер у свом „Мајн Кампф“ знао да похвали и да у свом следственом „Програму еутаназије мање вредног живота“ (убијање стотина хиљада болесних и хендикепираних лица) примени у пракси:

„Године 1914. је Влада САД заједно са познатим фондацијама, са Рокфелеровом, Карнегијевом, итд. као и са познатим научницима са америчких универзитета израдила детаљни „Расни програм“ и то не само за своју земљу, већ за читаво човечанство. По тим плановима је требало да „до 1985. године само у САД буде уништено око 45 милиона мање вредних људи“.

У актуелном фокусу су данас Руси и у колективни менталитет медијских конзумената се интензивно уграђује (односно освежава) став о њима, као „варварима без икаквих скрупула и морала, опасним и агресивним злочинцима, нељудима спремним на сваку гадост, чије потенцијалне жртве су сви, закључно са женама и децом“.

У поплави таквих вести не сме да изостане активирање урођеног страха за будућност најслабијих, за судбину деце, јер мала Милица Ракић коју су убиле НАТО-бомбе 1999. била је „колатерална штета“, али Руси? Не, то је сасвим други калибар.

Тако јавља угледни немачки недељник „Штерн“ 15.02.2023:

„Киднаповање као оружје – како Русија систематски депортује девојчице и дечаке из Украјине.

Ради се о једном од безбројних потајних злочина у овом рату. Руски органи систематски одводе децу из украјинских сиротишта у Русију, са циљем да их преваспитају.“

Ауторка Бетина Сенглинг се при томе позива, како би могло да буде другачије, на једну „научну студију у САД, урађену од „Yale Humanitarian Research Lab“, коју је финансирало Министарство иностраних послова САД (још једном – како би могло да буде другачије?).

У јављању АП/ДПА од 15.02.2023. стоји поред осталог:

„Студија тврди „да је најмање 6.000 украјинске деце, од четири месеца старости па навише, одведено у логоре, где се подвргавају про-руском, патриотском и војном преваспитавању (…) неки  од њих тренирају и употребу оружја (…) сателитски снимци су открили 43 таква логора у Русији и на од стране Русије анектираном Криму (…)“

Сигурно, наводи се потом закључно и деманти, одбацивање тих „апсурдних тврдњи“ од стране Русије и да то припада покушајима да се деца спасу од ратних опасности. Руска амбасада у Вашингтону подвлачи: „Ми чинимо све што је могуће, да малолетни остану са својим родитељима а ако њих и рођака нема, онда их збрињујемо у сиротиштима“.

Но да ли ће у колективном памћењу медијских конзумената пре остати сензационалистичка тврдња о бруталним убиствима једног серијског убице или потом покушаји његове одбране пред судом?

Да ли је огромни јеврејски допринос култури Западне и Средње Европе остао присутан у колективном менталитету или је то била она стравична лаж да они „киднапују децу хришћана и ритуално их убијају или одгајају у свом духу и својој традицији“?

Како је могуће да творци оваквих тврдњи очигледно нису ништа научили из историје, не схватају колико је неодговорно и опасно пуштати злог духа из боце, који је већ драстично показао трагичне последице свог делања?

Јер, још једном, то је затварање коридора, спаљивање мостова иза себе, презриво ниподаштавање и агресивна расистичка дехуманизација свих, који се налазе изван западног универзума и не пристају да служе као његови сателити, и не обећава ништа (и никоме) добро.

Та врло професионална и масивна пропаганда уграђује се искуствено у колективно сећање својих конзумената, храни и учвршћује предрасуде, постаје део оног већинског менталитета, који би требало, тј морало да је најкасније од светских ратова и геноцида у прошлом веку свима остао по злу познат.

Али можда ипак не свима? А ако јесте – утолико горе.