БРАНКО ЖУЈОВИЋ: Колико осуђеника стаје на бакљу Кипа слободе?

Средњевековна схоластика, која је пребројавала анђеле на врху игле, сматрала је да је философија служавка теологије. Модерна (гео)политика на исти начин третира науку, чак и саму стварност

Шта, нисте чули за Данијела Хејла?

Пре десет година, овај бивши припадник оружаних снага САД присуствовао је антиратном протесту у Вашингтону. На том скупу, човек из Јемена описао је смрт своја два рођака, страдала од америчких дронова.

Убијени нису били никакви терористи. Штавише, охрабривали су младе људе да не приступају Ал-Каиди.

Хејл је схватио да је напад на те недужне људе посматрао на екрану у војној бази у Авганистану. Као припадник обавештајних структура америчког ратног ваздухопловства тада је, заједно са осталим колегама, сматрао да је поменутим убиством остварен велики успех.

Ко то тамо убија?

Присуство антиратном скупу за Хејла је било интензивно искуство. То искуство понукало га је да са медијима подели информације о незаконитој употреби америчких дронова убица у Јемену, Сомалији, Авганистану и другим земљама.

У САД, тај случај је познат као „The Drone Paper“.

У извештају „Вашингтон поста“ од 27. јула 2021. наведено је да објављени документи показују да безмало 90 одсто људи, убијених дроновима током једне петомесечне операције у Авганистану, уопште нису били предвиђене мете.

На основу објављене документације, америчка јавност је утврдила да има право да зна ко доноси одлуке о убиствима дроновима, односно, ко одлучује о томе која је мета дронова легитимна, а која није.

На основу објављеног материјала снимљен је запажени документарни филм „Национална птица“, а Хејл је добио награду „Сем Адамс“ за интегритет у обавештајним пословима и „Блупринт“, међународну награду за слободу говора намењену узбуњивачима.

Није што је говорио, него што је тврдње поткрепио

Варате се ако сте помислили да се Хејл данас љуљушка на заслуженим ловорикама. Он управо „гули“ затворску казну. Узалуд је чувени Крис Хеџис писао да је тиранија неизбежна када се они који разоткривају злочине државе криминализују и шаљу у затвор.

Судија Лијам О’ Грејди осудио је Хејла на 45 месеци затвора. Притом је био циничан: „Нећете бити кривично гоњени због тога што сте говорили о програму дронова који убија невине људе. Могли сте да будете узбуњивач без узимања ових докумената“.

Тужилаштво није било цинично. Било је смешно. Тврдило је да је Хејл довео Американце у опасност да би појачао властити его.

О случају Данијела Хејла овде се не зна ништа, а он није једини политички затвореник у САД, иако је формално осуђен за „шпијунажу“.

Амерички политички затвореници као глобални мит и табу

Поменимо, овде такође непознатог Џошуу Адама Шалта који је јавност упознао са документима познатим као „Ваулт 7“ о активностима и могућностима надзора ЦИА над електронским комуникацијама и сајбер операцијама, које је потом пренео „Викиликс“.

Ми понешто знамо о Џулијану Асанжу, Челси Менинг, али ништа о судбини Џона Киријакуа, Џеремија Хамонда, Џефрија Стерлинга, Томаса Дрејка, Арона Шварца, Мата Дехарта, Барета Брауна, Џесике Резницек или Терија Албурија.

Они који су зарад својих политичких убеђења прибегли радикалнијим методама борбе, попут Леонарда Пелтијера (Индијанца који се борио за права староседелаца, осуђеног под сумњивим околностима) или дрчне Сузан Розенберг, данас у САД служе доживотне или вишедеценијске затворске казне.

Ми о овим људима не знамо ништа. Тема политичких затвореника у САД је глобални табу.

Према наводима самосталних новинара, окупљених око редакције сајта www.towardfreedom.org, листа политичких затвореника коју су они сачинили и објавили демантује глобални мит да у САД нема политичких затвореника.

Укупан број затвореника у САД је тешко пронаћи, али су све доступне статистике сагласне да су САД у самом светском врху по броју затвореника по глави становника. Према многим изворима, пет пута малобројније САД имају једнак број затвореника као читава Кина.

Амерички затвор или камп за дерадикализацију?

Та чињеница, и чињеница да у самим САД постоје политички затвореници, отвара сасвим ново, помало схоластичко питање: колико осуђеника стаје на бакљу Кипа слободе?

Средњевековна схоластика, која је пребројавала анђеле на врху игле, сматрала је да је философија служавка теологије. Модерна (гео)политика на исти начин третира науку, чак и саму стварност.

Сједињене Америчке Државе громогласно изражавају своју забринутост за стање људских права и злочине широм света. Чине то селективно, искључиво у оквиру властитих геополитичких интереса.

Та позиција, спрегнута са митом о непостојању политичких затвореника унутар самих САД, овој земљи омогућава да друге земље оптужује за оно на шта ни сама није имуна.

Када немачки антрополог Адријан Зенз оптужи, на пример, Кину и то, ни мање ни више, него за геноцид над муслиманском ујгурском заједницом, иако је број Ујгира у тој земљи за последњих неколико деценија вишеструко увећан и премда муслиманске земље ове оптужбе одбацују као неистините, САД сматрају да је та врста преобликовања стварности сасвим легитимна, чак и када су „научне“ студије које ту пропаганду подупиру диригована грантовима Фондације „Џејмстаун“ или „Маршал“.

Када је аутор ових редова 2019. у Риги присуствовао Седмој светској конвенцији парламентараца који подржавају Централну администрацију Тибета у егзилу, имао је, стицајем околности, прилику да упозна најзначајније сараднике далај-ламе, али и да се рукује са заиста занимљивим гостима из сенке овог скупа, попут Карла Гершмана, оснивача и директора НЕД-а (National Endowment for Democracy) и конгресмена Џонатана Н. Стиверса.

Гершман је то што јесте, руководио је НЕД-ом до пре две године. Стиверс је, са друге стране, био један од директора Извршне комисије за Кину америчког Конгреса, некада ангажован у азијском одељењу УСАИД-а. Био је један од водећих људи азијског одељења ове организације. Располагао је буџетом од 1,8 милијарди долара и мрежом од око 1.200 професионалаца у 32 земље јужне, централне и источне Азије, као и острва у Тихом океану.

Само неко потпуно наиван може да посмисли да су Гершман и Стиверс поменутом скупу присуствовали као неутрални заинтересовани појединци.

Кина је у оба поменута случаја била оптужена за геноцид и насиље над сопственим грађанима, укључујући организовање кампова за дерадикализацију у процесу сузбијања терора ујгурских исламиста и сепаратиста који је трајао од почетка деведесетих до приближно 2016. године, када је сломљен противтерористичким мерама и економским улагањима.

Говорећи о наводном геноциду и привременим кинеским камповима за дерадикализацију и преваспитавање, који су били привремено успостављени и у међувремену су затворени, нико није поменуо ни једног политички осуђеног затвореника у САД. А понајмање оне који су осуђени на вишедеценијске или казне доживотног затвора.