Драгорад Драгичевић: Колико може да се преживи под урушевинама срамоте

Ако би се изјаве светских владиних званичника у вези са турско-сиријском катастрофом издвојиле из осталих вести и оставиле за историју, оне би сведочиле да је катастрофа погодила Турску и да је овој пријатељској земљи пружена хитна помоћ, а у Сирији се није ништа ни догодило.

Земљотреси који су од раног јутра 6. фебруара разарали градове Турске и Сирије и усмртили веровано не мање од 30 хиљада људи, највише деце јер су деца у овим крајевима Турске и Сирије најбројнија, показали су два лица света суоченог са оваквим природним катастрофама. Наиме, Турска и Сирија су само у збирним прегледима размера катастрофе третиране једнако. Информације о реаговањима држава светске „заједнице” оголиле су неспособност „заједнице” да унесрећеним људима пруже неусловљену помоћ, и њихову спремност да помоћ услове отказивањем послушности „диктатору”. Разлика у третману двеју држава захваћених истом катастрофом најбоље је изражена у званичном ставу администрације САД: владе ће помоћи Турској, а невладине организације помоћи ће Сирији. Неке америчке невладине организације, попут Америчког хелсиншког одбора, бар кроз личне ставове својих функционера, обесхрабрују друге невладине организације да помогну Сирији, јер су безмало сигурни да ће Асад преусмерити у своје џепове хуманитарне уплате ако не и конзерве. Став администрације САД деле све западноевропске земље које су, мимо Уједињених нација,  увеле санкције Сирији, и земље које су усаглашавајући своју спољну политику са Западом морале да уведу санкције Сирији. Међу њима је, невољно, и Србија.

Све информативне штампане и интернет странице и сви телевизисјки информативни програми пренели су званичне изјаве саучешћа и спремности да се помогне Турској држави. Нисмо запазили ни једно владино саучешће ни обећање помоћи сиријској влади и сиријском народу, јер дисциплина санкција уведених Сирији, мимо УН, не допушта такве изјаве солидарности. Разуме се, не допушта их ни Србији, чија је влада, ако већ није могла да упути званичну изјаву саучешћа и спасилачки тим, позвала невладин сектор да учини све што може за пријатељске народе Турске и Сирије.

Ако би се изјаве западњачких владиних званичника у вези са овом катастрофом издвојиле из осталих вести и оставиле за историју, оне би сведочиле да је катастрофа погодила Турску и да је овој пријатељској земљи пружена хитна помоћ, а у Сирији се није ништа ни догодило.

Ако би се пак читале све вести о земљотресу, остало би запамћено да су хиљаде људи из многих места централне Србије плачући доносиле на пункт у Новом Пазару оно што би, по њиховом осећају, могло да буде од помоћи унесрећеном народу Турске у Сирије.

Па, какава је разлика између помоћи владе и помоћи невладиних организација?

Влада може одмах, неколико сати по избијању катастрофе, да наложи својој управи за ванредне ситуације, или некој другој, да хитно крене у помоћ. Тако је примерно урадила и српска влада, па је наша елитна јединица међу првима стигла на место несреће да спасава заробљене под рушевинама. Неки београдски таблоидни дневници у старту су припаднике обученог и искусног тима, још док су били у авиону, назвали херојима. Неумесно, јер у оваквим ситуацијама, ма колико спасиоци били пожртвовани, нема хероја осим под рушевина.

Невладине организације, за разлику од влада, шаљу материјалну, медицинску и финансијску помоћ спасенима. Невладине организације немају тимове за вађење деце испод рушевина. Оне имају ћебад, конзерве, лекове и одећу за децу која су, срећом, извађена испод рушевина.

Разлика између владине и невладине помоћи је огромна: хитна владина помоћ може да спасава децу из рушевина, невладина помоћ, чак и кад је за појмове овог сектора хитна, може да помогне оној деци која су преживела.

Огромна већина светске „заједнице” одмах је прискочила са владином помоћи Турској, економски јакој и добро организованој држави. Тако је и ред, јер и Турска брзо помаже другима када затреба. Сирији, девастираној ратом и економским санкцијама Запада, земљи несрећној и без овог земљотреса, чији народ већ дванаест година бомбама утерују у „демократију”, владину помоћ су одмах послале све арапске земље и „недемократске” земље Русија, Кина, Северна Кореја, Иран и Пакистан, а убрзо су им се придружиле и још неке земље са „сумњивом” демократијом и с тога, разуме се, под санкцијама.

То значи да су спасилачки тимови са запада само у Турској могли да прискоче вађењу деце испод рушевина у оквиру 72 сата, колико организам може да преживи без хране и виоде. Сирија је имала веома малу помоћ у оквиру 72 сата, јер невладине организације немају тимове за вађење деце испод рушевина. Имају само ћебад и ланч-пакете.

Западни медији су, видимо, минулих дана потресали своју публику стручним мишљењима да организам може да преживи и дуже од 72 сата ако није време врућина које изазивају знојење и бржи губитак телесне течности. Једно стручно мишљење до кога смо дошли вредно је историје: сиријска деца у рушевинама изложена су ноћним температурама испод нуле, губе спорије телесну течност и можда могу да преживе и дуже од 72 сата. Имају веће изгледе да преживе до ћебета и ланч-пакета невладине помоћи са Запада.

Дете под рушевина, ето, може да преживи 72 сата и дуже ако се ноћу смрзава.

Колико одрастао човек, ма шта човек – човечанство, може да преживи под урушевинама срамоте? Може веома дуго, а и дуже од тога у условима хладноће према патњи других.