Владимир Умељић:  О СВИЦИМА ИЛИ ДА ЛИ ЛАЖОВ ЛАЖЕ КАДА КАЖЕ ДА ЈЕ ЛАЖОВ?

Водеће елите САД и читаве „НАТО-империје“ се чувају да ни случајно не помисле или шта више изговоре горњу мудрост Епименида са Крита, уколико је наравно уопште познају.

То је разумљиво за заточнике истине, за хуманистичке, праведне и моралне предводнике слободног света, који доносе човечанству слободу, правну државност, недељива људска права и општи просперитет, зар не?

Чему, дакле, узбуђење око терористичког разарања „Северног тока 1. и 2.“ прошле године? Као увек објективна и транспарентна истрага ће утврдити истину о руској кривици и одговорни ће бити приведени међународној правди.

И још једном – зар не?

А тврдње америчког публицистичког корифеја Симора Херша, да је то наредио лично амерички председник Џозеф Бајден, организовали ЦИА и Пентагон а довршили норвешки борбени авиони? Не, то су, тако Бела кућа, једноставно „апсолутне лажи“.

Да ли, дакле, лажов лаже када каже да је лажов?

 

Београдска „Политика јавља 19.02.2023:

„Амерички маринци, рониоци из базе у Панама Ситију на Флориди, прошлог јуна поставили су ултрасофистицирани експлозив Ц-4 на цеви гасовода ’Северни ток 1’ и ’Северни ток 2’ током поморске вежбе НАТО-а БАЛТОПС 2022. Ц-4 иначе испушта ултранискофреквентне сигнале, нешто налик на звук харфе, кажу познаваоци. Три месеца касније, норвешки авиони за надзор П-8, у наизглед рутинском лету, бацили су на пучину у близини раније постављених експлозива специјалне сонарне бове, које су плутајући по Балтику, препознале „музику” експлозива и… ’Бам!’”.

Тако Симор Херш, носилац Пулицерове награде, који је својевремено открио америчке ратне злочине у Вијетнаму а потом и у Ираку, као и темељно „фризирану“ официјелну верзију убиства Осаме бин Ладена у Пакистану.

Званична реакција америчког естаблишмента гласи:

„Пентагон, ЦИА и Бела кућа одлучно су и оштро у среду демантовали наводе тог Хершовог текста. „САД нису умешане у експлозије ’Северног тока’”, навео је портпарол маринаца у Пентагону потпуковник Ј. Гарон у кратком саопштењу које је пренео „Вашингтон пост”. И Бела кућа и ЦИА оцениле су да Хершов текст о америчком „скидању” два гасовода на Балтику износи „апсолутне лажи”.

На страну то да чувени Макијавелијев постулат о политици и политичарима „Није важно шта ко каже или уради, важно је коме то користи“ овим демантијем није стављен ван снаге, напротив, човек заиста не излази из чуђења, када опет једном искуси у којој мери ови врли „хуманисти и предводници слободног света“ потцењују основну интелигензију човека и заправо га презиру, те му стога упорно и неуморно сервирају тако провидне неистине.

А још више је за чуђење, да то људи у сфери западног утицаја тј. доминације заиста увек изнова прихватају и више/мање прећуткују. Иако је понављање увек истог поступка заправо врло немаштовито, одавно изанђало.

Мада – можда управо ради тога?

Примера за то у новијој историји има и превише – „српски“ масакри цивила у Сарајеву, у улици Васе Мискина и на Маркалама, односно Вокеров „масакар цивила“ у Рачку, на Косову у Метохији, као алиби за НАТО-нападе на Србе; велика лаж о „оружју за масовно уништавање“ Садама Хусеина, као разлог и повод напада и разарања Ирака, који се до данас није опоравио, итд.

Подсетимо се на неколико у међувремену утврђених чињеница у односу на ово последње.

Једна од кључних личности при овој бестидној обмани јавности и следственој инвазији Ирака био је Доналд Хемфри Рамсфелд, тада министар одбране САД у кабинету Џорџа В. Буша.

Неколико података о његовом политичком профилу и забележеним „заслугама“.

Његов шеф је после терористичког акта 11. септембра у Њујорку огласио „глобални рат против тероризма“ и прогласио 7. фебруара 2002. Женевску конвенцију неважећом у односу на терористе (параграф 3. те конвенције забрањује мучење и понижавање ратних заробљеника) и образложава тај корак управо „војним потребама“.

Рамсфелд је то одмах почео да спроводи у дело.

Као прво, он је реактивирао једну класичну методу мучења шпанске римокатоличке инквизије, преименовану у „Waterboarding“, и стога је било неминовно модернизовати и приручник са упутствима, који је инквизиција својевремено понудила својом „најсрамотнијом књигом у историји човечанства“ „Malleus maleficarum“ (римокатолички „Вештичји чекић“).

Овај амерички „Каталог ужаса“ почиње једном самовољном редефиницијом самог појма мучења: „О мучењу се ради само у случају, када болови који се наносе жртви, доводе до смрти, престанка функција органа или до трајног оштећења једне важне телесне функције…„ односно ако дође до „битних психичких поремећаја, који трају месецима односно годинама…“.

То упутство су ауторизовали тадашњи заменик америчког Министра правде Џеј Бајби и његов блиски сарадник Џон Ју, заменик директора Бироа за правна питања у америчком Министарству правде.

Потом се тачно утврђују начини сада „легитимних“ начина мучења – од поливања леденом водом („вода не сме да има температуру нижу од 5 степени“), преко спречавања сна („највише 11 дана одједном“) и удараца („само у лице и труп“), као и вишемесечног држања затвореника голим у ћелији, па све до нечовечног „Waterboarding“ („при коме се укосо тј. наглавце лежећој жртви, чије лице је прекривено једном крпом, до 40 секунди дуго налива вода у нос и потенцира осећај дављења, потом јој се дозвољава да до три пута удахне ваздух а затим се процедура – до шест пута узастопце – понавља“).

Хуманиста Рамсфелд се, свакако, налазио у добром друштву.

Поменимо још само једну чудну (и забрињавајућу) чињеницу, један пажње вредан фактор модерног америчког друштва и државе: У време владе тог истог Џорџе В. Буша, америчка државна „Агенција за цивилну заштиту“ („Federal Emergency Management Agency“) доделила је једној под-фирми компаније Халибартон/Halliburton (чији је бивши власник – и до данас велики акционар – био тадашњи потпреседник Бушове владе, Дик Чејни суму од 385 милиона $ US.

Сума је додељена за изградњу 800 „FEMA Camps“, значи – „прихватних логора за илегалне усељенике у САД“. Ти логори су окружени високом бодљикавом жицом, унутра су једноставне дрвене бараке и многобројна стражарска места, понеки поседују шта више и сопствене железничке станице.

Потоњи председник САД Барак Обама, добитник „Нобелове награде за мир“, ове је логоре 31. децембра 2011. потписивањем више закона (National Defence Authorization Act“, NDAA) накнадно и додатно „легализовао“.

Да ли је чудо да то у Европи, од времена немачког нацизма и хрватског усташтва и Другог светског рата, буди врло непријатне, застрашујуће асоцијације? Осим тога, постоји још једна нелогичност у односу на овај пројекат: По званичним статистикама број илегалних усељеника у САД износи 1,2 милиона. Сваки од ових логора поседује капацитет од 20.000 затвореника, било би значи довољно укупно око 60 логора.

За кога је, дакле, предвиђено осталих 740 логора? Ко би требало да буду још оних могућих (очекиваних?) 14,8 милиона „интернираца“?

Исти Рамсфелд је био један од главних заговорника нападачког рата на Ирак и аутора тврдње о „несумњиво утврђеном постојању оружја за масивно уништавање у рукама Садама Хусеина“, што се недуго после разарања ирачке државе испоставило као бестидна лаж.

Како, дакле, изгледају шансе да данашња америчка администрација говори истину, када изјављује да тврдње Симора Херша, да су терористичко разарање „Северног тока 1. и 2.“планирали и извели Пентагон, ЦИА и Бела кућа само „апсолутне лажи“?

Јер, о жалости, шта ћемо са јављањем: „Немачка истрага о експлозијама на гасоводима „Северни ток” нема никакав доказ који би указивао да Русија стоји иза катастрофалних удара који су се десили у Балтичком мору септембра 2022. године, изјавио је Петер Франк, државни тужилац Немачке“?

И да је, према лондонском„Тајмсу” од 3. фебруара ове године, немачка истрага „све више је отворена према претпоставци, да је нека држава Запада извела напад на те гасоводе, како би оптужила Русију”?

И када „Вашингтон пост” 21. децембра, позивајући се на 23 неименована званичника дипломатских и обавештајних служби девет чланица ЕУ, објављује да „текућа истрага не указује да Русија стоји иза саботаже ’Северног тока један и два’”?

Мада… можда ће се и ту Рамсфелдов пример показати корисним?

Он је, наиме, када су га УН-посматрачи суочили са чињеницом, да после дугог и темељног тражења нису нашли никакве доказе о постојању оружја за масовно уништавање у побеђеном и поседнутом Ираку, одрешито одговорио:

„Недостатак доказа није доказ недостатка!“

Тја, и то је боље од Епименидовог парадоксона: „Да ли лажов лаже када каже да лаже?“, зар не?

Још једном, човек заиста не излази из чуђења, када опет једном искуси у којој мери ови врли „хуманисти и предводници слободног света“ потцењују основну интелигенцију и заправо презиру човека, коме неуморно сервирају тако провидне, апсурдне и за иоле здрави разум заправо увредљиве неистине.

А још више је за чуђење, да то људи у сфери западног утицаја тј. доминације заиста без поговора прихватају и више/мање једноставно прећуткују, прелазе преко њих као да се (ни сада, ни небројено пута до сада) нису десиле.

Као да су се већ навикли да је њихова стварност само још једно „апсурдно позориште“ („théâtre de l’absurde“), које тематизује и демонстрира безнадежну дезоријентисаност човека у постмодерној стварности, лишеној сваког смисла.

Стварност, живот као луткарско статирање у бесмислу?

Шта би се десило, окушајмо се закључно на једној хипотетичкој мисаоној конструкцији, при којој би дични и вични Рамсфелд данас био амерички министар за спречавање климатске катастрофе, уштеде класичних, фосилних горива и прелазак на еколошку „зелену енергију“, те дошао на идеју да нареди својим потрошачима (и, наравно, читавом човечанству):

„Скупљајте свице да у ноћним сатима уштедите електричну енергију!“

Да ли би било довољно апсурдно, да се потом као прво претпостави моментална подршка немачке министарке иностраних послова, Аналене Бербок из партије Зелених, дакле жустрог заговорника екологије (и некадашње још жустрије партије мира у Немачкој), која је већ успела – као прва и за сада једина на Западу – да објави рат Русији?

Мислим да би одговор на ово питање смео да буде позитиван, с тим што би Аналена Бербок вероватно одмах захтевала да се, у следећем пакету ЕУ-санкција Украјини испоручи најмодерније оружје за уништавање руских свитаца.

Пољска би се на то обавезала да обучи украјинске војнике руковању тим оружјем, које би Велика Британија под хитно продуковала и испоручивала, упакованог у тенкове Челенџер тј. монтираног на ловце-бомбардере Ф-16.

Балтичке државе би захтевале да буду снабдевене истим оружјем а у страху од могуће руске агресије, Шведска и Финска би пак преклињале Турску да и њима дозволи барем то, ако не и скори улазак у НАТО.

НАТО-Црна Гора би донирала све Ђукановићеве пестициде и експерименталне СПЦ-циде Мираша Дедејића као сировину и замолила ЕУ за помоћ при утоваривању тешких џакова у камионе а НАТО да јој, услед мањка квалификованог персонала, стави на располагање возаче за напорну вожњу до Лондона.

Џозеф Бајден би свечано изјавио да „председница САД Камала Харис снажно стоји иза овог пројекта, докле год то наш храбри савезник Зеленски жели“ и критиковао примедбу Виктора Орбана, да он не види никакву уштеду енергије и корист за човекову средину, ако Руси остану без свитаца.

Емануел Макрон би запретио да ће одузети Владимиру Путину Бонапартин „Орден части“, који му је 2006. доделио Жак Ширак, и дати га наполеонском Зеленском, уколико види и једног јединог свица у ваздушном простору Русије, али и у руској амбасади у Паризу или у руском конзулату у Француској Гијани.

Но можда би тај исти Емануел Макрон у једном луцидном тренутку, као оном приликом када је захтевао од Запада да ни у ком случају не сме да понизи Русију, пристао да за нас смртнике преведе на српски реченицу:

Théâtre de l’absurde par excellence, n’est-ce pas? Mais c’est triste, très triste…А ако тај луцидни тренутак пак изостане, већ из солидарности са мањком луцидности његових савезника и партнера из „Међународне заједнице истих вредности“, можемо се и сами испомоћи:„Позориште апсурда у свом најсавршенијем облику, није ли тако? Али жалосно, врло жалосно…“Остаје нам закључно да се надамо, да нико неће захтевати доказе за примереност ове констатације. Мада… недостатак доказа, како смо од Рамсфелда научили, није доказ недостатка.