Пре неколико година, у једној телевизијској емисији са колегом Бошком Јакшићем, ваш аутор је био изненађен када је овај новинар рекао да су „наши савезници“ изгубили на изборима у Италији и да у новој влади у Риму нећемо имати партнера када је „наш европски пут“ у питању. Тада су на власт дошли Лига Матеа Салвинија и Покрет пет звездица под вођством Луиђија ди Маја. Пре коалиције Лига – Пет звездица на власти је била коалиција предвођена Демократском странком, а премијер је био Паоло Ђентилони, који је по поразу на изборима, 2019. године отишао да буде европски комесар за економију. Дакле, врло је јасна Јакшићева логика – „наши савезници“ су проевропске снаге у Италији са очито довољно великим утицајем у Комисији да њихов предводник после изборног дебакла добије нову и значајну функцију. Они нам могу помоћи на „европском путу“, а не евроскептици који верују да ни Италији није место у Бриселској унији, а камоли другим земљама.

С обзиром на то да је данас већини јасно да је „европска интеграција“ Србије једна фатаморгана које, свако из својих разлога, неће да се одрекну ни Брисел, ни Београд (па ни Подгорица, Тирана, Сарајево, или Скопље, а најмање Кијев), а да је то било врло уочљиво и те 2019. године, логичније би било да се „нашим савезницима“ сматрају они који су били против НАТО агресије (лидер Северне лиге, из које је настала Лига, Умберто Боси се чак састао са Слободаном Милошевићем у Београду почетком априла 1999, у јеку НАТО бомбардовања) и сецесије Косова и Метохије, што је јасан став Матеа Салвинија и Лиге, али добро. Сви имају своје приоритете.

Савезници НИН-а

На ову разлику у виђењу савезника нас је подсетило писање београдског НИН-а о победи Петра Павела на председничким изборима у Чешкој под насловом „Генерално боље“, што је, имајући у виду генералски чин победника, одличан наслов, али је, с обзиром на перцепцију, крајње упитан. „Годинама су одлазећи председник Милош Земан и бивши премијер Андреј Бабиш удруженим снагама тровали атмосферу у земљи и урушавали њен углед у свету. Сада је томе дошао крај“, с олакшањем и извесном еуфоријом пише аутор Владан Марјановић.

Да би се схватила сва пуноћа овог наслова и поднаслова, морамо направити једну малу дигресију. Пишући о продаји портала „Политико“ немачком медијском гиганту „Аксел Шпрингер“, „Њујорк тајмс“ је открио (текст Inside Politico’s Billion-Dollar Drama од 29. августа 2021) да „новинари ’Политика’ неће бити подвргнути једној значајној пракси немачке компаније – потписивању изјаве о мисији коју су запослени обавезни да потпишу као знак подршке трансатлантској алијанси и Израелу, као и другим вредностима којима су привржени“. Тек нешто мало више од месец дана пре куповине „Политика“ (27. јула 2021) дотадашњи партнер у власништву НИН-а „Рингијер“ је саопштио да се „Аксел Шпрингер“ повлачи са тржишта неколицине земаља, међу којима је и Србија, и да та компанија преузима њихов удео у медијима које су раније заједно контролисали, укључујући и НИН. Можда новинари овог некада угледног недељника нису били приморавани да потписују овакву „изјаву о мисији“, али је јасно да се од приватизације уредничка политика НИН-а управо води вредностима те „мисије“, међу којима је и „подршка трансатлантској алијанси“. Како онда изборну победу бившег шефа Војног комитета НАТО-а, главног саветодавног тела генералног секретара Алијансе, не видети као нешто сјајно?

Заблудник и сарадник

То је угао из којег НИН сада пише да би, „да је неким случајем тријумфовао“ Павелов ривал, милијардер Бабиш, „то значило само једно: да је најмање на још пет година осигуран континуитет токсичне демагошке политике коју је – како је време пролазило, у све складнијем садејству са Земаном – спроводио“. Из тог угла је Земан човек који се „редовно истицао простаклуком и бахатошћу“. Објективност у приступу теми види се и у опису раније комунистичке прошлости оба кандидата док се наводи да је Павелово чланство у Комунистичкој партији ствар „младалачких заблуда због којих се у више наврата јавно извињавао“, за Бабиша се истиче да се „одавно основано сумња да је био сарадник државне безбедности“. Проблем је, међутим, што се исто „основано сумња и за Павела“, али он се (јавно) „реформисао“.

„Биће, ипак, да је Павел нешто сасвим друго: неко ко ће, после дугих година Земанове и Бабишове безобзирности и вулгарности, личним примером допринети да се, за почетак, у чешку политику врате пристојност и достојанство“, закључује новинар НИН-а сасвим у духу другосрбијанске мантре о апсолутној превази „пристојности“ над свим другим стварима. Дакле, после непристојног и вулгарног Земана који се Србији јавно, попут Павела за своје младалачке грехе, извинио због своје улоге у НАТО агресији и јасно изразио противљење независности тзв. Косова, долази нам пристојни присталица свих НАТО доктрина. Биће генерално боље, нема сумње.

Пристојност јастреба

Какво то боље сутра Чесима доноси генерал Павел? Још се мастило на изборним листићима није осушило, што би оно рекли, а Павел је почео да показује јасне смернице своје будуће политике. За почетак, „генерално боље“ ће нам свима бити пошто Павел верује да Украјина може да победи Русију и да је зато треба неограничено снабдевати оружјем. „Верујем да не би требало да стављамо никакво ограничење на опрему“, рекао је Павел 3. фебруара за телевизију „Блумберг“ и додао да је „једини изузетак нуклеарно оружје и директно учешће НАТО-а у сукобу“. Сви видимо да је до јуче граница била повучена код тенкова, данас код авиона, па ко може сутра да искључи и нуклеарно оружје? Председник Чешке?

И све је у реду док за НАТО интересе гину само Украјинци. НАТО не сме да учествује директно, али може да спречава постизање мира у Украјини, што се према наводима бројних званичника већ десило у априлу, а што је последњи, пре неки дан, потврдио бивши израелски премијер Нафтали Бенет рекавши: „Они (САД и савезници) су га (мировни споразум) блокирали. Тврдим да је постојала добра шанса да се постигне примирје, али не тврдим да би то била исправна ствар.“ Колико је Павел разуман, поред тога што је изузетно пристојан, говори наставак његове изјаве од 3. фебруара: „Украјина може да победи Русију на украјинском тлу. То значи потиснути руске снаге из Украјине и вратити пуни територијални интегритет и пуни суверенитет Украјине.“

Пристојни Павел не чачка само руску мечку, него се озбиљно острвио и на кинеског змаја. За ово прво би се још и могло имати разумевања, јер је чињеница да рат у Украјини траје већ годину дана и да се читав Колективни запад у њега укључио (за сада само индиректно), па куд сви натовци, ту и мали Павел, али је питање провоцирања Кине за сада, ипак, углавном ограничено на Вашингтон, и ту „стара Европа“ још оклева да се озбиљније укључи. Да би од Чешке направио угледног члана „нове Европе“, Павел је морао да повуче радикалан потез који бахатим и вулгарним Земану и Бабишу не би уопште пао на памет. По победи на изборима, Павел је, наравно, првог морао да позове Зеленског и да му обећава да „Украјина и даље може да се ослања на подршку Чешке“.

Сасвим другачије

Позивање председнице Тајвана Цај Ингвен је, ипак, нешто сасвим другачије. „Данас (30. јануара) сам разговарао са председницом Тајвана Цај Ингвен. Захвалио сам јој на честиткама и уверио је да Тајван и Чешка деле вредности слободе, демократије и људских права. Договорили смо се о јачању нашег партнерства“, навео је он на твитеру, истичући да се нада да ће имати прилику да се са Ингвен у будућности сретне и уживо. Можда се после Ненси Пелоси и најаве њеног наследника на челу Представничког дома америчког Конгреса Кевина Макартија, и сам одважи на пут у Тајпеј с надом да ни његов авион неће бити оборен.

Пекинг је, наравно, на вести о Павеловом разговору са Цај Ингвен реаговао оштро истичући да то представља „озбиљно мешање у унутрашње ствари Кине“. „Ово је очигледно кршење политичке посвећености Чешке принципу једне Кине и шаље погрешан сигнал сепаратистичким снагама за независност Тајвана“, саопштило је кинеско Министарство спољних послова и позвало Чешку да предузме хитне и ефикасне мере „како би поништила негативан утицај овог инцидента и веродостојно се придржавала принципа једне Кине“.

Ако је Павел против себе и пре него што је ступио на функцију председника једне светске силе каква је Чешка, успео да изиритира две од три светске суперсиле, шта се тек може очекивати кад почне да влада? Можда ће Чеси брзо осетити носталгију за Земановим „простаклуком и бахатошћу“ и поново пожелети да им неко у његовом маниру поново „руши углед у свету“, између осталог извињавањем због учешћа у агресији и признавањем квазидржаве. Ако у Чешкој до тада не постане генерално добро, као у Украјини.

Извор Печат