Миломир Степић: Производња „засићења Косовом“: Скинути са дневног реда

„Нека се већ једном прихвати тај обавезујући споразум!“, „Косово је ионако изгубљено, да не изгубимо и ЕУ!“, „Ма, да коначно признамо и да нас оставе на миру!“, „Да потпишемо, па да се већ једном одморимо од Косова!“, „Ако не пристанемо на косовску независност, опет ће нам Запад увести санкције!“, „Срби са Косова су скупо продали своја имања, а сада траже да га ми бранимо!“, „Због Косова смо се завадили са читавим светом!“, „Доста ми је тог Косова!“.

Све чешће се на јавној сцени Србије чују ове и сличне реченице. Папагајски их понављају, истина малобројни, али смишљено медијски промовисани (назови)интелектуалци, ето, за судбину нације и будућност наше деце забринути академици предвођени не једним председником САНУ. Следе их намножени и умрежени представници фондација и једночланих „истраживачких центара“ и „института“, аналитичари опште праксе, разни „стипендисти-спавачи“, утицајни ТВ водитељи и амбициозне водитељке, тобоже случајним избором интервјуисани и анкетирани грађани…

За том пропагандном претходницом, користећи сличну, мада невешто прикривену реторику, наступају треће, друге, а све чешће и прве поставе српских политичара. Томе је служила и скандалозна скупштинска представа с почетка фебруара. Кукавичлук, дефетизам и издајство маскирају се наводном мудрошћу, куповином времена и залагањем за компромис ради мира и стабилности.

Обично се такве изјаве темпирају када се циклично генерише заоштрена ситуација у виду шиканирања и оружаних напада на Србе, узурпације њихове имовине, претњи према СПЦ, блокирања тзв. административне линије (да се не лажемо: фактичке границе), инцидентног преузимања још једне надлежности Србије од стране сепаратистичких власти… Гле случајности, то се поклопи са ултимативним захтевима Запада за интензивирањем „дијалога Београда и Приштине“ и притисака да се „нормализују односи“ и „потпише обавезујући споразум“ који подразумева „међусобно признање“. У халапљивим српским „медијским сваштоједима“ – екраноидима – тако се индукује колективна стрепња, нервоза и нестрпљење. Има ту неког система и координације, зар не?

Прогласити предметом руске геополитичке трговине

А, сада се ту појавила и украјинска криза. На делу јесу геополитички „спојени судови“, али и то је радо дочекано за креирање „замора Косовом“. Хитро се приступило прављењу вештачких поређења и паралела. Парадигматичан је био обрачун са анатемисаним руским председником и његовим питањем Западу о двоструким аршинима у вези с Кримом (Луганском, Доњецком…), с једне стране, и случајем Косова и Метохије, с друге стране. Уследио је додатни импулс за „преумљење“ српских маса. Прегаоци на том послу донекле су променили тактику.

Од покушаја да Србима умиле ЕУ, НАТО и САД, преоријентисали су се на оцрњивање Русије. Па је кренуо „наратив“ да није Запад, већ су Руси, наводно, растурили СФРЈ, наоружавали Хрватску, претили „равнањем“ Србије 1999, да урушавају Дејтонски споразум, својим „малигним утицајем“ дестабилизују Балкан, њихови обавештајци шпартају Србијом, ту је већ и Вагнер… И, наравно, Русима одговара „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији како би то жариште држали активним и тако „пренапрегнули“ Запад, тј. ослабили његов притисак у украјинској арени.

На тај начи настоје да унесу „црв сумње“ и окрње прилично монолитно проруско опредељење Срба. И да, имплантирајући сопствену русофобију, окриве Русе што Срби „не живе као сав нормалан свет“ јер је став Москве препрека чланству „независног Косова“ у УН. Следећи логичан корак је захтев за увођење „макар малих, симболичних санкција Русији“ или „неким њеним лидерима“, што би Запад Србији „урачунао у добра дела“ и дао аусвајс за останак на курсу евроатлантских интеграција.

При томе, имају још безброј додатних (псеудо)аргумената. Најчешће потенцирају да Русија није „деведесетих“ спречила увођење санкција, да није Србији помогла приликом агресије НАТО-а, да је Јељцин учествовао у плановима за обарање власти у Београду, да је Черномирдин „терцирао“ Ахтисарију, да је Русија у бесцење купила српске енергетске ресурсе и фирме… Такође, сигурни су и систематски убеђују српске „конзументе информација“ да ће Русија „издати“ јер ће се на некој мировној конференцији нагодити са Западом: Крим за Косово. Није искључено, будући да великим силама такви маневри нису страни, али одакле наши душебрижници то поуздано знају?

Уклонити стожер српског национализма

Ти професионални неотитоистички борци (и боркиње) против српског национализма – кога виде на сваком кораку – и даље сматрају да ће му „сломити кичму“ тек када Србија буде на овај или онај начин „лишена Косова“ и тог „ретроградног косовског мита“. Стога, треба Србима најпре „огадити Косово“ и натерати их да га „поунутрашње“ као терет са којим не могу у „светлу будућност“ и „благостање“ ЕУ.

По њима, сваки Србин требало би да Косово сматра „кривцем“ за све своје недаће – немаштину, болест, неспоразум са комшијом, шефовско малтретирање, лош успех деце у школи, високу рату кредита… Као што су раније по истом принципу сугерисали „кривицу“ Републике Српске Крајине, Републике Српске и Црне Горе, а убудуће можда Војводине, Рашке области, Бујановца, Прешева… Све баласт до баласта.

И тако редом. Па, зар су територија и границе важни? Све док Србија не остане само Београд са околином. Добро де, може да задржи још Крагујевац, Шабац и Ваљево. Али, никако Краљево, Крушевац и Смедерево јер исувише симболички асоцирају на славну српску средњовековну историју и утичу на очување српског идентитета. А „ми треба да гледамо напред, а не назад“, како Србима добронамерно препоручују све бројнији „пријатељи“ (поред којих непријатељи нису ни потребни). Јер, напред, у ЕУ „не може се са Светим Савом“.

Тек када јужна граница Србије буде на Западној Морави, а код Сталаћа тромеђа Мале Србије, Велике Бугарске и Велике Албаније – то ће бити „деконтаминирана“, „безопасна“, „пожељна“ Србијица, сведена на „праву меру“, по укусу домаћих и страних србофоба, подобна да затвори сва садашња и нека нова поглавља „на европском путу“.

Јалов посао

Ђавоља работа, помислили би неки! „Ђаво не оре и не копа, него ради ђаволска посла“ – то је познато. Таквим исходом била би коначно задовољна и групација екстремним ужесрбијанством задојених самопроглашених староседелаца, тих „јединих правих Срба“, који, међутим, не знају да су се и њихови недавни преци доселили метанастазичким миграцијама.

И њима се, такође, „згадило Косово“. Одрицањем од Косова и Метохије неће им више сметати Срби-Косовци, који су „дошли са гомилом пара“ и захваљујући међусобним везама баш њима, наводно, узели добре послове, шефовска и директорска места, тржишта девиза, наркотика, половних аутомобила… Као што су им то раније тобоже узели Срби-Крајишници, -Босанци, -Црногорци…

Међутим, све више и непосредније се показује да је то „рачун без крчмара“. „Косовски мит“, „Косовски завет“ и „Косовска вертикала“ не само да не бледе, већ за огромну већину Срба постају свеобухватни „Косовски смисао“ и „Косовска вредност“ – нарочито младима. Супротно томе, очигледно бледе „европске вредности“. На ужасавање ударника на радној акцији преумљења Срба.