ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ИДЕОЛОГ „НАТО ПРАВОСЛАВЉА“

Ових дана, после тешких рана које је цариградски патријарх Вартоломеј нанео Цркви од Истока, признајући безблагодатне расколнике у служби русофобије као „Православну цркву Украјине“, многи помињу „НАТО православље“. А „НАТО православље“ је слугерањство Фанара Вашингтону, који, у име својих грабљивих геополитичких и економских циљева, разара православне земље и народе, са циљем да их заувек лиши духовне свести и самоистоветности

Недавно је умро главни идеолог „НАТО православља“, титуларни (без пастве) митрополит пергамски Јован (Зизјулас), који је, авај, и међу нашим теолозима имао великог утицаја, и чије идеје и данас уносе смутњу у умове и срца. Читавог живота Зизјулас је тврдио да је мера и провера православности општење са цариградским престолом, и да цариградски патријарх није само први по части него да има и власт сличну папиној. Ко то не признаје (а православне цркве Словена то не признају), тај је (а шта би друго био?) етнофилетиста који не разуме еклисиологију – учење о Цркви. Само грчки фанариоти нису етнофилетисти, а сви други јесу.
Практични значај Зизјуласових теза је јасан, макар да јавно није изречен – ко призна власт Фанара, признаће и политичку власт Вашингтона, јер од патријарха Атинагоре у Цариград долазе првојерарси са НАТО бефелом. То се јасно види данас, али се видело и раније – ко је хтео и смео да види. Зато је прави час да се подсетимо Зитјуласовог учења, без кога не би било „метафизичко-политичког“ замешатељства у православној цркви.

ЖАН-КЛОД ЛАРШЕ О ЗИЗЈУЛАСОВОЈ ТЕОЛОГИЈИ По највећем православном теологу француског говорног подручја (великом и у васељенским размерама) Жан-Клод Ларшеу, Зизјулас је створио јересоидну постмодерну идеологију која се представљала као патристичка теологија: „Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека – ‚егзистенција претходи есенцији‘. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији, или природи, на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција, или природа, била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовати да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине, есенције). То је, међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва.“
Енглески писац и апологета Гилберт Честертон нас упозорава: „Јеретик је човек који своју истину воли више од Истине. Он више воли своју полуистину коју је сам открио, него читаву истину коју познаје човечанство.“
То је, очито, био Зизјуласов пут.

ОД ПЕРСОНАЛИЗМА ДО ХОМОСЕКСУАЛИЗМА Опет у складу са учењем Честертона, ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал. Зизјулас и његови ученици су дошли до правдања „хомосексуалне оријентације“, која је, за њих, престала да буде содомски грех. О томе је Ларше рекао: „Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес – јерес ‚усиомаха‘ (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече!). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам ( јереси из прошлости хришћанства, нап. В. Д.) Испоставља се, такође, да он пориче православну теологију божанских енергија, а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећеном Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија.“
Није случајно да је епископ крушевачки Давид у свом богословском дневнику записао: „Текстови који изазивају немир, раздражљивост и менталну озледу (текстови Христа Јанараса и епископа Максима Васиљевића, Јована Зизјуласа и Игнатија Мидића) више су плодови медитације и менталнога билдинга, неголи црквенога духа и етоса.“

ПАПА ПАВАО И НАТО АТИНАГОРА У књизи бенедиктинца Патриса Мајеа, под насловом „Павао Шести и православни“, за коју је предговор писао галски митрополит Емануил Адамакис, из Цариградске патријаршије, на основу мноштва докумената, од којих су неки били сасвим непознати, говори се о односу према православном Истоку папе екуменисте Павла VI, човека који је завршио Други ватикански концил (отпочео га је његов претходник, папа Иван XXIII) и разорио своју верску организацију модернизмом и реформом мисе. Овај папа је, у договору са својим цариградским колегом, НАТО патријархом и модернистом Атинагором, скинуо 1965. анатеме које су Константинопољ и Рим бацили један на другог 1054. године и крупним корацима кренуо ка „јединству“, кроз „дијалог љубави“, чија је прва жртва била светопредањска Истина. Дијалог је ишао до „усијања“: папа Павао VI је, после много загрљаја и пољубаца упућених „гркоисточњацима“, који су изненада постали „љубљена браћа“, на крају дао предлог патријарху Атинагори (кога је Свети Јустин Ћелијски звао „авантуристом“) да заједно служе литургију.
Међутим, лукави папа Павао VI је схватио да би овај чин могао да доведе до великих сукоба између православних поглавара и узнемирења у Цркви од Истока (рецимо, у то доба многи светогорци престали су да опште са цариградским престолом, сматрајући Атинагору јеретиком). Папа је своју десну руку, кардинала Вилебрандса, послао у разне Помесне Цркве да чује мишљење предстојатеља. У Атини му је архиепископ Јероним I, поглавар Грчке Цркве, маја 1971. јасно рекао да „поступци (црквених) вођа, као такви, бивају благословени и доносе плодове само онда кад одговарају осећањима и вери читавог тела Цркве, кад су у сагласју са очекивањима верног народа Цркве, у сагласју с вером тог народа“. Покушаји да се нешто учини без тог сагласја доносе само штету и непријатности, рекао је архиепископ кардиналу. Како каже аутор ове занимљиве књиге: „Павао VI је хтео да се држи курса систематског приближавања читавом православљу. Кад би се његов план (о саслуживању литургије, нап. В. Д.) остварио, то би претило опасношћу да се изгуби поверење Руса и ометало би покушаје приближавања Атини и Букурешту. Екуменизам не може да прихвати јединство које би било плаћено ценом ‚колатералне штете‘ – нових раздора.“
Најважније је да је рад ове унијатске комисије био тајни, и да су, с православне стране, њени чланови били архимандрит Дамаскин (Папандреу), касније митрополит швајцарски и најјароснији екумениста из Шамбезија, који је својим текстовима и поступцима (све док га Бог није зауставио) деценијама саблажњавао пуноту Цркве, као и, у „комисијско“ време мирјанин, а онда Дамаскинов наследник –титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас).

КРИПТОУНИЈАТСТВО Зизјулас се тако показао као својеврсни криптоунијата, чија се богословска мисао обликовала под утицајем папистичке модернистичко-екуменистичке теологије, што је довела до Другог ватиканског концила. Његова „евхаристијска еклисиологија“ није православна, него криптопапистичка, и на њу је утицао познати кардинал Анри де Либак. Да је „евхаристијска еклисиологија“ дубински неправославна, доказао је грчки богослов, митрополит Јеротеј (Влахос), својом студијом „Јерес која се уноси у Цркву“. По њему, учење да је Црква Божја имала „исправну“ еклисиологију само у прва три века, а да је после цара Константина изгубила исправно учење о себи самој јесте јерес, јер пориче обећање Христово да ни врата адова неће надвладати Цркву, која је и данас, као и у доба Светог Игнатија Богоносаца, иста онаква каквом ју је Христос утемељио. „Евхаристијска еклисиологија“, својим пренаглашавањем „заједничарења“ и сваколитургијског причешћивања као „чланске књижице“ Цркве, својим настојавањем на епискополатрији (где епископ постаје микропапа, „намесник Христов на земљи“, а паства треба само да зине, причести се и ћути док епископ води стадо на клање у Рим, у коме, по Полу Мек Партлану, живи „чувар евхаристије“, мегапапа), својим протеривањем истинског подвижништва (очишћење – просветљење – обожење, без кога нема сјединења с Христом) постала је метод да се поруше аутокефалне цркве као народне („национална црква, а не национална вера“, рекао би Владика Николај) и да, у некад православним земљама, остане американизована пустош по којој се крећу самовољни „евхаристијски еклисиолози“ са својим докторским титулама и гордошћу олимпских богова, исто тако страсни и исто тако гневни као и њихови антички праузори.

ПОСЛЕДИЦЕ ЛОШЕ ТЕОЛОГИЈЕ Свештеник Миладин Митровић нас упозорава какве су последице лажне теологије Зизјуласа и фанариота: „Што вријеме више пролази, постаје све очигледније да је одлука константинопољскога патријарха Вартоломеја да украјинским расколницима поклони Томос о самосталности изазвала велику кризу у односима између помјесних православних Цркава, и потенцијално отворила врата за негативне процесе који могу да доведу до коначног и бесповратног разбијања јединства православнога свијета уопште. Данас постаје потпуно јасно да је акт давања самосталности украјинским расколницима као део великога плана усмјереног на слабљење позиција Московске патријаршије у Украјини, допринео да принцип канонске територије као један од најважнијих принципа за Православну Цркву полако губи своју важност и престаје да има обавезујући карактер. Док је свјетска медијска јавност углавном заузета крвавим братоубилачким сукобом Русије и Украјине, ништа мање и суровије битке данас се настављају и на црквеним ‚фронтовима‘, прије у балтичким државама, Украјини, Африци, Балкану и западном црноморском региону. Све ове битке усмјерене су искључиво на слабљење православне вјере, подривање њенога ауторитета и положаја на међународној сцени. Румунска православна црква, по узору на Цариград, кршећи православне каноне и традиције, покушава да завлада канонском територијом Руске православне цркве Московске патријаршије – заузимајући руске парохије и манастире у Републици Молдавији.“
А све је почело од безазлене приче о „евхаристијској еклисиологији“ и „служби примата“, коју су многи примили здраво за готово, и која сада разједа живо ткиво Цркве Христове. Не смемо, међутим, заборавити да је Христос рекао да ни врата паклена неће надвладати Цркву, а камоли зизјуласовштина, која је заувек завршила у старетинарници лоше и лажне теологије.