Марина Хакимова Гацемајер: ЗА КОГА И ПРОТИВ КОГА

Шта је то отаџбина? Нећете одмах одговорити. Тражићете праве речи. Размислићете.

Сетићете се плавог неба изнад борова, леденог ваздуха, снега и ски стаза? Распуста код баке и њених колача? Лета на селу, јабука у трави? Свог оца и његове песме о скитници? Или усамљеног трамваја који бежи у златну јесен? Или гробља где лежи најбољи пријатељ који је отишао тако рано? Па чај у вагону са резервисаним седиштима. Први осмех вашег сина. Кључ од куће у џепу. Светлост у прозору. Кухиња у којој вас чекају. Планови за викенд. Топло сећање на прошлост, сигуран мир садашњости, пријатне идеје за будућност. Отаџбина сваком твом кораку даје значај, тешко је њу укратко описати.

Отаџбина је место где си потребан, чак и кад ниси потребан самом себи. Само у отаџбини си добар просто зато што си свој. „Код куће и зидови помажу“ – овде се ради и о лековитим својствима отаџбине, где увек има шта да се ради. Где, без размишљања, нађеш суштину. Отаџбина, као ваздух, продире свуда – у све епизоде живота, у цело твоје биће.

Отаџбина је навика, друга природа. Зашто, кад се селимо на ново место, покушавамо да тамо однесемо све старе, чак и непотребне ситнице? Зашто је чај из старе шоље укуснији, ношена одећа удобнија, уобичајени поглед са прозора најлепши? Јер у познатом, сталоженом, осећамо сопствени ослонац, а прошлост даје поверење у садашњост. Тако стари људи, сећајући се чак и веома тешке прошлости, прикупљају снагу.

Отаџбина је говор, реч којом можете све објаснити, изразити апсолутно све. Разумевање себе и других. Наш невероватни, тајним значењима испуњени језик. Наш културни код. Нигде човек не дише тако лако као у отаџбини, јер само тамо је све разумљиво, све јасно. Познаје традиције, поглед на свет, тајне путеве – од школе до куће, од срца до срца. Зна ону заветну фразу која отвара свака врата. Изреку из старе бајке, рефрен из фронтовске песме, цитат из познате комедије, крепку и магичну реч. Реци је, и странац ће ти постати друг. Отаџбина је лакоћа, јасноћа, слобода, место снаге, целовитости. „Пиши кад ћеш доћи кући“, поручују родитељи, бринући чак и за одраслу децу. А кући, то значи под заштитом, то значи све је у реду.
Отаџбина је породица. Имаш некога да узмеш за руку, некога да ти пружи руку. И глупо је цењкати се: шта ми је домовина дала, шта ми дугује и шта јој дугујем. Без мајке ме једноставно не би било. То је цела прича.

Отаџбина се, као родитељи или деца, не бира. Њу, као родитеље или децу, воле и чувају. Зато што нас је сама чињеница рођења већ чврсто једне с другима повезала. Одбацити и заборавити, променити за нову – Отаџбину, као ни мајку – никад нећеш успети.
Отаџбина је моја и твоја природа, природни ток ствари. Можда се не слажеш с њим, можеш чак и да се бориш против њега, али га не можеш променити.

Отаџбина је осећање вечности, неизмерности човека, јер кад постоје преци, биће и потомака. Пошто постоји своја земља, постојаће и своја небеса.

Значај Отаџбине се веома јасно схвата кад си далеко од ње. Колико сам прича о лепотама централне Азије чула од таксиста-гастарбајтера! По њима, најбоља места на земљи су њихове провинције. Таџик који ујутру чисти снег испред моје московске куће, па цео дан поправља струју у становима, засија, чак се и подмлади, чим га питам за завичај. Сећа се свог засеока, као да је и сам прикључен на извор струје.
Покажи странцу своју отаџбину, и одједном ћеш схватити колико је она добра. Разумела сам то недавно, била сам у Египту, и тамо много разговарала са мештанима. Представљајући ме својој домовини, Арапи су ми, можда и сами несвесно, пренели свој дубоки ватрени патриотизам. И њему ме поучавали.
„Била сам дете кад је био рат овде на Синају“, рекла ми је Арапкиња у хиџабу по имену Фатима. „Видела сам како бомбардују моје блиске! Зато разумем Русе и то што они сад раде. Не, не гледам вести. Шта ће ми? И тако је све јасно.“

Једноставна особа осећа истину на подсвесном нивоу. Најважније је сугерисано савешћу, срцем и природом. То су природне потребе и процеси. Обичном човеку, у којој год земљи да живи, не треба ништа објашњавати. Обични људи се лако повезују једни с другима, виде једни кроз друге. Имају исте вредности. А вредност Отаџбине, повезану са сопственим достојанством, на првом месту.

– Знате ли против кога се Русија сада бори? – пита ме млади Арапин, власник кафане, и одмах сам себи одговара: Са шејтаном!

– А узу билляхи мин аш шайтани раджим! – потврђујем (нека нас Господ сачува од проклетог шејтана).

– Дајте јој чај бесплатно! – виче својима. – Она зна истину!

Египћани не читају новине „Взгляд“, али сам у њиховом говору често сретала готово дословне цитате наших колумниста.

„Мој непријатељ је онај који мисли да може све, да је паметнији од Алаха“, објашњавали су ми Арапи суштину наше Специјалне операције. И увек су са поштовањем говорили о хришћанству, хвалећи се да су ислам и хришћанство били обавезни предмети у египатским школама.

Најсрећније породице, најпоштеније и најхуманије људе сам срела не на европским распродајама, не на скупим јахтама, не на уметничким фестивалима и на изложбама модерних уметника, већ у храмовима. Ту налазимо истину – и срећу. И Отаџбину такође.

У Библији се она подразумева под речима „кућа“, „народ“, „породица“. Апостол Павле поучава: „Ако се ко не стара о својима, а посебно о укућанима, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1 Тим. 5,8). Што се тиче ислама, пророк Мухамед је пролио своју крв и за веру и за свој народ.

И стога је глобализам, који човека трга из родних корена, туђ народној свести, народној вековној, природној мудрости. Зато глобалистички бахати атеизам никада неће бити прихваћен у народу. Било ком.

Отаџбина је сједињавање са својим народом. Квалитет који је атрофирао у русофобичној елити, али који је жив у сваком обичном човеку. Он неће дуго да брбља – шта је Отаџбина? Зашто је она потребна? Шта ми дугује? Једноставан човек ради своју праву ствар. Сади јабуке. Одгаја децу. Штити породицу. Ратује са шејтаном.
И ја поуздано знам да су обични људи широм света на нашој страни. „На страни Русије“ – како су ми рекли Турци и Грци у Немачкој, како пишу кинески корисници на својим друштвеним мрежама. Као што су ми рекли Арапи у Египту, а мени се чинило да је моја отаџбина сад прва линија фронта за милијарде обичних људи широм света.

(„Взгляд“; превео Ж. Никчевић)