Није се могло догодити да неко дође у Андрићград и види Андрићев споменик, а да не примети једног мршавог човека високог колико и поменути споменик. Ако би неко од посетилаца и пропустио да угледа високу и беспрекорно одевену прилику светлих очију, тај неко свакако не би промакао тим очима.
А уколико неко дође у Андрићев институт, врата би му отворила баш та висока прилика на чијим раменима се налазила глава пуна разних знања, префињене ироније и урођене сналажљивости.
Тај припитомљени див био је највреднији радник кога сте могли упознати, највернији пријатељ ког можете замислити, а уједно и тег попут оних који су на вашарима спречавали балоне да одлете, с тим што је он додавао тежину на его или безразложни занос људи које је познавао, јер је знао да би високи узлет нас младих увек морао бити окончан падом. Чак и да га не послушамо, он би и при паду, на који вас је упозоравао, био ту да га ублажи.
Ретки су људи који су једном или више пута посетили полуострво на које се преселио Андрић, а да могу да кажу како их тај високи човек није дочекао као своју браћу и сестре, а при испраћају чак и даривао као кнежеве или велможе.
Често смо знали да се нашалимо да Андрићев и Његошев споменик у Андрићграду нису прављени у природној, ни у некаквој пренаглашеној величини, већ у његовој величини.
О таквом пријатељу, сараднику и човеку би се могло писати бескрајно, међутим, у данима када неко такав оде, не знам како, једва се скупи снаге и за оволико.
Кад оде било који човек, његова породица губи вољено биће, али када оде добар човек, цео свет је на губитку.
И док се помињу споменици Андрићграда, једном од његових највреднијих посвећеника је дошло време да оде. Сви ми који смо познавали Љуба Јелесијевића, знали смо шта је добар и вредан човек. Његовим одласком, улице Вишеграда и Андрићграда чак и кад су пуне, биће за нас празне.
Овај текст је горки и мрачни опроштај од нашег пријатеља, али и слављење његовог живота који је, иако је кратко трајао, осветлио животе многих који су га познавали, а и огроман број оних који нису. Ових других ми је жао.
Милан Ружић
У младости се активно бавио кошарком, док је касније био тренер омладинским селекцијама кошаркашког клуба „Варда“.
Од 2011. године учествовао је у изградњи Андрићграда, а потом и у његовом даљем раду. Од самог оснивања Андрићевог института 2013. године био је дио колектива ове установе гдје је дао огромни допринос његовом развоју и реализовању свих пројеката. Запослени и сарадници Андрићевог института сјећаће га се као срдачног колеге и љубазног и услужног домаћина.
Рођен је 18.04.1965. године у Чајничу. Био је супруг, отац двоје дјеце.
Сахрана ће се обавити 08.02.2023. године у 13 сати на градском гробљу у Kосову пољу у Вишеграду.)