Да западна политика све више поприма обрисе монтипајтоновског хумора, показало је истраживање британско-америчке организације „Хенри Џексон сосајати“ које је „шокирало“ и „запањило“ Запад, показавши да Срби ни по коју цену неће да Србија уведе санкције Русији, нити да уђе у НАТО, али ни да се одрекну традиционално добрих односа са Русијом.
„Алтернативни приступ“: Кад Запад плаћа струју упадамо у још већи мрак
На страну то што су до таквих закључака могли доћи и без истраживања, прави проблем је у „алтернативном“ приступу промени мишљења код Срба. А он се састоји у директној новчаној помоћи грађанима Србије због повећаних рачуна за енергенте, тако што би на њихове личне банкарске рачуне уплаћивали новац.
Такође, западни званичници требало би да промене тон у односу према Србији и да се угледају на руског председника Владимира Путина и његову посету Храму Светог Саве током боравка у Београду, наводи организација која баштини традицију Хенрија Џексона, дугогодишњег америчког сенатора, познатог и као јастреба Демократа, горљивог заговорника Вијетнамског рата блиско повезаног са војном индустријом.
Како политика Запада и с њом повезана економија одавно пркосе законима здравог разума, политичких наука и економије, уместо коментара економских и политичких аналитичара на ову несвакидашњу идеју, потражили смо мишљење компетентнијих саговорника – афористичара.
Према младом афористичару Јовану Зафировићу, да бисмо променили мишљење о Русији Запад би да нам уплаћује новац како бисмо платили рачуне за струју. Међутим, ту се јавља један проблем.
„Ако бисмо платили рачуне тим парама не бисмо били без струје али бисмо били у још већем мраку. Да би проблем неувођења санкција Русији заобишли не треба да променимо мишљење за које Запад нуди паре да платимо рачуне. Него Запад треба да нас заобиђе.“
„Преламању у мозгу“ – царство земаљско за малу лову
Његов старији колега, главни уредник „Ошишаног јежа“ Радивоје Бојичић каже за Спутњик да не верује да се са те стране одакле долази таква организација иједан динар даје без некаквог разлога већ да је реч о „преламању у мозгу“.
„Они су вероватно простудирали мозак нашег народа и дошли до закључка да је он спреман да за тај кусур дозволи преламање у свом мозгу. За то уопште не кривим те људе. Овде су имали те сараднике који су народ распаметили и сад тај распамећени народ нема никаквих критеријума. Може да се деси да многи којима је то понуђено, то и прихвате. А многи под претњом да ће да им се одузме кућа, стан или деца од стране извршитеља су и принуђени да то ураде. Према томе, определиће се за царство земаљско за малу лову“.
Бојичић додаје да ми који имамо за хлеб и млеко мислимо да је то мала лова, али они који немају ни за толико, за њих је та понуда буђење из сна, јер нико им други у овој држави не нуди ни толико и у томе јесте проблем.
„Не можемо да оптужимо страни фактор што ће да понуди неку лову а ми ћемо да кажемо ови безобразни, неморални узимају мале паре да би издали српство. То није баш тако, компликованија је то прича и у тој ствари има огроман проценат наше одговорности, одговорности ове земље, државе и друштва, друштва као таквог“.
На питање да ли су могли да нам понуде нешто више, Бојичић одговара зашто би нам нудили више, кад је њихова процена да ћемо пристати и за толико. А можда ће им неко рећи касније: Зашто сте им дали толике паре а били су спремни да пристану и за мање него што им дајете?
Време је да Србија распише тендер за покривање рачуна својих грађана
Међутим у време кад је, према „угледној организацији“, глас Срба коначно добио међународну тежину, поставља се питање да ли то Запад покушава да нас „изваћари“ на брзину и то за мале паре? Можда је време да се цењкамо за новчану помоћ која би се односила на нешто више од разлике цене у енергентима.
Пошто раст цена енергената изазива инфлацију, ред би био да нам богати ујка са Запада покрије комплетне трошкове. Рецимо, могли би нам плаћати и трошкове Инфостана, свима који поседују аутомобиле разлику у цени горива, подстанарима кирију, а ако баш намеравају да се отворе, зашто би нам плаћали само инфлаторну разлику, кад могу подмирити све рачуне. Укључујући редовне контроле код зубара – приватника.
А ако је понуда Запада коначна, онда је време да Република Србија распише међународни тендер на ком би се велики међународни играчи такмичили за подршку становништва. Па да видимо колико би нам животних трошкова покрила Кина, Индија, Саудијска Арабија…
Срби као толерантан народ не би имали проблем да у Београду изграде већу џамију од оне у сарајевском насељу Мојмило, уколико би на тендеру победила Саудијска Арабија или ако би најбољу понуду дао султан од Брунеја. Чак и ако би колективни Запад „пукао“ на тендеру, не би нам замерио јер смо испоштовали западне стандарде. „Бизнис, али фер“.
Српски тендер – пројект светског мира
Осим тога, био би то и значајан корак ка светском миру јер би се велесиле обрачунавале, уместо оружјем на бојном пољу, за њих ситном кинтом на тендеру за подршку једном малом народу. Па би можда коначно и Нобелову награду за мир, после Обаме који се наратовао као мало који амерички председник, добио економски стручњак који би расписао тендер за подршку Србима.
Наравно, овај тендер не би отерао Србе у нерад. Напротив, у фер, тржишној утакмици дошао би до изражаја српски предузетнички дух, па би убрзо после овог покривања трошкова српске сиротиње-раје са стране, дошло до експлозије малих и средњих предузећа у Србији која су, како нам то говоре са Запада, замајац економског развоја и пут ка држави благостања.
А онда би се, после неколико година и Србија појавила на тендеру неке друге државе који би био расписан по српском моделу у некој сиромашној земљи. И тако би коначно „Пројект светског мира“ о ком је пре више 200 година писао Имануел Кант, немачки филозоф рођен у Калињинграду, постао стварност. Захваљујући српском предузетништву.
