Александар Павић: Како разговарати са америчким амбасадорима

Недавно је мађарски министар спољних послова Петер Сијарто констатовао да је мишљење америчког амбасадора у Будимпешти „потпуно неважно“, јер он „нема везе“ са унутрашњим политичким процесима у Мађарској, а мешање у њих „није његов посао“.

А онда је уследила и мала лекција у лепом дипломатском понашању: „Када примамо амбасадоре, ми то схватамо буквално: ми примамо амбасадоре. Сматрамо да су то људи који су послати овамо ради унапређења и развоја односа две земље, заснованих на узајамном поштовању.“

Истог дана је турски министар унутрашњих послова Сулејман Сојлу поручио америчком амбасадору у Анкари да „склони своје прљаве руке са Турске“, додајући да је већ годинама један од највећих проблема његове земље то што се сваки амерички амбасадор који стигне у Турску прво „пита како могу да наудим Турској“.

Прошлог новембра је Сојлу одбио да прими саучешће Сједињених Држава поводом терористичког напада у Цариграду, поручујући: „Знамо одакле је координисан напад. Добили смо поруку и знамо о чему се ту ради. Не прихватамо саучешће америчке амбасаде. Нисмо подмукли ни према коме, али више не можемо да толеришемо ове подмукле поступке.“

Почетком ове године, поводом непримерених приговора америчког амбасадора у вези с прославом 9. јануара, дана настанка Републике Српске, председник Милорад Додик му је поручио да му је важније мишљење народа који га је изабрао од „од саопштења фрустрираног америчког амбасадора или невладиних организација из ФБиХ“. Додао је да „ни у једној озбиљној земљи амбасадор нема неку важност, осим да представља своју државу, али да само у оваквом хаосу, какав је БиХ, поједини страни амбасадори прибаве себи неки значај“.

Отпор неоколонијалној бахатости

Очигледно је да је Додик послужио као својеврсна инспирација Сијарту, с обзиром на то да је ово све изрекао неких месец дана пре мађарског колега и политичког савезника, који је то само додатно уобличио. Лепо је видети када неки Србин инспирише друге на отпор неоколонијалној бахатости.

Наравно, то није била једина Додикова изјава те врсте.

У фебруару 2022. је прозвао америчког амбасадора за ”игнорисање званичних ставова БиХ и грубо мешање у њена нерешена унутрашња питања”, због његовог учествовања у манифестацијама организованим поводом обележавања ”празника” тзв. Дана независности БиХ, 1. марта, када је проглашен успех нелегалног и нелегитимног референдума којим је БиХ прогласила независност.

У новембру 2022. је америчком амбасадору поручио да је „неприхватљиво да један амбасадор, био он и амерички, држи слово члану Председништва БиХ, па и осталим лидерима у БиХ“. Неких десетак дана касније је поновно морао да се обрати истом амбасадору, поруком да је „потпуно непримерено да нам један амбасадор одређује како треба да се понашамо и шта смемо да кажемо“, додајући да је „ово наша земља, а он је само гост и једног дана ће и он отићи као и многи пре њега“.

Крајем децембра 2022. је дотичном господину морао да се обрати нешто оштријим тоном:

„Ко сте уопште ви да говорите о имовини и још да то тумачите? Питање имовине је решио Дејтонски споразум и Устав БиХ. Само спекуланти као ви могли су да креирају да то може бити предмет Високог представника, а и сами знате да то није, јер је ваша земља гарант Дејтонског споразума.“ У наставку је назвао амбасадора ”препотентним” и запитао се ”како једну озбиљну земљу може да представља један спекулант и човек који говори неистине”.

Е, сад, неко ће можда питати – па шта ако су поменута тројица ово одбрусила америчким амбасадорима? Нису их прогласили персонама нон грата, тако да се све свело на речи. Није баш тако.

Исто понашање у Мађарској, Турској, БиХ…

На првом месту, њихове речи се могу сматрати упозорењима, назнакама будућег заоштравања односа ако се тако настави. Друго, можда још важније, њихова обраћања су врло битна за јавности њихових земаља, које желе да чују да се представник њихове државе супротставља самовољи бахатих странаца, из које год земље они долазили.

Њихове реакције бар у некој мери чувају национално достојанство и подижу национални дух. Када се такве речи довољно пута изговоре, онда ствари више не могу да остану какве су биле. Једноставно, јавна реч изговорена од високих званичника има своју посебну тежину.

Због свега овог је битно подвући да у Србији понашање америчког амбасадора није ништа боље од његових колега у Мађарској, Турској и БиХ – а и многим другим земљама.

Наиме, у јулу 2022. је Кристофер Хил нашао за сходно да грађанима Србије држи лекције о томе у ком правцу треба да упиру своје погледе и корачају: Грађани Србије не стоје испред два пута са знацима – један за Исток, други за Запад. Пут за Исток је затворен на дуже време и мораће да се раде поправке. Али постоји отворен пут за Запад, то је пут којим Србија, уз све тешкоће, треба да иде.

А почетком фебруара ове године је Хил отишао још даље од савета и лекција. Он нас је дословце обавестио да се Србија „већ определила за Запад“. И не само то, него да „веза са Русијом слаби из дана у дан“.

Е, сад, овде би, теоријски, на првом месту могло да се постави питање кад се то тачно Србија определила за Запад? И одакле му идеја да веза са Русијом слаби из дана у дан, кад све релевантне анкете јавног мњења говоре управо супротно? Да ли је донета нека државна одлука? Спроведен тајни референдум? Да ли је дошла гатара у Хилову резиденцију па бацила пасуљ испред њега? Или га је, не дај Боже, о томе у четири ока обавестио неки битан високи функционер Србије који се још увек стидљиво устручава да јавно обзнани да је ту одлуку већ донео у име народа?

Међутим, мислим да је постављање оваквих питања Хилу секундарно. Оно што је примарно је да му је неопходно јасно дати до знања да ово што он говори представља грубо мешање у унутрашње ствари Србије и вођење својеврсног психолошког рата против јавности Србије – на исти начин на који, по министру унутрашњих послова Турске, западне амбасаде воде психолошки рат против Турске недавном одлуком да затворе своје конзулате у Цариграду због „безбедносних обзира“.

Нажалост, иако је аутор ових редова сигуран да слично мисли већи део јавности у Србији, за разлику од горе поменуте тројице политичара, нико од званичника Србије се још увек није огласио поводом Хиловог неприхватљивог понашања. Народ који се, мимо многих својих политичара, жилаво одупире западној агресији већ три деценије, то заслужује.