Михаило Братић: Косовско трчање пред руду

Јутрос  у нашим медијима читамо да карате „репрезентација“ Косова* на Кипру не може да наступи под својом заставом и да им је у случају побједе забрањено интонирање химне јер је тако наложила кипарска власт. Да ли сам ја хиперзаинтересован за политичка збивања или је нешто друго у питању, није ни важно, али прво што ми пада на памет јесте „Па ми чак ни ово нећемо моћи да радимо ако потпишемо ЕУ-САД ултиматум о Косову.“

То је недвосмислено дефинисано у другом ставу другог члана самог предлога гдје пише: „Обе стране ће међусобно признати релевантна документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, таблице возила и царинске печате.“ Дакле обавезујемо се да се нећемо бунити ако се у сред Србије вијори застава тзв. Косова на било каквом спортском и другом дешавању. Осим што је у питању озбиљно национално понижење, то отвара простор и нередима, нападима, сукобима хулигана и многим другим безбједносним ризицима, а са друге стране наравно заокружује међународну димензију њихове незавосности.

Правна варка

Затим, ако анализирамо колико се овај споразум дотиче питања статуса, ту је ствар привидно двосмислена, а суштински јасна. Наиме, ради се о томе да је Србија добила један став споразума који би требао да нам пружи наду како се не ради о коначном признању. Па се у уводу каже: „Поступање на основу историјских чињеница и без прејудицирања различитих ставова странака о основним питањима, укључујући питање статуса.“ Дакле, покушава се рећи да се овим не регулише коначно питање статуса.

Но, ако погледамо даље у споразум видјећемо нешто што је суштински обесмислило овај уводни став. А то је члан 2: „Обе стране ће се руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење и заштити људских права и недискриминације.“ Дакле ако се полази од поштовања територијалног интегритета и суверенитета страна, како пренебрегнути признавање државног статуса Косову* на тај начин. Заиста нема никаквог простора за такво тумачење, јер управо територијални интегритет и суверенитет су два основна принципа међудржавних односа, утемељени и у Повељи УН.

Кључно питање

Оно што је важније и што такође произилази из овог става јесте заправо наше одустајање од обaвезе заштите српског народа, српских споменика културе и суштински наше државе на Косову и Метохији. Ако смо од врха власти чули десетинама пута да нећемо дозволити нову „Олују“ и томе слично, не везујемо ли овим документом сами себи руке у томе послу? Јер како интервенисати на територији наше јужне покрајине по било ком основу ако прихватимо тезу о неповредивости територијалног интегритета? Није ли то недвосмислено пружање алибија НАТО снагама да интервенишу у датом случају?

Наравно, када поменемо НАТО дотичемо се и оне тачке која је можда најзанимљивија у самом споразуму. А то је да се Србија неће противити чланству Косова* у било којој међународној организацији. Нама, додуше, прво падају на памет Уједињене нације када прочитамо овај став, али не би било лоше да прочитамо коментар Зорана Чворовића на ову тему. Он каже следеће: „Споразум који Запад тражи да Србија закључи са тзв. Републиком Косово биће тумачен од стране 5 чланица ЕУ, које нису признале тзв. Косово, као признање тзв. Косова од стране Србије. Тиме се отклања препрека за давање тзв. Косову статуса кандидата за чланство у ЕУ, као и за пријем тзв. Косова у НАТО пакт.“ Дакле Чворовић акцентује питање НАТО-а, као веома важно, ако не и кључно у овом моменту. Лајчакова кампања по поменутим државама је само потврда ове тезе.

Непотребни дефетизам

Сам предсједник Србије је имао коментар на ову тачку кад је рекао како заправо ми на то и не можемо да утичемо ни на који начин. Чини ми се да је тај став непотребно дефетистички и крајње  опасан по државу Србију јер заправо пријем Косова у НАТО без нашег пристанка  био би врло тежак, прије свега због става Шпаније који је најчешће жешћи и од нашег. Потписивањем овог споразума како исправно рече Чворовић широм би била отворена врата уласку Косова у НАТО.

Такође, улазак Косова у НАТО би зацементирао за дуг рок било какву могућност интервенције војним или полицијским снагама на Косову и Метохији, јер би иста изазвала ланчану уговорну реакцију свих чланица пакта. Овдје се може ставити примједба како је НАТО и сада на КиМ и како би свакако реаговао. То је такође тачно, али у овим околностима бар не постоји уговорна обавеза свих чланица НАТО-а према Косову*, па би било простора да се траже дисонантни ставови унутар блока, нпр. код Мађарске, Грчке, Румуније, Бугарске, евентуално Француске. То уопште није неважна разлика, напротив, у неком моменту може бити спасоносна по нашу позицију и купити нам нeопходно вријеме.

Босански рецепт

Као некакав вид уступка нуди нам се ставка о поштовању ранијих договора. Суштински формирање Заједнице српских општина. У том контексту јасно је да Приштина „тврди пазар“ и да неће лако прихватити чак ни ту своју обавезу према српском народу. У свему томе се појавио некакав приједлог једне њемачке НВО који предлаже чак и промјену имена ЗСО и то ни мање ни више него у „Заједница општина са српском већином у Републици Косово“. Дакле, ради се све да се будућа заједница поткопа и обесмисли што је више могуће. Међутим, и да прихвате било какав концепт, јесмо ли сигурни да ће то бити гаранција српској безбједности, нарочито у контексту свих ових етнички мотивисаних, бруталних напада на Србе. А немојмо заборавити да нећемо имати никакво право да интервенишемо по овом споразуму, ако некакав Уставни суд* буде арбитрарно тумачио одредбе о ЗСО и тако обесмишљавао њено постојање. Да то није нова тактика Запада према Србима најбоље показује однос Уставног суда и централних власти БиХ према Републици Српској. Наравно, ако се дотакнемо питања повјерења, чини ми се да би било сулудо вјеровати и самој албанској страни и Западу да ће испунити оно што обећају (сјетимо се изјаве Ангеле Меркел о Украјини).

Све ово нас доводи до питања зашто је предсједник рекао да нам је овај концепт прихватљив, са резервом само у погледу једне тачке. Касније је прецизирао да је та резерва заправо чланство у УН, све то правдајући нетачном тезом да на НАТО и ЕУ не можемо утицати. Итекако можемо, а чини ми се да нам то и примјер Кипра са почетка текста показује. Такође, шта ћемо са Унеском, хоћемо ли Приштини препустити и заштиту наших манастира? Можемо само замислити како би та заштита изгледала у случају некаквих тензија, инцидената и сл.

Наравно предсједник се правдао и економским посљедицама које би имали. Ту је навео и повлачење инвестиција и престанак доласка нових, прекидање ЕУ пута, ако је од тога ишта и остало и евентуалне економске санкције. Све је то утицало да без икаквог промишљања и момента купљеног времена предсједник прихвати концепт споразума. Не треба заборавити да у међународном праву изјаве државника често имају обавезујући карактер.

Инвеститорско оклевање

Дакле, Вучић представља повлачење инвестиција као једну од најопаснијих посљедица. Прва ствар која је овдје јасна јесте заправо то да је комплетан модел економског развоја у који се наше власти куну већ деценијама доведен у питање, јер нас је довео у однос озбиљне зависности од Запада. Не треба заборавити да је тај пут трасиран Споразумом о стабилизацији и придруживању, на коме се (види чуда) и распала Српска радикална странка, након чега је основан СНС. Мањак слуха за домаћу привреду, неспособност увођења реда у јавна предузећа и посљедична продаја истих долазе на наплату.

Али и поред свега тога примјер Русије којој су уведене најстроже санкције од Запада показује како би изгледало повлачење инвеститора. По истраживањима западних агенција ни 10% страних фирми се није повукло из Русије. Ради се о нешто више од 8%. Дакле, утицај државе на приватне компаније које су се усталиле у добром пословању на неком тржишту није толико јак.

(Не)извесност блокаде

Ако овдје ставимо примједбу да би Запад данас могао да нам уведе тоталну економску блокаду јер нас НАТО окружује, што раније није био случај, треба рећи да то као сценарио свакако постоји. Ту суштински долазимо до улоге наше дипломатије и служби безбједности које ових дана и мјесеци морају извршити својеврсну инвазију на земље региона и сам Запад да видимо до које мјере су они спремни да иду у санкцијама Србији. У прилог тези да нису спремне на радикалну ескалацију говори и изјава француског амбасадора дан после Вучићевог обраћања.

Такође, у сценарију тоталне блокаде Србије би морале учествовати и Црна Гора, Бугарска и Мађарска,  при чему су нарочито важне прве двије због излаза на море. Ту не треба потцијенити сасвим добре везе нашег руководства са Радевим. А у случају Црне Горе може се само замислити какве би посљедице по унутрашњу стабилност имала одлука да се крене у такву конфронтацију са Србијом.  Тако да и сценарио окружености није нарочито извјестан у овом моменту, јер не постоји висока спремност на ескалацију у односу на Србију. Зато дипломатија обавјештајне службе морају да ураде свој посао на највишем нивоу, како би властима у Београду обезбједили јасне информације о томе ко је и колико спреман на санкције и блокаде према нашој држави, што у региону, што на Западу.

Значајно, не пресудно

На крају ако се запитамо и око самог смисла поменутих санкција видјећемо да их је врло тешко правдати и на унутрашњем и на међународном нивоу. Јер није нормално да се од једне земље тражи да пристане на губитак своје територије и да то ратификује споразумом, а заузврат јој се пријети санкцијама. Прво, у међународном праву су уговори који се потпишу под присилом ништавни сами по себи. Друго, како ће и зашто неке зeмље које такође учествују и имају право вета у управљачком механизму ЕУ, које нису признале Косово и које имају добре односе са Србијом, пристати на такве мјере?

Дакле, чини ми се да је реална теза како је Запад за сада спреман на ограничене санкције билтералног типа које би имале значајан али не пресудан и погубан утицај на нашу економију. Наравно остављам могућност да власт има више података о томе, али ми се засад чини да је ово најприближније стварном стању. То не значи да ситација неће ескалирати можда у неком моменту и до мјере пријетње бомбардовањем и сл, али је то доста далеко од актуелног стања ствари, што смо и у скупштини чули од предсједника државе.

Непотребно истрчавање

Ми смо, како то наш народ лијепо каже, „истрчали пред руду“ прихватањем концепта преговора у овом моменту, јер степен ескалације на коју је Запад спреман према Србији се не чини довољним за овако драстичан уступак чије сам ставке појединачно анализирао у тексту.

Посебно је нејасно зашто смо прихватили концепт, не покушавајући, чак можда и уз трпљење одређених санкција, да сачекамо бар некакав расплет сукоба у Украјини, гдје је руска побједа све извјеснија. Испливала је ових дана информација како је ЦИА нудила руској страни да се заустави на заузетим територијама и да ће Запад то признати. Наравно, САД су ту вијест демантовале, али на то треба гледати као на неку врсту пробног балона за западну јавност јер свима постаје јасно да је сценарио украјинске побједе немогућ. С друге стране, стиче се утисак да је Русија све одлучнија да иде до потпуне побједе у овом сукбу. Као важну ставку треба поменути изјаву Медведева да Украјини неће требати западне подморнице јер неће ни имати излазак на море. Дакле, имамо јасне назнаке од руског политичког врха да ће Москва ићи на заузимање Одеске области. Ако им тај наум успије, Русија ће изаћи на директну границу са Румунијом. Долазак супер-силе на границу једне балканске државе мораће утицати и на безбједносну динамику унутар самог полуострва.

Не чини ли се да од тога момента имамо увелико отворено „источно питање“, са сличном структуром односа која га је историјски карактерисала? А не треба ни заборавити да руски утицај на исто постаје пресудан онда када је царска Русија загосподарила Црним морем. Историја се, дакле враћа у сличном виду, само са модерним и нуклеарним садржајима, а на нама је да се позиционирамо и чувамо наше интересе стрпљиво и мудро како су то радили велики Јован Ристић, Никола Пашић, Стојан Новаковић и други, и да се у политици водимо разумним процјенама и балансирањем, а не исхитреношћу и страхом, што је, чини ми се, често био случај.

 

Михаило Братић је публициста и апсолвент Факултета политичких наука у Београду