Тиосав Пурић: Стратешки ћорсокак Сједињених Држава

Нoвогодишњим самитом у швајцарском Давосу је снажно одјекнула изјава саудијског министра финансија Мухамеда ел Џадана, који је изразио спремност арапске монархије да тргује другим валутама осим долара. „Нема никаквих препрека у дискусијама о томе како ћемо уговарати своје трговинске аранжмане, били они у америчком долару, евру или саудијском ријалу. Не одбацујемо ниједну опцију која ће допринети развоју светске трговине“, рекао је Ел Џадан за „Блумберг“. Тиме је послао политичку поруку о преиспитивању аранжмана који је Саудијска Арабија склопила још 1974. са Сједињеним Америчким Државама за време Никсонове администрације, а којим је ова блискоисточна земља постала један од стожера петродолара – окоснице америчке финансијске хегемоније. Ова изјава саудијског министра је тек ехо састанка кинеског председника Си Ђинпинга и арапског принца Мухамеда бин Салмана од децембра 2022, мада тада није било говора о пристанку Саудијске Арабије да тргује у јуанима, што само сведочи о динамици промена чији је један од катализатора сукоб у Украјини.

О драми у односима међу традиционалним савезницима најбоље говори предлог члана сенатског Комитета за спољне односе Криса Марфија из октобра 2022: „Већ неколико година америчка војска је слала системе ’патриот’ да бране саудијску нафтну инфраструктуру од пројектила и напада дронова. Ови напредни системи би требало да буду измештени да бране источно крило НАТО-а у Пољској и Румунији, или ћемо их предати нашим украјинским партнерима.“

За то време министарка спољних послова Јужноафричке Републике Наледи Пандор отворено преиспитује доминацију долара, иступајући у име БРИКС-а: „Увек смо били забринути због доминације долара и посвећени смо налажењу алтернативе. Постојећи (монетарни) систем привилегује богате земље, док истовремено врши притисак на земље као што је наша, које морају да плаћају у доларима. Доларима који су скупи спрам наших домаћих валута. Зато сматрам да поштенији систем мора бити развијен и то је нешто о чему разговарам са својим колегама из БРИКС-а.“ Када се узму у обзир гласови који говоре о жељи Саудијске Арабије, Аргентине, Египта, па чак и Турске, да уђу у БРИКС, може се рећи да су ово највећи изазови у историји који се постављају пред америчку хегемонију.

Цеђење Европе

Али чак и у постојећем монетарном систему, којим доминира амерички долар, кинеска валута постиже невероватне успехе. О томе говори последњи извештај Банке за међународна поравнања, коју су основали шеф Банке Енглеске Норман Монтегју и Хитлеров министар финансија Хјалмар Шахт 1930. године, и која до данас представља једно од кључних, колико ретко спомињаних, чворишта у западном финансијском систему. Према том извештају кинески јуан је доспео на пето место према уделу у извршеним трансакцијама на глобалном нивоу, а иза евра (друго место), јена (треће место) и британске фунте (четврто место). На првом месту је, наравно, амерички долар од 44 одсто удела у светским трансакцијама.

Америка пак наставља са оним у чему је најсигурнија – цеђењем Европе. Још у време Наполеонових ратова (почетак 19. века) Томас Џеферсон, један од Очева оснивача и тада државни секретар САД, коментарисао је сукоб у Европи речима: „Наш циљ је да хранимо, а њихов да се бију. На нама је да се молимо да њиховим војницима расте апетит.“

Апетити Европљана извесно расту, и Америка се нуди да их задовољи. Захваљујући сукобу у Украјини и европским санкцијама Русији, испоруке течног природног гаса из САД у Европу су скочиле за чак 137 одсто у првих једанаест месеци 2022. године, у односу на исти период 2021. „Када је брод ’Декатлон’, танкер дуг 274 метара, допловио из Америке у Вилхелмсхафен, био је то доказ америчке геополитичке моћи“, дувао је „Фајненшел тајмс“ у фанфаре средином јануара. Ројтерс је појаснио да је пут који је „Декатлон“ прешао од америчких лука до Европе упола краћи од оног из Катара, односно трипут од Аустралије до Немачке. Ипак, нема већег геополитичког тријумфа Америке од дизања у ваздух Северног тога, чиме је потпуно кабадахијски и ефектно постављена симболичка и физичка барикада на путу најближег и најјефтинијег гаса – руског.

Ово, ипак, није био геополитички тријумф над Русијом него над Европом. Поређења ради, европске земље су платиле амерички гас 35 милијарди долара септембра 2022, за разлику од осам милијарди долара у септембру 2021. године, извештава конгресна Америчка администрација за информисање о енергетици. Другим речима, извоз гаса из Америке у Европу је скочио са 4,6 милиона кубних метара гаса месечно 2021. на више од 10 милиона у 2022.

Овим је Америка постала „корисник“ сукоба у Украјини, оптерећујући европске економије издацима од четири милијарде долара месечно у просеку, давећи тиме европску економију на дуги рок. Све што смо видели од европског одговора на ову ситуацију је план за инвестирање у еколошки одговорну потрошњу, ако поверујемо давоској еуфорији председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен. Такав пројекат би био сличан америчком Закону за смањење инфлације којим се инвестира 369 милијарди долара у пројекте који се тичу еколошки одговорне „енергетске и климатске безбедности“.

Слободна рука тржишта

Мало је гласова који су се успротивили америчкој доминацији енергетским тржиштем Европе. „У данашњем геополитичком контексту, међу државама које подржавају Украјину постоје две групе земаља на тржишту гаса: оне које гас скупо плаћају и оне које гас скупо продају. Сједињене Државе производе јефтин гас и продају га по скупим ценама. Не мислим да је то пријатељски“, изјавио је Емануел Макрон. Међутим, сви приговори се завршавају на пријатељским замеркама и не залазе у домен економске логике која иза таквог понашања стоји. Можда зато што економске логике нема.

Али има логике за такозвани Big Oil, односно велике америчке нафтне корпорације. „Ексон мобил“, „Шеврон“, „Бритиш петролеум“ и „Тотал енерџис“ су током 2022. године достигли зенит, остварујући профит од двеста милијарди долара. Ако неко суочен са сулудим европским санкцијама руском гасу пита cui bono (у чију корист), свакако може наћи одговор у овим чињеницама. Ипак, чини се да ова година неће бити подједнако блистава као претходна, пошто су цене пале од лета. „Голдман Сакс“ предвиђа да ће потражња нафте гурнути цену преко сто долара по барелу, па су Волстритове пројекције да ће током 2023. Big Oil зарадити свега 150 милијарди долара. Чак и тако, амерички „нафташи“ ће поставити рекорд у приходима од 2011. године. Према предвиђањима „Фајненшел тајмса“, ово ће ослабити и политички притисак на произвођаче нафте и гаса, што ће бити посебно изазовно узимајући у обзир политичку снагу и идеолошки набој заступника зелене агенде.

У међувремену, према свим анализама, ера доминације америчких шкриљаца се завршава. Европа која се у знак „солидарности“ са Украјином одрекла руске нафте и гаса, и потврдила своју позицију привеска САД, моћи ће да се ослони само на црно злато са Арабијског полуострва, са којим Запад има „традиционално нестабилне односе“, док истовремено Кина, Индија и Русија своје односе са заливским земљама јачају.

Профит војне индустрије

Ситуација са гасом је јасна. Бар у Европи, Америци иде онолико добро колико је лоше Европљанима. С друге стране, заиста запањују бројеви којима се мери америчка помоћ Украјини у „наоружању“. „Локид Мартин“, „Боинг“, „Нортрап Груман“ и „Рајтеон технолоџис“, четири произвођача наоружања, престижни амерички тинк-тенк Савет за спољне односе назива „Силицијумском долином“ за војну индустрију.

САД су познате по огромним војним буџетима. Само 2021. године су потрошиле 801 милијарду долара на војску, док је за њом на другом месту била Кина, са издвајањима за војни буџет од 293 милијарде долара. Међутим, треба имати у виду да питање наоружања није само питање економије већ и софистициране дипломатије. О томе сведоче кредитирања „западних савезника“ од САД током два светска рата и „експлозија“ војне индустрије која је уследила после светских сукоба, а на коју је као на претњу по демократију упозоравао и председник Двајт Ајзенхауер 1961. године.

Међутим, када је у питању продаја (или поклањање) оружја другим странама, некад је тешко наћи идеалну сразмеру између економског (приватног) и националног (јавног) интереса. Ту се могу силама „провући“ грешке које могу бити фаталне, што је Хилари Клинтон признала говорећи о подршци исламистима у борби против Совјета: „Били смо тако срећни што је Совјетски Савез пропао, да смо помислили ’одлично, сада смо добро. Све ће сада бити много боље’. Када се сада осврнемо, па људи против којих се боримо су они које смо подржавали против Совјетског Савеза.“ Другим речима, прокси рат против Совјетског Савеза САД су платиле трагедијом од 11. септембра 2001. године. Остаје да се види како ће се вратити овај „посреднички“ рат САД против Русије.

Током фискалне 2022. године САД су исплатиле помоћ од око 50 милијарди долара Украјини. Пола тог новца је отишло на војну помоћ, а украјински арсенал, наравно, попуњава америчка „Силицијумска долина“ војне индустрије. Према подацима Америчке агенције за међународни развој и Килског института за светску економију у Немачкој, војна помоћ Украјини од преко 20 милијарди долара је седам пута већа свота новца од војне помоћи Израелу коју је Америка исплатила током 2020. године. Дакле, ово је највеће финансијско издвајање у Европи од времена Маршаловог плана, након Другог светског рата, који је, додуше, био предвиђен за читав континент.

Ипак, када се гледа сразмерно величини економије, треба истаћи да највећу војну помоћ Украјини издвајају Естонија, Летонија, Пољска и Литванија, за којима следе Норвешка и Уједињено Краљевство. Другим речима, прибалтичке земље и Пољска заиста доживљавају украјински сукоб као егзистенцијални. За САД је то афирмација статуса империје.

Злослутна логика

Али сукоб у Украјини није једина арена у којој Америка настоји да потврди свој империјални престиж. У сфери економије, САД већ скоро пола века бележе дефицит од три одсто у платном билансу, односно у билансу свих прихода и расхода због увоза и извоза робе, услуга и капитала. Покушаји да то надокнади доштампавањем долара у Федералним резервама неминовно води губитку поверења у долар. У том смислу, за Сједињене Америчке Државе је 2022. дошла као извесна врста благослова, јер је долар ојачао за неких осам одсто, што је највећи пораст од 2015. године. Ипак, већ 2023. долар поново слаби, док јуан јача и то је само украс кинеске економије, која је прва на свету по обиму робне размене. У Русији је јуан био друга најкоришћенија валута, а Индија своју трговину с Русијом обавља у рупијама. Све су ово симптоми стварања једног новог света у коме за Америку као светског хегемона нема места.

За Америку, извесно, има места у посрнулој Европи, која ће куповати скупе америчке енергенте и америчко наоружање, потврђујући свој положај субординације у односу на свог сизерена.

И у споменутој изјави Хилари Клинтон, и у изјавама бројних других званичника, препознајемо злослутну логику коју је сажео сенатор из Мисурија, а потоњи председник САД Хари Труман, када је на степеницама Конгреса 24. јуна 1941. дао изјаву, коју је „Њујорк тајмс“ пренео под насловом „Наша политика је јасна“. Та изјава гласи: „Ако видимо да Немачка побеђује, треба помоћи Русији, а ако побеђује Русија, треба да помогнемо Немачкој, и тако се постарамо да их се што више међусобно побије.“ Данас Немачка крвари посредством санкција Русији чиме себи ускраћује јефтине руске сировине, док се Америка упиње из петних жила да и Русија искрвари на украјинском тлу, борећи се против украјинске војске наоружане америчким ракетама.

За Америку је свакако 2022. била у извесном смислу година предаха. Њихова олигархија, која је власник америчке државе, забележила је енормне приходе, и то уз аплаузе америчке јавности која је плебисцитарно опредељена за пружање свакојаких видова подршке Украјини. Ипак, ни „нуклеарни баук“ ни „свемоћни Бог“ неће променити чињеницу да Русија одржава виталност своје економије, те да, иако то више није Совјетски Савез који је био суперсила и који је наметао трку у наоружању, ратује против потенцијала читавог Запада у Украјини, држећи на одстојању силу која је деценијама имала рекордно висока издвајања за војску. У међувремену, Кина и Индија хитају ка дедоларизацији, праћене Саудијском Арабијом која је пола века била окосница хегемоније долара. Имајући у виду несумњиву подршку једино Европе коју цеди и лојалност украјинских екстремиста који су своје вредности показали у односу према руском народу и русофонима уопште, изгледи Америке свеукупно су лоши, све и да је Зеленски уместо на Соледар поведе на Елдорадо.