Весна Кнежевић: Знају ли немачки тенкови да су из Немачке?

Рат је најчешћа реч ових дана. Сви доносиоци одлука делују под притиском тренутка, нико нема времена да размисли о будућности. Стога недавна изјава украјинског министра одбране Олексија Резњикова „Ројтерсу“ да се ради на новим системима дронова „зато што су дронови будућност ратовања“ делује освежавајућа. Коначно неко ко мисли на будућност! Нећемо имати доста тога, како је прошле седмице у прогнози за 2023. упозорио Секретаријат Савета Европске уније. Осиромашићемо као друштво и појединци, сузиће се приступ разумном становању, образовању или здравству. Добра вест је: плаво небо изнад наше поносне европске оскудице чуваће армије high-tech дронова.

Немачка хвата залет за што бољу позицију у глобалној будућности разобрученог милитаризма. Политичке ТВ-емисије, као она са водитељком Мајбрит Илнер прошле среде (26. јануара, на ЗДФ-у) показују докле се у тој намери стигло. Упозорење, spoiler: Стигло се далеко.

Најпре да се само кратко апсолвира докуменат споменут у уводу, са „упозорењем“ Савету ЕУ о рапидином, на живе очи унутар наредних једанаест месеци прогнозираном осиромашењу као уводу у 2024, кад тек почиње прави пад. Општи хор веселих европских милитариста је да сваки медијски чланак који говори о новој беди на богатом континенту уноси опасан дефетизам у европско јединство. И горе: игра у руке руској пропаганди, која жели брзи крај рата. На страну вишеструка нелогичност, као на пример дедукција да Европљани не желе брзи крај рата, фактицитет таквих упозорења је непобитан. Или, како се ових дана усталила крилатица за проблеме из домаће кухиње: „Руси с тим немају ништа.“

Споменути Секретаријат са седиштем у Бриселу је саветодавно и корективно тело Савета ЕУ, нешто као легални whistle-blower, „звиждач“, Баба Ванга, браћа Тарабићи, делфско пророчиште, све у једном. Ко би то упозорење прочитао у позитивном кључу, то је као кад, рецимо, особа слепа, заљубљена или монументално самоуверена стоји на ивици провалије, а нека добра душа је упозори да се склони и повуче натраг. Али не, то је упозорење самоубици да ће његов подухват бити успешан само ако приђе ближе. Саветодавац не саветује промену политике, само набраја могућности како да се слободан пад у долину учини подношљивим. Можда доле ипак чека неки амерички џип.

Руси са таквим развојем, истини за вољу, имају нешто, иако нису одлучујући фактор, каже Секретаријат. Пресудна је „комбинација рата у Украјини, климатских промена и поремећаја у испорукама из Кине због ковида“, што је створило „политички екстремно токсичну ситуацију“ у којој европске владе реагују државним мерама и терају инфлацију у небо. А производњу – како је да не трепне пре неколико дана саветовао врхунски немачки дипломата Ишингер – у војну економију.

Овај докуменат бриселског Секретаријата Савета ЕУ треба препознати као брахијалну руску пропаганду са циљем ширење дефетизма и свађање два ока у глави. А то су (два ока у глави) овог пута САД и Немачка. С једне стране, оне прекоокеанске, владају релативан опрез и контролисана устрепталост због шанси које се одједном отварају на евроазијском континенту. С друге стране спирала самоправедничке еуфорије.

Слобода за леопарде?

Телевизијски live-спектакли где изабрано и пробрано друштво јавних личности разговара са виспреним домаћином у студију врло су популарни у Немачкој. Њих има свуда, ништа ново. Али у Аустрији лако склизну у мелатонин 3-посто. У Енглеској су груби, у Америци злобно наивни. У Хрватској су то моралке које увек заврше на Домовинском рату. Какви су у Србији нека причају колеге из Србије који су их преживели.

У Немачкој међутим такве емисије дају релативно прецизну информацију о намерама власти. Не какво је јавно мњење, јер оно што се у полит-шоу тог типа тренутно гледа нема много везе са јавним мњењем у Немачкој. Оно ту чак и не постоји као категорија, или је тотално незанимљиво као тема. Тек из таквих емисија ме је ошинуло сазнање од ког сам дуго бежала: Немци, кад добију мало власти, заиста воле власт! А представници немачких медија воле власт највише. Аустријанци су шарено племе бунџија, хаоти и епикурејци. Немци су, што је Европа заборавила, војници поретка и власти, који чекају наређење да би издавали наређења, данас у сврху очувања демократије и мира.

Главне теме и изјаве из последње емисије Мајбрит Илнер на ЗДФ-у биће овде груписане и анализиране по принципима социолошких херменутичких метода, као што су објективна херменеутика (Oevermann, 1995), културно-социолошка (Lorenzer, 1981/1986), херменеутика социологије знања (Schröer 1997, Reichertz 2007), и херменеутика слика-текст (Jung/Müller-Doohm, 1995). Поступак је екстремно убрзан, јер да би се нека од тих метода на уређени и методолошки контролисан начин применила на емисију од сат времена са седам учесника, био би потребан рад читавог социолошког тима од најмање годину дана.

Смисао споменутих социолошких метода је да се на њиховом крају као резултат појави структура латентних ставова, намера и захтева, толико „објективна“ и стварна да је могуће поломити ногу ако се на њу запне. Зато оно што следи није текст о томе шта се догађа, јер се о фактицитету зна довољно. Ово је више прича о томе како су милитаристи нама пацифистима пљунули у супу из латентне структуре у којој су се утврдили.

„Неопходно али опасно?“

Домаћица Мајбрит Илнер (1965, Источни Берлин). Изврсна новинарка, спремна, обавештена, спонтана. Не покушава да разбије тренутно једноумље медијског мејнстрима у Немачкој, можда и не жели, али је спремна на мале ризике. Емисију је почела фото монтажом – Шолц и црвени лампион на тенковској цеви уз песму „Лили Марлен“: „Пред касарном испред главног улаза стајао је фењер и стоји још пред њом…“

Гости у емисији:

Мари-Агнес Штрак-Цимерман (1959, Дизелдорф). Штрак-Цимерман је шефица парламентарне ФДП фракције, у Бундестагу води Одбор за одбрану.

Ралф Штегнер (1959, Бад Диркхајм). Штегнер је социјалдемократа, у СДП-у задужен за мишљење о спољним пословима.

Франц Алт (1938, Карлсрухе). Алт је познати пацифиста, са те платформе делује као новинар, ангажовани католик и аутор политичко-моралне белетристике. Некад је био члан ЦДУ-а, али је пре више од три деценије иступио из Уније, иако јој је остао близак.

Јана Пуљерин (1979, Берлин, 1979). Пуљерин води берлински ECFR (European Council on Foreign Relations). ECFR је фрабрика мишљења/think tank са канцеларијама, осим берлинске, у Мадриду, Риму, Софији, Лондону, Паризу и Варшави.

Матијас Гебауер (1974, Вестфалија) главни уредник немачког недељника Шпигел.

Бен Хоџис (1958, Флорида). Хоџис је амерички генерал, однедавно у у пензији, пре тога главнокомандујући официр америчке војске за Европу 2014-2017. Тренутно води стратешке студије у лондонској канцеларији америчке невладине организације ЦЕПА (Center for European Policy Analysis/Центар за европску политичку анализу).

Уводна нота: Немачка је спора

Структурни оквир су поставиле две претходно снимљене изјаве као реакције на НАТО састанак у Рамштајну прошлог петка (20. јануара), кад је Немачка одбила да „ослободи леопарде“ за Украјину. Најпре Фридрих Мерц, шеф ЦДУ, који каже: „То да смо спори, то у Европи рађа љутњу.“ На то Штрак-Цимерман са изјавом коју су сви пренели, укључујућу и руску агенцију РИА: „Историја нас гледа! Немачка је заказала!“

Још једна претходно снимљена изјава Штрак-Зимерманове подебљава носећу структурну линију „Немачка неће у рат и све је наљутила.“ Иде овако: „Они који као Ролф Мицених (вођа СПД фракције у Бундестагу) захтевају обазривост у односима с Русијом, износе застареле погледе који нам стварају будуће проблеме.“

Још једна битна напомена: Нико од гостију није доводио у питање слање офанзивног наоружања Украјини, али су ипак успели да се посвађају око детаља, највише због Алтовог реал-пацифизма и Штегнеровог латентног пацифизма.

Прва тема: Руси ante portas

Штрак-Цимерман: „То је (руски напад на Украјину од 24. фебруара 2022) напад на наш систем, наше вредности и нашу демократију.“

Штегнер (бранећи свог канцелара јер је три дана чекао са одлуком о слању тенкова): „Ако се говори само о рату и оружју, то уништава фантазију за свако друго решење. Треба ли подсетити да Кубанска криза (1962) није решена војно, већ дипломатским компромисом?“

Штрак-Цимерман: „Компромис? Какав компромис заговарате са оним који хоће да те убије – да му даш руку или ногу да се задовољи?“

Штегнер: „На дан кад смо договорили испоруку “мардера’ одмах је почео притисак за борбене тенкове. Кад смо договорили испоруке борбених тенкова, исти дан је почео притисак за испоруку војних ловаца и ратних крстарица.“

Штрак-Цимерман: „То је војна логика.“

Штегнер: „Увек само војна логика. Има и других.“

Шрак-Цимерман: „Одбрамбени ‘мардери’ и борбени ‘леопарди’ иду једни с другима, они логично немају ништа са борбеним авионима!“

Штегнер: „Рат је убијање, уништавање, силовање, беда, не логика!“

Интерпретација: „Ми“ (Европа, Немачка) већ смо нападнути. „Ми“ смо физички угрожени, јер нам Руси режу територије као психопата руке и ноге жртви. Руска претња је стварна. Али, кад саговорник доведе у питање размере директне европске угрожености, прелази се на апстрактнији језик („логична“ породица куна и леопарда). Када се пропитује буквалност „руског напада на Европу“, милитаристи беже из натурализма у симболизам. Кад им се спочита да не смеју злоупотребљавати симболику да би сакрили како нас гурају у реално стање „убијања, уништавања, силовања и беде“, онда промене тему.

Друга тема: Шолц није оклевао, већ напротив уцењивао САД

Доње изјаве не следе хронологију и нису директно дијалошке, осим тамо где изричито стоји да јесу.

Штегнер: „Немачка је већ сада, и пре ‘леопарда’, други највећи помагач Украјине после САД.“

Штрак-Цимерман: „Да је Шолц само допустио другима (Пољској, Балтику) да шаљу ‘леопарде’, то би било лоше, јер би тиме попустила напетост у ЕУ, која мора да постоји и коју треба одржавати да би растао притисак (…) То је комплимент за Немачку да нас Американци и поред наше историје пуштају да водимо. На делу није само ново време (Zeitenwende), већ нова епоха. Сад се показује како ћемо у будућности живети у Европи.“

Штегнер: „Резултат је добар. Не може се без одговорности викати ‘Слобода за леопарде!’, кад се добро зна да се не мисли на заштиту животињских врста. (…) Није мала ствар да смо се коначно нашли у савезу с Америком, кад се зна одакле долазимо.“

Гебауер: „Шолц жели једну велику и продорну коалицију са Америком.“

Пуљерин: „Све је то било да би се Американци довели на брод.“

Илнер: „Шолц се посвађао с Пентагоном, Блинкеном и Остином да би их натерао да пошаљу ‘абрамсе’. Бајденова одлука да пошаље тенкове је потпуно политичка. Шолц му је рекао „без ‘абрамса’ не дамо ‘леопарде“, онда је Бајден надгласао Пентагон који тенкове није желео да шаље јер они немају никакав војни смисао у Украјини. То је потрајало пар дана. Зашто онда толика драма око ‘леопарда’?“

Гебауер (у одговору на горње питање): „Због стратешких разлога. Штета би била велика да је Немачка кренула у испоруке само са Пољском.“

Пуљерин: „Прошлог септембра сам тражила стварање коалиције 13 европских НАТО држава укључујући и Турску за испоруке борбених тенкова Украјини. Американци би имали симпатија према таквом чину, они би волели да офанзивно наоружавање Кијева прође без њих. Било би им драго да Европљани учине више за властиту безбедност и тако растерете Америку. Али ово сада, коалиција Немаца са САД је сигурно бољи резултат, једино што је Американци до сада нису желели. У Америци се учврстило мишљење да ће Европљани кренути само ако их велики брат држи за руку. Американци већ дуго говоре да су њихов фокус Азија и Кина, те да би они радо да је европски сукоб с Русијом ишао без њих.“

Бен Хоџис: „Чињеница да су САД коначно превукле Немачку на своју страну важнија је од вести да се испоручују тенкови.“

Илнер: „Не смемо да психологизујемо Путина, зато што је он управо почео следећи агресивни рат.“

Интерпретација: Немци нису заиста били под притиском Вашингтона, Пољске, Балтика или Украјине. Берлин није имао пасивну улогу у одлагању закључака из Рамштајна, Напротив, Шолц је играо активну, офанзивну улогу, он је притиснуо Сједињене Државе да изађу из заклона. Осовина Берлин-Вашингтон је сада демонстративна и јавна, сви други само прате. Вашингтон је приморан да шаље „абрамсе“ који немају војну логику у Украјини, само зато да би Немци послали „леопарде“. „Леопарди“ такође немају превише смисла, осим што симболизују способност нове осовине да Европљанима дозира притисак као у експрес-лонцу. Међусобни притисак стално мора да расте између Немачке и Сједињених Држава, због свих оних колебљиваца по Европи који би преговарали с Путином, иако је он „управо почео следећи агресивни рат“. Који? Небитно.

Сукоб са Русијом је за Вашингтон и Пентагон споредни рат, нешто што мора брзо да се заврши, е да би се прави онда водио негде другде. Структура која се оцртава је нестабилна конструкција хитности, преше, ургенције.

Трећа тема: Путин блефира

Гебауер: „Не мора се одмах говорити о атомском рату или о трећем светском рату, има и других мањих могућности да Путин ескалира, као на пример уништавање нафтовода Северни ток. Има и других нафтовода које Руси могу да униште, на располагању им стоје и сајбер напади.“

Илнер: „Морали смо помоћи Украјини да не бисмо били криви за њихов пораз. Путин наравно нема ништа боље да каже него да је то ескалација.“

Хоџис: „Борбени тенкови, авиони, све је то небитно. Важан је наш стратешки циљ, а то је победа Украјине. Ако је за постизање тог циља неопходно снабдети Украјинце ракетама дугог домета да Русе избаце с Крима, онда им и то треба послати.“

Штрак-Цимерман (о томе да су се Немци после 1945. зарекли да немачки тенкови више никад неће пуцати на Русе): „Не пуцају немачки тенкови на Русе, већ украјинске посаде које седе у немачким тенковима. Осим тога, Украјинци не маре за поређења са Другим светским ратом. Њима је то свеједно, они имају пречих брига.“

Пуљерин: „Чињеница је да нема довољно тенкова у ЕУ. Сад смо добили испоручени рачун за 30 година мира.“

Илнер: „Имамо ли неку црвену линију, или не?“

Интерпретација: Немачким властима и медијима потпуно фали представа да је наоружавање Украјине све тежим, сад и офанзивним оружјем ескалација сукоба. Рат се доживљава као интелектуална игра моралних премиса. Наравно да медији радо показују слике о страховитим страдањима цивила, искључиво украјинских, али и то само у функцији одржавања притиска за тоталну победу Кијева, без обзира на цену. На делу је страховита асиметрија у проценама мотивација „наше“ и „њихове“ стране.

Мир је луксуз у коме је Европа деценијама илегално уживала и сад је добила рачун за ту несмотреност. Важећи службени наратив ЕУ да је Унија рођена као ултимативни мировни пројекат из рушевина Другог светског рата управо је преокренут на главу. Структура која се појављује као објективизација је пешчани сат који цури аналогно по епохи.

Потпуно саморазумљиво се креће од тога да су Руси дигли у ваздух Северни ток 2. Против Руса је безбедно послати у рат све, зато што Путин нема намеру да користи нуклеарно оружје. Његова „ескалација“ ће се задржати на терористичким акцијама и сајбер криминалу. Путин „нас“ неће напасти, јер је разумнији од „нас“. Потпуно фали свест да се ту улаже поверење у рационалност особе коју се јавно проглашава неурачунљивим терористом и шефом терористичке државе.

Између Руса и Немаца нема ватреног додира, јер из тенкова пуцају људи, а не тенкови, а ти људи нису Немци. То је структура софизма за IQ 70.

Четврта тема: Само један резултат је резултат

Штрак-Цимерман: „Сматрам да је жалосно да тамо у Рамштајну није саопштен никакав резултат.“

Пуљерин: „Данас сам разговарала са Бриселом. С њихове тачке гледишта проблем нису ‘леопарди’, већ то да се Немачка увек покреће у последњој минути. Када путујете кроз источну Европу, схватате да су људи тамо врло забринути због немачке спорости.“

Бен Хоџис: „Несигурност с америчке и немачке стране никад није смела да се покаже јавно. Све је то зато што нисмо одмах рекли да Украјина мора да победи, него смо тупили да Украјина не сме да изгуби. Да смо у старту рекли Украјина мора да победи, сад не бисмо били у овој ситуацији. Добро је да смо то с тенковима скинули с врата и више не морамо да се губимо у детаљима. Преостаје само да јасно кажемо шта Украјини треба да би победила Русе.“

Гебауер: „Зашто Писторијус није у Рамштајн послао поруку, као: чекајте управо разговарамо о томе, дајте нам још који дан?“

Интерпретација: Структура која се појављује је та да се за „резултат“, дакле за нешто довршено и затворено, може рачунати само једно решење, оно које Европу даље увлачи у рат са Русијом. Конкретно, после Рамштајна су сви овдашњи медији имали наслове типа „Берлин још без решења“. Да је „решење“ можда било то да Немачка неће „ослободити леопарде“ за Кијев, никоме није падало на памет.

Ако неки скуп заврши без одлуке повишеног степена војне помоћи Кијеву, он је „без резултата“. На тај начин се мир, пацифизам и преговори у злоупотреби Витгенштајнових игри с језиком избацују из резултата – јер они нису резултат, већ напротив отворен проблем. Оштрина те конструкције посебно долази до изражаја у изјави о „страху на истоку“, то јест страху Пољске, Балтика и Украјине да ће се Немци повући и неће им поклонити рат, што би у последици угрозило претходну структуру која показује „како ћемо у будућности живети у Европи“ (цитат Штрак-Цимерман).

Пета тема: Преговори о миру – у божјим рукама

Франц Алт (очајно гледа у сто док остали реву „рат рат рат“, 2.06): „Више од двадесет минута овде ниједном није споменута реч мир. Сви за овим столом изгледа мисле да неки страшан рат не може да избије у Европи. Да је мир увек могућ показао нам је Горбачов. Али ако увек кажемо да с Путином то не иде, онда мира и нема. Мир је могућ и у најбезизлазнијим ситуацијама. Ту се морам позвати на Исусову Беседу на гори.“

Алт: „Атомски физичари из америчке Doomsday групе упозоравају да никад нисмо били тако близу нуклеарном рату. Њихов сат стоји на 90 секунди до 12. САД и Русија поседују нуклеарне бојеве главе са снагом довољном да се свет уништи двадесет пута.“

Алт (Штрак га гледа као бубу, 58.45): „Горбачов ми је рекао како је одлучујућа грешка Запада после 1990. била бахатост победника. И да је то иста она грешка коју су савезници после Првог светског рата направили према Немцима. Бахатост победника увек припрема терен за следећи рат. Ако не разумемо зашто је Путин постао други човек него што је био 2001, ако се не унесемо у позицију другог као и у обичном животу, остаћемо у рату. Мир је императив који произилази из Беседе на гори.“

Интерпретација: „Морални захтев другог у мени“ је централни принцип у философији религије од Хермана Коена и Франца Розенцвајга, одакле га је преузела католичка Теологија ослобођења. Обзири према ближњем су и иначе централни мотив хришћанских теологија. Алт је као верник могао да употребио појам „ближњег“, а не „другог“, али ни он Путина не сме да прогласи „ближњим“ чак ни у новозаветном контексту.

Хришћанско језгро европских култура неће играти никакву улогу у даљем току сукоба Запада и Русије. Оно је, истина, део наследне масе око које се спор води, али само по себи позивање на принципе милосрђа остаје контингентно отворено. Ако се Библија чита политички, а то се управо догађа, из jеванђеља је могуће оправдати или осудити апсолутно све, у зависности од тога у коју позицију другог се интерпретатор уноси.

Алт је у емисији цитирао из Исусове Беседе на гори, Матеј 5-7, једном да би оправдао слање ‘леопарда’ Кијеву (Који иште у тебе, подај му; 5,42), други пут да би инсистирао на преговорима са Путином (Волите непријатеље своје (…) 5.44/ Јер ако волите само оне који вас воле, какав успех очекујете? 5,46 / Ако поздрављате само браћу своју, чиме се поносите? 5,47).

На Исуса се међутим позива и украјинска страна. Вест да је Шолц попустио, украјински вицеминистар спољних послова Андриј Мељник је пропратио коментаром „Hallelujah! Jesus Christ!“

Религија остаје у игри, али пре као појачало тврдих ставова са обе стране, него фактор отрежњења. Структура која се појављује: Не, из ове ситуације нас неће извући Бог. Сви су га развукли и не зна коме би пре помогао.