Слободан Стојичевић: Отворено писмо епископу Григорију

Благословите, драги ми и многопоштовани владико Григорије!

Међу многим Вашим порукама (и поукама) на инстаграму појавио се недавно и кратак мем о Јоги.

Има много тога што бих могао и желео да Вам кажем и напишем о Вашем начину исповедања вере и начину комуникације (општења) са верним народом, али подробнију анализу покушаја стварања „другоправославаца“ и оснивања „другоправославштине“ као покрета у нашој Цркви оставићемо за неку другу прилику. Овом приликом само желим да Вам добронамерно и синовски укажем на нашу православну традицију и праксу јер очигледно је да Ви или не познајете (што је мало вероватно) или се стидите и устручавате да је јавно проповедате.

Као што сте лепо и разговетно објаснили у свом „клипу“ – Јога нису само физичке вежбе везане за духовно учење хиндуизма већ се могу користити и као једноставна физичка активност која помаже телу. Другим речима, постоје недуховне и не-молитвене физичке вежбе које, кориштене без „духовне“ или „религиозне“ димензије, постају једноставно вид спорта или рекреације за модерног човека.

Тачно али бескорисно

И ово је потпуно тачно!

Ако је циљ Вашег клипа био да се само нешто модерно каже и да се покаже „кретање у корак са светом“ (у ком било, па макар и у погрешном правцу) – Ви сте као онај математичар у вицу: рекли нешто потпуно тачно, нешто што ионако знамо и нешто потпуно бескорисно (за духовни раст верника).

Иако ми наивни и незнавени верници у свој својој простодушности ипак од православног владике очекујемо неку православну и душекорисну поуку о духовном расту у меру раста у Христу а не само популистичке другоправославне агитације о модерности.

Исто тако сте могли да објавите модерном човеку (што није искључено да ћете ускоро и урадити) да је ефекат поста без духовне димензије исти као и веганства или лоше исхране у затвору или гладовања због болести или једења лишћа и бобица ако се изгубимо у шуми (организам се чисти, благотворно делује на пробавни тракт, избацују се штетне наслаге из црева…).

Или да је разговор са психијатром, „лајф-коучом“ или оговарање са комшиницом исто што и исповест код духовника ако се остави по страни „духовна димензија“ (психа се „проветрава“, олакшава се срцу и души, унутрашњи живот се координира са светом и окружењем, итд). Сваки стручњак нутрициониста и психолог или лекар гастроентеролог би нам ово исто рекао и био би добрим делом у праву.

За овакве „дубоке мисли“ и „духовне поуке“ нам не требају православне владике и доктори богословља – ово модеран верник може сазнати и из женских (трач и треш) журнала или писама читалаца на форумима. Очигледно је да је Ваша „поука“ модерним верницима о Јоги потпуно бескорисна са православног, црквеног, духовног и верског становишта.

Метаније или јога?

Штета

Али да ли је штетна?

Јесте.

Из два разлога:

1. Постоје физичке вежбе за тело које су и православне и везане за нашу молитвену духовност а Ви то практично кријете од модерних православних верника;

2. Прећуткујући физичку молитвену активност као могућност а у исто време говорећи да је хиндуистичка физичка и молитвена активност корисна ако нема „духовну димензију“, Ви практично православним верницима шаљете поруку да су наша православна вера и Свето предање несавршени и непотпуни, и да само део своје личности могу реализовати кроз православље. А да се потпуно лично, физичко и духовно остварење и самореализација могу остварити или кроз друге религије или употпуњујући православље праксама других религија.

Елем, кад већ нико од владика, учених теолога и доктора богословља неће то да каже, ево да се ја, обични, убоги и скудоумни верник, јавим чисто колико да не би и камење проговорило: код нас православних Хришћана, постоје молитвене физичке вежбе!

Оне се зову метаније, односно земни поклони. Постоји две врсте поклона (метанија): земне (или колено-преклоне) када се после осењивања крсним знамењем клекне и челом додирне под и појасне, када се онај ко из неког разлога не може да чини земни поклон, после осењивања крсним знамењем поклони у струку и додирне руком земљу. Ово и јесу физичке молитвене активности православног верника. Миленијумима је ово начин на који православни верници одржавају и физичко здравље а не само духовно узрастају (зато на пример већ хиљадама година, затворници и пустињаци нису после молитви излазили да играју фудбал, џогирају или возе „бицикло“(како поручисте верницима у време ковид изолације), у циљу физичке активности одвојене од духовности већ су у оквиру духовних активности имали сасвим довољно физичке активности да одрже здравље и поживе дугачке и спасоносне животе).

Физички рад

Друга врста духовне физичке активности коју нам наша вера препоручује је физички рад уз молитву. Управо зато у Патерику и житијима светих ми и видимо да су се сви они трудили да у мери својих могућности физички раде. Не само умно већ обавезно да, колико могу, физички раде што теже послове.

Када се на овај начин целостно сагледа православна молитва – код православног верника отпада потреба за јогом без медитације, муслиманским клањањем на ћилимчету без изговарања молитви на арапском, јеврејског клаћења напред-назад без огртања молитвеним шалом и изговарања молитви на хебрејском, вежбања кунг фу вежби без медитација о Путу… и свих других физичких активности лишених молитвених и духовних садржаја из других религија.

Ако православни верник води „седелачки“ начин живота (поред компјутера) и има потребу за кретањем и/или физичком активношћу а из неког разлога не може да потребу за физичком активношћу у потпуности (и само у потпуности) задовољи на претходна два начина – може се ходати (шетати) уз молитву или песму (шетње, литије, ходочашћа на пример) или се могу радити од стране лекара или духовника прописане физичке вежбе такође уз молитву. (Теоретски могу се и све друге побројане физичке молитвене активности из других религија, укључујући и јогу, радити уз Исусову молитву, али све то по благослову духовника. Имамо у виду озбиљног, православног духовника који зна и схвата појмове духовног раста и аскезе у нашој вери. Таквих је јако мало остало у нашој Цркви али још увек се могу наћи ако се потраже).

Права и обавезе

Када смо ова прва два питања решили да кажемо нешто и о начину комуникације.

Православне владике наше Свете Цркве имају и обавезе а не само права! Знам да је непријатно присећати се тог детаља али, ето, принуђени смо да га се подсетимо и ми обични верници, али и Ви као владика који сте га (можда помало и из жеље да будете модерни и допадљиви за јавност, односно да будете „кул“) – заборавили. Ваша је дужност а не само право да говорите и оно што није „кул“. Није затуцаност и срамота рећи да у нашој вери постоје метаније. Нити да није срамота физички радити. Чак и ако се не мора због новца – физички рад уз молитву је здрав, користан, спасоносан. Или, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле, „само нас грех понижава а сваки поштен физички рад је на корист а не на срамоту“.

Нису „кул“ и „адреналински“ спортови једини начин да се ситуиран и материјално обезбеђен верник рекреира и физички активира. Знам да је медијски атрактивније говорити о јоги, теретанама или скупим спортовима, али преклињем Вас разумите: Ви и обавезу имате да научавате народ и упућујете на спасење душе, а не да му се само допадате и да му подилазите.

Ако будете „биркали“ из Предања и проповедали само оно што је медијски атрактивно – занемариваћете свој дуг према служби за коју сте изабрани. Нисте Ви бирани да будете лепи, атрактивни, популарни, привлачни, да значајно „гледате право у очи“… (све је то успут, по принципу „ако буде – не смета“) већ да водите ову Цркву и овај народ путем спасења. И личног и националног. И ако та Ваша служба захтева да се каже и нешто што није медијски атрактивно, симпатично, модерно, у духу времена, (читај: није „низ длаку” великом делу народа), онда то морате рећи, без обзира што се гледачима ријалитија или јапијима неће свидети.

Зато је, драги ми владико, неопходно да се каже да постоје метаније као молитвена физичка активност, а и тежак физички рад уз молитву. Нема смисла то скривати јер се неком чини као „затуцано“, „застарело“, „сморно“, итд.

Ми православни Срби имамо своју традицију и Свето предање наше вере – тако да је Ваша дужност да о томе говорите а не да их прећуткујете као нешто одбојно и затуцано, зарад јефтиних медијских ефеката и допадљивости. И срамота је свих нас, и моја на првом месту, што сам се дрзнуо да ово јавно напишем у отвореном писму једном владици. Али као што рекох кад нећете Ви, кад вам је непријатно, кад вам је „труба“, „сморно“ и „бљак“ – мора неко од Срба да каже шта су нас и како наши стари учили. Није Србима неопходан став грчког Синода – довољни су наша српска православна традиција и Свето предање.

Опростите и помените мене грешног у Вашим светим молитвама.

 

Препоручујући се Вашим светим молитвама и синовски целивајући Вашу очинску десницу

 

Слободан Стојичевић

 

Село Сакуле, Банат

 

30. 01. 2023. 

 

Слободан Хаџи Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард.