Слободан Владушић: Одумирање у стиду?

Ова анегдота разјашњава нашу тренутну ситуацију попут најпрецизније анализе.

Зетове речи илуструју, наиме, обрнуто читање Косовског завета. То су оне чувене речи кнеза Лазара: Боље је нама смрт у подвигу, него ли живот са стидом. Мисао кнеза Лазара се може схватити и овако: спремни смо да за своју слободу ставимо на коцку и сопствени живот.

Слобода, то је да будемо оно што јесмо, а не неко други, да учинимо оно што одлучимо да учинимо, а не што нам други наредили. Подвиг је у томе што смо спремни да за слободу, оно необично – ризиковање живота – учинимо обичним. Наравно, живот је овде крајња цена коју смо спремни да за нешто платимо. Данас је цена пред нама, у сваком случају, мања него што је била 1389, 1914. или 1999. године.

Човек који је изабрао подвиг, а то је да се бори за своју слободу, може у тој борби и да буде поражен, али чак ни тада не постаје роб, него сужањ. Реч „сужањ“ означава човека који је изгубио своју слободу, али може да сања о њој, јер је био у стању да за њу учини подвиг.

Зато је губитак слободе сужња увек привремен, макар трајао и вековима: сужањ ће искористити сваки тренутак слабости господара, да покуша да поново поврати слободу.

Роб није исто што и сужањ. Роб је онај који је добровољно дао своју слободу, јер није био спреман да се за њу бори, па му мисао на слободу постаје проблем, јер га подсећа да није способан за подвиг. Отуда извире само осећање стида. За човека спремног да буде роб слобода није извор поноса, ни када је има, ни сан када је нема, већ је увек само једно – терет.

Одустајање од слободе

Ту долазимо до зета из филозофске анегдоте: „опаметити се”, признати/дати Косово (потписати споразум у коме ћемо Косово и Метохију третирати као самосталну државу) значи својевољно се одрећи своје слободе и пристати да нам стране силе одређују шта треба да учинимо.

Шта добијамо заузврат? Зет каже: бољи живот. Ако неко мисли да то значи виши стандард, више новца, више уживања у животу, тај се, наравно, вара: нигде у немачко-француском предлогу не пише да ћемо нешто добити. А не може ни да пише, јер није ни логично да то пише: ако се својевољно одрекнеш своје слободе, онда постајеш роб, а господар робу ништа не дугује, јер роб, строго узевши, више није ни човек – он је мање од човека.

Тако je и код Русоа: „Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се свог својства човека, човечанских права, па чак и дужности. Није могућа никаква одштета за свакога ко се свега одриче.“ А за оне којима никада ништа није јасно, Русо додаје и ово: „Зар није јасно да човек нема никаквих обавеза према ономе, од кога има право да тражи све?“

Укратко, пристајући да без борбе, дакле својевољно, третирамо и тако de facto признамо Косово као независну државу, не само да нећемо добити ништа, већ показујемо да не заслужујемо да имамо ни ово што имамо. Одричући се борбе, ми објављујемо да смо спремни да дамо све што имамо, само да нико од нас не тражи да ставимо на коцку оно што нам је једино вредно, а то је „живот” у смислу „Линд“ чоколадица и безвизног путовања у земље „Фајзера“. Дакле, после овога следи остављање на цедилу Републике Српске, затим Срба у Црној Гори, и наравно, санкције Русији.

Предајући Косово, ми заправо свима објављујемо да за нас ништа нема вредност осим нашег голог, појединачног живота. Ако је тако, онда наши голи животи имају само један смисао, а то је индивидуални „хедонизам”.

Сада се може поставити једноставно питање: каква судбина чека оне који не знају да другу вредност осим свог голог живота?

Одговор нас води до парадоксалне природе Косовског завета. Иако је привидно окренут смрти, Косовски завет није довео до затирања српског народа. Напротив. Признајући Завет као вредност од 1389. године, ми нисмо завршили у канти за смеће историје. Кратко и јасно: постојимо.

Зашто? Зато што је подвиг кнеза Лазара био надахнуће за већину потоњих Срба.

Тај подвиг им је живо показао величину борбе за сопствену слободу. Он нас је учинио поносним, јер нам је посведочио, да смо, иако мали по броју, ипак велики по историјском домашају, а бити велик у историји значи бити спреман да се бориш за своју слободу.

Зато што смо имали ту врсту енергетског пуњења, ми смо 1804. године сами себе ослободили од Турака, пре него што су до сопствене слободе успели да се докопају други балкански народи. А пошто нам није био довољан један устанак, направили смо и други.

То смо ми и то је наш однос према слободи, која човека и разликује од нагонски програмиране животиње, а народ од масе манипулисаних створова или евро-дронова. И ако нас је неко од јачих икада поштовао, поштовао нас је због таквог нашег односа према слободи, а не зато што не можемо да живимо без „Келвин Клајн“ гаћа или зато што смо у неком тренутку свог живота, попили капућино поред „Линдове“ продавнице чоколадица у центру Фиренце.

Поштовање Завета доказује и наше трајање у историји. Иако смо свих ових векова веровали у Завет, нисмо нестали. Чак и под турском окупацијом, ми смо и даље били сужњи, јер нас је Косовски завет и тада испуњавао унутрашњим поносом, доказујући нам да смо нешто више од робова, неспремних да се боре за своју слободу.

И то што смо били сужњи, то нас је међусобно повезивало, јер сужњи маштају о истом: о слободи, која је колективна или није слобода.

Вредност живота

Супротно томе, нисам сигуран да голи живот као једина вредност може да омогући било какво трајање. То је пресуда на смрт која долази поступно, као одумирање прожето осећањем стида које се прикрива аутошовинизмом.

Најпре, Србија у којој би једина вредност био голи живот, не би никада могла да буде праведна земља, већ само бескрајно сурова земља. Ако се свој индивидуални, голи живот прогласи за једину вредност, онда сви постајемо „хедонисти“ које ништа више међусобно не повезује. Колективна историја постаје индивидуална психологија а свако постаје херметички затворен у тамницу својих нагона, траума и психолошких комплекса. Сународници и ближњи више не постоје, то су само конкуренти, који, не дај Боже! више уживају од нас. Али зато постоји „Старбакс“ кафа.

Не постоји ни нека претерана потреба за потомством, јер нас оно омета у уживањима. Зато ништа и нећемо оставити другима, који долазе иза нас, јер нема никаквог разлога да не распродамо све, како бисмо ми у томе уживали. Укључујући ту и стан који смо испрва наменили деци. Дакле, извини зете, закаснио си!

Земља у којој је хедонизам једина вредност (дакле, чоколадице и маркиране гаће) мора бити до сржи корумпирана земља, зато што више нема ни једне вредности у име које би човек одолео корупцији. Таква корумпирана земља никада неће бити земља пријатна за живот, јер бити корумпиран значи мислити само на себе. Нико не може да очекује неку праведну расподелу националног богатства, нити уређене људске односе, нити смисао и осећање за заједничко добро, ако људе који живе у њој ништа не повезује. Свако од њих ће мислити само на себе и на своје уживање. Пошто нам уживања никада неће бити доста – јер пуко уживање никада не може да буде замена за смисао – тај смисао ћемо покушати да нађемо у аутошовинизму: мрзећемо сопствену земљу, да не бисмо мрзели нас саме, који живот „дајемо“ за ништа (за чоколадице, за маркиране гаће, за дозволу да у неком граду проведено неколико дана).

А пошто таква земља неће бити пријатна за живот, сви ти људи, који су научили да је њихов голи живот једина вредност, неће видети било какав разлог ни да у њој живе: исто тако као што су предали Косово и Метохију, предаће и остатак Србије, само ако им неко негде понуди бољи живот, тачније „виши стандард“ (више чоколадица и више гаћа). Наиме, тамо где је голи живот једина вредност, тамо је идентитет не само флуидан, већ је и небитан: „домовина“ је тамо где ми је „боље”, где могу више да уживам, али пре свега, тамо где сам најдаљи од осећања стида што сам само роб, који сам оставио кући, јер нисам више могао да га поднесем.

Дакле, без Косова, које имамо намеру да „паметно“ напустимо, ми себе проглашавамо за робове, а робови не само да немају слободу, већ немају ни своју државу, ни своју децу, ни свој језик: ето зашто је број часова матерњег језика и књижевности у Србији мањи него било где у Европи.

Евола би казао да немају ни своје претке, што показују несретни примери неких мојих студената који никада нису чули за НДХ и Јасеновац.

И шта остаје? ,,Стабилан економски раст”? Зетови којима је до тога једино стало, неће чекати да Србија постане Немачка, већ ће једноставно отићи тамо или у благородну Норвешку. Заједно са женом и децом. Паметно: сем домицилних робова, тамо сада има места и за оне из увоза. Посебно ако су квалификовани у ропском занату.

Ми, који остајемо, вероваћемо да нам спаса нема, али да пропасти нећемо. Није нам то био ни први, а неће бити ни последњи пут у нашем поносном животу.