Алистер Крук: Неопростива грешка Империје

Шок који је изазала погрешна процена је тим већи што је Запад презриво сагледавао Русију као назадну економију, са брутодруштвеним производом који је у рангу са Шпанијом. У интервјуу за Фигаро прошле недеље, професор Емануел Тод истакао је да Русија и Белорусија, узете заједно, чине свега 3,3 одсто светског брутодруштвеног производа. Француски историчар се стога запитао, ‘како је онда могуће да су ове државе у стању да покажу толику отпорност – суочене са пуном снагом финансијског напада?’

Па, прво, као што је истакао професор Тод, БДП као мера економске отпорности у потпуности је фиктиван. Супротно свом називу, БДП мери само агрегатну потрошњу. И велики део онога што се бележи као ‘производња’, попут пренадуваних рачуна за здравствену негу у САД и (речено уз велику дозу ироније) услуга попут стотина високо плаћених економских и банкарских аналитичара, заправо није прозводња већ ‘мехур од сапунице’.

британски финансијски приступ који је потом ушао у турбоубрзање када су САД принуђене да одустану од златног стандарда [притиснуте] нарастајућим буџетским дефицитом. Сједињеним Државама било је потребно да привуку светску ‘штедњу’ у САД, уз помоћ које би финансирале дефиците настале Вијетнамским ратом.

Остатак Европе од 19. века наовамо био је опрезан према англо-моделу Адама Смита. Фридрих Лист је приговарао како Британци претпостављају да је крајња мера друштва увек његов ниво потрошње (расхода, откуда потиче метрика брутодруштвеног производа). На дуге стазе, заговарао је Лист, добробит друштва и његово укупно богатство нису одређени тиме шта друштво може да купи, већ тиме шта може на дуги рок да направи (односно вредностима које долази из реалне, самоодрживе економије.)

Немачка школа заступа став да ће инсистирање на потрошњи на крају крајева бити самопоражавајуће. Оно ће одвлачити систем од стварања богатства, и на крају ће довести до тога да није могуће толико трошити, или да није могуће толико упослити. Лист је био у праву у овој анализи.

‘Рат је – завршни тест – и Велики разоктривач (Great Revealer)’ (према Тоду). Корени алтернативног економског гледишта су истрајавали и у Немачкој и у Русији (са Сергејом Витеом), упркос доскорашњој превласти хиперфискализованог англомодела.

Путеви ‘евроазијске ере’

И сада са ‘Великим Разоткривањем’, фокусирање на реалну економију је кључни елемент Новог глобалног поретка, што га драматично разликује по економском систему и по филозофији на којој је заснован у односу на западну сферу.

Нови поредак разликује се од старог не само у погледу економског система и филозофије, већ и кроз реконфигурацију нервног система кроз који се одвија трговина и културна размена. Стари трговински путеви се заобилазе и остављају да вену – како би било замењени воденим рутама, нафтоводима, гасоводима и коридорима који заобилазе сва уска грла преко којих Запад може физички да контролише трговину.

изворна Понзијева превара, овај систем се ослања на стални, и растући, прилив новог новца у шему, за компензовање ‘исплата’ (финансирање расхода америчке владе). Што значи да америчка хегемонија сада зависи од сталне прекоморске доларске експанзије.

И као и са сваком другом чистом Понзијевом шемом, када прилив новца пресахне, или када потраживања за исплатама нарасту, шема пропада.

Да би се спречило да свет одустане од доларске шеме за нови глобални трговински поредак, наређено је да се пошаље сигнал крвничким нападом на Русију, што је било упозорење да свако ко напушта шему на себе навлачи санкције америчког Министарства финансија које ће скршити његову економију.

Сатерани у ћошак

Али онда долазе два догађаја која мењају ситуацију, један за другим: инфлација и каматне стопе пењу се навише, обарајући вредност декретног новца (fiat money) и поткопавајући обећање ‘осигураног поврата’; и други, Русија није доживела колапс суочена са финансијским Армагедоном.

‘Доларска Понзијева шема’ пада; падају америчка тржишта; пада вредност долара (у односу на основна добра).

Ову шема би могла бити нарушена ‘руском отпорношћу’ – и тиме што се већи део планете сврстава у одвојени економски модел, који више није завистан од долара за подмиривање својих трговинских потреба (то јест, нови ‘новчани прилив’ у доларску Понзијеву шему се умањују, баш како ‘новчани одлив’ експлозивно расте, са потребом САД да финансирају све веће дефиците, сада домаћим изворима).

Вашингтон је очигледно направио стратосферски велику грешку мислећи да не након санкција руски колапс питање тренутка; нешто што је толико самоподразумевајуће да не захтева пажљиво преиспитивање.

Стога је Бајденов тим сатерао Сједињене Државе у тесни украјински ‘ћошак’. Али у овом стадијуму – реално посматрано – шта Бела кућа може да уради? Она не може да одступи од наратива ‘предстојећег руског понижења’ и пораза. Они не могу да допусте да наратив пропадне зато што је постао егзистенцијална компонента борбе за очување оног што се може сачувати од ‘Понзијеве шеме’. Признати да је Русија ‘победила’ исто је што и рећи да ‘Понзи’ мора да обустави даље исплате (баш као што је Никсон урадио 1971. године тако што је окончао могућност повлачења средстава са ‘златног шалтера’).

Коментатор Ивес Смит је провокативно запазио – ‘Шта уколико Русија убедљиво победи – а опет западна штампа одлучи да то прећути?’ Претпостављамо да би у таквој ситуацији економско сукобљавање између Запада и Новог глобалног поретка морало да ескалира у обухватнији, дужи рат.

 

Превод М. М. Милојевић/Нови Стандард

 

Извор: Strategic-culture.org