МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Ахмад сила!

Пише: Михаило Меденица

За доручак – вотка. Домаћински, до врха чаше па до дна, а до дна вечност.

Иначе је не волим, да ми је „унуче“ вињака па да знам да сам се „најео“ а не овако, но вотки се у зубе не гледа, нарочито кад је за душу…

Кременаја- варошица таман једнако од Северодоњецка и Лисичанкса, крај Угљедара, овде је тренутно најжешћа линија фронта у Луганској народној републици (ЛНР), на мање од три добра гутљаја вотке…

Рекох, за душу, баш тако – тела једанаесторо мученика још леже под рушевинама музичке школе у центру вароши.

Који сат раније Украјинци су погодили за њих легитам циљ – музичку школу, прелепо здање,  но је*еш зграду: зидови, малтер, шут… једанаесторо мученика је негде доле, једанаесторо несрећника који су имали ту несрећу да поране на посао.

Из дана у дан исто, само се имена мењају на истим крстачама…

– Пијеш, брате…- пита Ингуш као да није очигледно шта чиним.

– Не, доручујем! Престао сам да пијем пре неколико година, сад се само здраво храним, видиш…- ко најгори олош стојим наслоњем на нешто што је остало од аутомобила након експлозије и отпијам. Волео бих бар да се гадим самом себи, али…

Из дана у дан исто: мртви људи, мртве зграде, мртве брезе, мртва чула…

– Не ваља то, баци, дођи овамо…- тешко је Ингушу рећи не! Заправо, чекркески грмаљ и не разуме то – не, нема тога код бораца чувене бригаде „Ахмад“, нема ни код једнога борца, небитно које бригаде. Не у Донбасу не постоји, наоричито не смрти, страху…сличним трицама којима ми кукавице понизно робујемо.

Табанамо Ингуш, Салман и ја, не видим се међу два грмаља, Чечен и Черкез, таман као да си ставио пањ међу две планине…

– Не постоји страх од смрти, Србине, само страх да недостојно дочекаш смрт плашећи је се, запамти! Ако је дан наћи ће те и под земљом, нема тога ко се мрти сакрио, али можемо да јој се смејемо… Не боли кад те убију, боли кад убијаш самог себе молећи се да преживиш…- лако, питко и тачно звучи све што Ингуш вели, Салман се смешка, дођем им нешто као сувенир, као дете које су добили на чување па шетају варошицом која толико мирише на живот у инат крви и смрти.

Идемо на чај. Тачније, чај је дошао до нас, неко дете је дотрчало са три вреле картонске чаше, пружило и отрчало назад. Некуд назад…

Ингуш и Салман пазе на сваки мој корак, није им наређено, тако чине, тако желе.

Чули су за Србију, воле нас, веле, причамо о деци, ја своју нисам видео тек десетак дана а као да је читав век, а они…

– Порасла су, знам, добро су. И да се не вратим нема везе, погинућемо да она живе, моја, твоја, свачија…- стижемо до јелке отпијајући чај.

Огромне, предивне украшене јелке, баш насупрот рушевини у којој су…

Нигде осим на пресветом Косову и Метохији и овде нисам видео толико живих супротности које се једначе: колико је смрти – толико је смисла дати живот за оно веће и вредније од живота.

– С нама је Бог, како год га ко звао, а са онима тамо је ђаво, а може ли ђаво да победи Бога?! Прошли смо Мариупољ, читаву битку, Орехово, носимо ране из њега, сада смо овде, сутра где нас борбе однесу и победићемо! И ако ми не доживимо победу наша смрт хоће јер знамо за шта гинемо…- филозофија Салмана једнака је Ингушевој, једнака је свим борцима „Ахмада“, свим борцима Доњецка уопште: глава је најмање што човек може да изгуби. Пораз је кад изгуби човека у себи вољног да страда за главе свих других.

Ингуш се још опоравља од рана из Орахова, у ходу…

„Јесу ли биле тешке“, питам, насејао се и сручио чај низ грло, нуди ме цигаретом, неком танком, или тако делује међу прстима грмаља..?

Прашти на све стране. Буквално на све али толико је живота у Кременаји да је сулудо обраћати пажљу.
Осећам се као онај дежурни штребер што би отрчао до учитељице да пријави: „Учитељице, учитељице, Украјинци нас гађају а ми им ништа нисмо урадили“!

Негде с краја парка бије „каћуша“, њена модерна кћи но све је то нама припитим кукавицама исто: мајка, ћерка, баба…грува ко у Гучи, Боже ме опрости.

За који минут стиже одговор, па одговор на одговор, а затим одговор на одговор одговара и тако читав дан…

– Чуо сам да је Србија лепа, волео бих да је видим…- пресече Салман кратку ћутњу, колико док чекамо да одговоре…

Ред артиљерије, ред рафалне паљбе, ред противракетне одбране, ред живота…

– Најлепша је! Дођи, у њој увек имаш дом – велим.

Табанамо живим улицама измрцварљене вароши, не могу да не мислим на једанаест мученика под рушевинама школе.

Пре само који сат су поранили да…

Зверима ни мртав Рус није довољно мртав! Бију ко суманути, мало је једанаест душа, сувише је леп дан за „толицко“ крви…

– Рођени смо да ратујемо! Чечен прво у руку узме пушку, то му је једина играчка и једина му је обавеза да страда како други не би! Наш живот вреди колико живота наша погибија може да сачува, само толико! Страхујемо једино од Бога, од људи се не треба плашити…- придружио нам се и Абрек, коначно неко моје висине међу овим планинама.

Таман има толико времена да поздрави и трчи даље, време је да смене сабраћу на линији.

Багер тумара по рушевинама школе, разгрће, пажљиво, није то тек шут…

Стижу екипе које ће даље до тела…

– Ахмад сила – поздрављају браћа.

– Бог с вама! До победе – одговарам.

Одоше, остадох, свако својим путем: људи, живот, смрт, вотка, чај, јелка, рушевине…

Колико год Рус да порани вазда је за звери прерано, илити прекасно!

И мртав је превише жив!

Тако руски, тако српски, написах и понављаћу у сваком слову.

Багер је заћутао, људи су ушли у рушевине, седим на ономе што је до јутрос био аутомобил…

Рушевина загледана у удовицу китњасте архитектуре…

Сутра- нови дан, нови град, нови људи коју су несрећно поранили, стара прича…