Срби између два филма или о екранизацији „Олује”
28.01.2023. - 9:34
фото: standard.rs
Редитељ није желео да се бави историјским контекстом Олује већ се определио за причу о људским судбинама. Могуће да је одабрао исправан кључ, али ту почињу проблеми с овим филмом
Тридесет година се прича како би већ једном требало снимити потресну, гламурозну филмску сагу о највећем етничком чишћењу у Европи у историји, о хрватској „Олуји“ из 1995, управо зато што је постала глобална чињеница и некажњиви модел за поступање према непожељним народима на целом простору Колективног запада (случај с Донбасом је горуће актуелан, али није једини!), а ми се замлаћујемо са Томом, хварским тинејџерима и лесковачким уштипцима и све нам је друго важније него народна коб. Тридесет година околишимо и вајкамо се, а имамо средстава и људи више него икада пре да приступимо било каквом филмском послу са добрим шансама. Зашто?
Питам се само шта би учиниле друге, далеко мање „филмски способне“ земље да имају овакву кост у грлу. И за све то време понављам исту чињеницу: има пара, али нема морала, куражи и нарочито државне политике у кинематографији… Само држава гура у филмску производњу милијарду и сто милиона годишње, а ову суму вероватно удвостручују гиганти као што су „Телеком“ и још неки други (од њихових финансијских и логистичких позиција врти се у глави) и тек се овај потоњи, после дужег оклевања, осмелио да попу каже поп а бобу боб, и да, прошле недеље, тресне пред нас ту Олују у синемаскопу.
Тежина античке трагедије
Ретко када сам видео дупке пуну МТС дворану прожету једним јединим осећањем колективне трагедије, једном једином емоцијом ојађене и дубоко погођене земље, као на премијери овог филма у Београду. Био је то прави масовни доживљај повезан струјним колом појединачних утисака, последица најстрашнијег шока у нашој новијој историји – колективног изгона целог српског народа са свог вековног огњишта наочиглед целе „цивилизоване Европе која дели исте вредности“ и оне беде што без икаквог стида и срама себе и даље назива „међународном заједницом“, а што се, у суштини, односи само на вазале колонијалног и бахатог Запада (читај: Америке, која је данас његов потпуни господар). Овај догађај носио је тежину античке трагедије. Као у Аристотелово доба дошао је у градски театрон цео антички полис да би у потпуном муку, како и заслужује, доживео обредно извођење своје заједничке трауме. Филм је – поновио сам то овде и другде много пута – уређај за стварање и развијање емоција. А када оне поприме масовни карактер, тада екран поново открива своју душу. Шта год да још кажем о филму Олуја, јасно је да је његов аутор успео у остварењу ове мисије.
Све то, наравно, потиче од сазнања да је за мање од недељу дана (4-8. августа 1995) из Северне Далмације, Лике, Баније, Кордуна и Славоније на разбојнички, прашумски начин протерано близу 300.000 људи, жена, деце само зато што су православни Срби, припадници народа који је ту живео од памтивека, а најмање од освита писане историје Централне Европе (Ајнхард, 822. год.). У том немилосрдном, геноцидном погрому, за који још није пронађена адекватна реч (јер Европа уопште и не познаје размере и природу оваквог масовног изгона), зверски је побијено 2.670 Срба (1.198 цивила, 550 жена и 20 деце), ако су ови подаци уопште исправни, у шта отворено сумњам, јер патолози и други који се тиме баве још нису у стању да изађу на крај с тачним бројем жртава.
Све то још крије „европска држава“ Хрватска, која дели оне „заједничке вредности“ Европске уније; сав непочин „редарствених“ акција „Бљесак“ и „Олуја“ под руководством тадашњег свог поглавника и ратног злочинца Фрање Туђмана, који је на Брионима јасно и гласно наредио да „српски народ из Хрватске мора практично да нестане“, што је до сада најкраћа и најтачнија дефиниција геноцида у савременој историји. Цитираћемо је овде и другде у целини док је света и века. Ово стоји и данас на души целог хрватског народа, који није учинио ништа да овај масовни злочин спречи. Ретки су, веома ретки Хрвати попут др Жарка Пуховског, професора Загребачког универзитета, који је још 1998. јасно и гласно написао: „У Хрватској је на дјелу, колико знамо, најчистије етничко чишћење које је икада извршено.“
Ове чињенице први пут су у језгру једне филмоване драме и зато смо били дужни да их барем у најкраћим цртама наведемо у филмској критици. Јер млади редитељ Милош Радуновић је одабрао другачији пут: он није желео да се бави историјским контекстом ове трагедије него се определио за развој људских судбина уништених или претеклих у овој олуји. Можда је одабрао исправан кључ јер нас, баш као што описује Аристотел, за трагедију везује судбина главног јунака. Е ту и почињу проблеми нашег аутора. Он по сваку цену хоће да избегне булајићевску демагогију Козаре и Неретве („јунак је цео народ“), али не успева да се определи између пет или шест главних ликова који се погубе у ужасавајућем метежу и не могу да се саставе до краја филма.
Недоречена метафора
Радуновић их прати колико му дозвољавају његово (пре свега сценаристичко) умеће и искуство, а они му непрестано беже, измичу и не дозвољавају концентрацију пажње на критичне тачке драмског тока. Тешко да бисмо могли препознати главног јунака ове саге. То је кључни проблем који редитељ не успева да реши. Је ли то архетипски херој Илија Мандарић (увек аутентични и убедљиви Јово Максић, сав никао из зрна епске Лике) и његова мала породица, коју по цену невероватних преокрета успева да сачува, осим старог оца Јанка, који остаје на земљи као симбол трајања и вечности; тај отац је дубоко веродостојан трагички лик у тумачењу Новака Билбије, преостатак титовске обмане о братству и јединству и партизанском атеизму све до свог простодушног и неминовног повратка Богу у пустој сеоској црквици, што је сакрални тренутак филма?
Или су то чудесни близанци Дане и Бојан (обојицу игра одлични Златан Видовић), библијско-фордовски пар једне личне драме унутар колективног расапа, који се развија и добија страшно разрешење под паском митске мајке, која командује овом осветом седећи мирно на свом прозору и одбијајући димове с прстом на обарачу? Ови отац и мајка српске Крајине, а не мита о њој (мада је мит овде исто што и етос), заокружују једну прастару парадигму и увећавају моћ филмске метафоре, али нису доречени. Или још неколико вешто одабраних и скицираних, но мање вешто развијених ликова?
По мени, требало је да главни ликови буду поп и његов близанац легионар, чиме би се отворио до сада непознат, инспиративан жанровски и филозофски изазов у орбити Достојевског. Али све се то губи у непрекидном млевењу наизменичних призора, који с муком одржавају драмску целовитост. Некада томе помажу узбудљиви детаљи, некада одмажу неубедљива и наивна решења. Превише је ликова који немају ни времена ни простора да се развију, што поново сведочи о противречним условностима биоскопског филма и телевизијске серије, у којој ће, ваљда, све ово успети да се распетља. Низ других недоследности, пропуста, превида и „рупа“ некако успева да победи једном пробуђено колективно сазнање о заједничкој судбини целог крајишког народа, које све ово ипак држи на окупу (сцена бомбардовања на Петровачкој цести просто је морала другачије да изгледа!). Нас ће ти афекти водити према аристотелској катарзи и она се, упркос свему, може догодити као последица овакве серије шокова.
Неки други филм
Али ту странац неће схватити ништа, нити ће ико покушати да му помогне у разумевању још једног „регионалног пожара страсти“ на неком брдовитом и неважном Балкану, који сада опет постаје битан; НАТО-у, штавише, приоритетан. Зато се о „Олуји“ мора направити више филмова. То је светскоисторијски скандал који се овим злочином не завршава, него најављује општу апокалипсу, чији почетак пратимо у Донбасу и на многим другим тачкама планете. Управо тај глобални контекст сасвим изостаје из овог филма, али за то не сноси кривицу само његов млади аутор већ наша заједничка стрепња и стидљивост влашке младе да се ичим замери напаљеном свекру. „Олуја“ се, дакле, догодила пре скоро тридесет година, а ово је први филм на ту тему. Уместо да их имамо десет, са све Туђманом, Готовином, Галбрајтом, хашким разбојиштем и дакако глобалним контекстом овог језивог позорја!
Замислимо почетак овог вихора на идиличном Медитерану, у Титовом суптропском зоо-парку, где Фрањо Туђман окупља своје генерале и као Хитлер у свом Wolfsschanze, нагнут над картом Остфронта, свечано и театрално, сипљивим шапатом, као нека крашка отровница, шишти: „Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно што нећемо одмах захватити, да може да капитулира у неколико дана.“ Овде се нема шта додати и одузети осим услужних доглавника (Готовина, Маркач, Чермак, Шушак), који једва чекају да скоче на плен…. и сада рез… на лице америчког амбасадора Питера Галбрајта (са све обавезним stars and stripes у позадини) који све то слуша и упитно гледа спокојног америчког генерала, назовимо га Смит, који се клати на столици испод карте Српске Крајине. Зум на Книн… 31. јул 1995.
Ту сад може да почне и Радуновићева Олуја. Сеоска крчма, ракијештина и све остало. (Али пре тога фуснота о аутентичности Туђмановог снимка, јер се и то мора стално понављати: „Поједини делови разговора које је пренела Хрватска телевизија односе се на тактику како путем медијских игара поспешити одлазак српских цивила, што је хашко тужилаштво узимало као доказ за планирано етничко чишћење у акцији ’Олуја’. Снимке је набавио новинар ХТВ-а Јосип Шарић, а Државно тужилаштво Хрватске раније је потврдило да су снимци аутентични. Како наводи новинар ХТВ-а, састанак 31. јула трајао је 110 минута, завршио се у 12.40, а четири дана касније почиње операција ’Олуја’. Транскрипте је Хашком суду на захтев његовог тужилаштва предао тадашњи председник Хрватске Стјепан Месић јер су документа чувана у архиви председничке канцеларије“ („Курир“, 4. август 2022).
Дипломатска битанга
Питер Галбрајт је следећа најважнија личност које нема у Радуновићевом филму. У суштини, амерички амбасадор у Загребу је био прави отац „Олује“, који је стрпљиво и посвећено припремао масивни удар на Србе од часа кад га је Клинтон послао на Балкан. На овом месту (Америчка олуја, „Печат“, 20. децембар 2021) навели смо како је један амерички новинар рељефно описао Галбрајта као „дипломатску битангу“ чија „каријера више личи на неки филм агента 007 него на пут било ког нормалног дипломате“ (Andy Bromage: The Rogue Diplomat, „Seven Days“, 28. март 2012). Њега је председник Бил Клинтон поставио на командно место у Хрватску са циљем да по сваку цену спроведе у дело план уништења српског народа западно од Дрине тако што ће војнополитички ујединити Хрвате и Муслимане, а онда прво ликвидирати Републику Српску Крајину (Книн), па затим Републику Српску (Бањалука). Овај план Галбрајт је почео да одмах енергично спроводи у дело. Све је то припремано готово две године откад је Клинтон применио политику САД према рату на тлу бивше Југославије и решио да се отворено умеша у сукоб против Срба, а на своју страну привуче и цео Запад. Његови поверљиви људи Холбрук, Галбрајт и гомила других бацили су се на извршење тог задатка.
У међувремену до детаља су разрађени војни планови за „Олују“. Пентагон је у вароши Александрија у Вирџинији (у својој непосредној близини) основао приватну фирму под „неутралним“ називом Military Professional Resources – MPR – са преко 3.000 запослених (од чега 340 бивших америчких генерала и виших официра, међу њима и наречени Смит), неку врсту војног think-tank-a, чији је једини задатак био да стратегијски, тактички и логистички осмисли „Олују“. Годину дана пре „Олује“ са овом фирмом хрватска влада потписује детаљан план акције под шифрованим називом Демократски транзициони програм (!) којим је предвиђено четири фазе здруженог војног удара на Републику Српску Крајину.
Амерички знак
Галбрајт је руководио овом акцијом, којом се, у ствари, спроводило у дело Клинтоново наређење и сви сценарији ратног сукоба између 120.000 хрватских до зуба опремљених и наоружаних војника и мање од 50.000 крајишких бораца, развучених на борбеној линији од око 700 км, са наоружањем бивше ЈНА. Већ првог дана „Олује“ амерички авиони без ознака уништили су оба расположива српска радара, прецизно и на основу сателитских снимака америчке војске. А затим се сила МПР концентрисала на једину авио-базу у Удбини. „Олуја“ је само чекала на уговорени знак, којим почиње овај, други филм.
„Кад сам из Вашингтона примио поруку коју сам очекивао и желео“, пише Галбрајт, „јавио сам председнику Туђману да се САД не противе војној операцији како је замишљена. Ми ценимо вашу вољу да потрошите ваше драгоцене људске животе и пролијете крв за ослобођење Бихаћа (Книн се уопште не спомиње јер је спадао у Венсову као фол ’заштићену зону УН КРО’ – Б. З.) Али вас упозоравамо да ако ствари не пођу добро, немојте од нас тражити помоћ. Остаћете сами. Та порука је тако написана како сам саветовао. Рекао сам: ’Ово није зелено светло.’ Председник Туђман је одговорио: ’Да, знам да није зелено светло.’ Али, наравно, било је зелено светло!“, каже Галбрајт и поентира – „Заузимањем Книна и Бањалуке дошло би до дефинитивног пораза фашистичког српског режима у Босни, који је вршио геноцид. Дакле, не би било никаквог Дејтона, не би било поделе Босне, догодио би се одлучан пораз злочиначке и фашистичке (српске, прим. Б. З.) стране.“
Тада се на Србе обрушила највећа сила света и није престала да се обрушава све до 1999. Прети и дан-данас. Али то је већ увелико неки други филм.
Извор Печат
Насловна фотографија: Промо
standard.rs, Божидар Зечевић
