Директорка школе из Сечња забранила верски обред на Светог Саву: Разлог – „добили“ њу за директора

Пише: Катихета Стеван Јурић

Поједини медији су објавили вест да је Оливера Марјановић, директор ОШ „Алекса Шантић“ у Сечњу, на Фејсбук страници „Атеисти Србије“ објавила следеће:

„Први пут после низа година, у нашој школи неће бити верских обреда 27. јануара јер су добили мене за директора. Ако будем смењена због тога, ето корака напред за нашу лепу Србију.ˮ

Трагом те објаве, новинари су ступили у контакт са поменутом директорком основне школе у Сечњу, па им је она рекла следеће:

„Свештеник је тражио да дође у школу на Светог Саву, било је ту ранијих година и тамјана, и свете водице и свачега. Лепо сам му објаснила да по члану 11 Устава Србије морамо да одвојимо школу од цркве јер у школу могу да иду и католици, и муслимани и све вере, као и атеисти. И зато у школи никога не смемо да приморавамо да присуствује туђим верским обредима. Човек је све разумео, договор је да у 9 сати почне литургија у цркви на коју су позвани и ђаци и сви запослени из школе. А ми ћемо из школе послати и слаткише у цркву да могу да се послуже.ˮ

Директорка је затим новинарима потанко изложила план прославе Светог Саве у сечањској основној школи, која ће се састојати од певања химне у једној школској згради, пуштања химне преко разгласа у другој, рецитацијама, игроказима и изложби ликовних радова. На крају, каже директорка, следи литургија у цркви. Дакле, свега има, само нема славског обреда у школи.

Годинама уназад, по правилу пред празник Светог Саве, поједини медији објаве изјаве појединих јавних личности на тему Светог Саве, прославе у школи, верске наставе у школама и слично. Тако је пре пар година пред празник Светог Саве објављена изјава тадашњег министра просвете да ће се заложити за укидање верске наставе. У том смислу, ни ова вест из Сечња није ништа необично, па ни не заслужује посебан осврт, као ни изјава некадашњег, краткотрајног министра просвете. Међутим, с обзиром да се поменута директорка школе у свом објашњењу новинарима, позвала на Устав Републике Србије, и обманула јавност тврдњом да се због Устава не може обавити славски обред у школи, сматрам да је због исте те јавности важно да се зна следеће:

Устав Републике Србије у члану 11 прописује:

„Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.ˮ

Али, исти Устав прописује и следеће у члану 43:

„Свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења.ˮ

А у члану 44 Устава стоји:

„Цркве и верске заједнице су равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом.ˮ

Закон о црквама и верским заједницама, у члану 31 прописује:

„Богослужење и верски обреди се могу обављати на захтев надлежног органа и у болницама, војним и полицијским објектима, заводима за извршење кривичних санкција и другим институцијама и објектима, а у школама, установама социјалне и дечје заштите само у пригодним приликама.ˮ

Уставни суд Републике Србије је у одлуци из 2013. године одлучио, између осталог и следеће:

„Стога, Уставни суд сматра да се коришћењем простора државних институција, односно јавних места и отворених простора за одвијање верских обреда, не нарушава световни карактер тог простора, а сваком вернику омогућава се да слободно и неспутано изрази своје веровање, односно и да би слобода исповедања вере или уверења на таквим местима могла бити ограничена само законом који би био у складу са условима ограничења уживања тог права, како је предвиђено ставом 4. члана 43. Устава и ставом 2. члана 9. Европске конвенције.”

У светлу цитираних делова Устава и Закона, јасно је да вршење верског обреда благосиљања славских дарова на прослави школске славе није супротно ни Уставу, који гарантује јавно вршење верских обреда, ни Закону, који јасно прописује да је вршење верских обреда у школама дозвољено у пригодним приликама. Уставни суд је у својој одлуци јасно изнео став да се вршењем верског обреда у државним институцијама не нарушава световни карактер тих просторâ.

О чему је онда реч када је у питању основна школа у Сечњу?

Реч је управо о кршењу Устава и Закона, јер је запосленима у школи и ученицима који су верујући, ускраћено уставно право да јавно испоље своју веру вршењем верског обреда у пригодној прилици каква јесте школска слава – празник Светог Саве. То право им није ускраћено на основу неког правног прописа, већ на основу личне одлуке нове директорке школе. Она, додуше, у објави на Фејсбуку ни не таји да верског обреда неће бити јер је (погрешно и селективно) протумачила Устав, већ – како сама каже – „јер су мене добили за директораˮ. Дакле, слободно и неспутано изражавање вере запослених и ученика не зависи од Устава и Закона, већ од тога кога су исти „добили за директора.ˮ

Поменута директорка школе, ваљда и сама видећи да се у школи не може радити на основу тога шта лично мисли онај који је „добијен за директораˮ, покушала је да своју одлуку оправда тиме што се, наводно, „нико не сме приморавати да присуствује туђим верским обредимаˮ. А где су то у Србији, у било којој школи или другој државној установи, запослени приморавани да учествују у верским обредима? Учествовање, па и само присуствовање верском обреду у својству посматрача, никада и нигде није било наређено, већ је остављено сваком појединачном запосленом, родитељу или ученику да сам одлучи да ли ће учествовати или присуствовати обреду, или неће.

Директоркино невешто позивање на чињеницу да у школу могу да иду и католици и муслимани и атеисти, те да због тога не може бити верског обреда, такође је безначајно. Верујућом човеку, ма које вере био, не смета присуство верском обреду друге вере. Да и мало прати вести, директорка је могла да види да је пре неколико дана у Новом Саду, на Кеју жртава рације, извршен православни верски обред који се зове помен, а коме су присуствовали (и у њему молитвено учествовали) и један амбасадор римокатоличке вере и један амбасадор Мојсијеве вере. Подугачак би био списак примера где су све људи, припадници разних вера, присуствовали верском обреду конфесије којој не припадају. Навео сам овај најсвежији пример, а годинама сам сведок да и у школи у верском обреду на празник Светог Саве, својом вољом, ничим условљени и приморани, учествују и православни, и римокатолици и евангелици. Учествују чак и атеисти, али то нису борбени атеисти, каква је очигледно директорка коју су „добили“ наставници и ученици школе у Сечњу.

Да ли ће надлежне институције, од министарства па до разних омбудсмана и заштитника, предузети нешто да се верујућим наставницима и ученицима омогући да конзумирају своје уставно и законско право на јавно испољавање своје вере у виду вршења верског обреда на дан Светог Саве – остаје да се види, ја не знам.

Знам само да, ако надлежни ништа не предузму, сутра ћемо у неком другом месту имати неког другог „добијеногˮ који ће, у складу са својим атеистичким начелима, наставницима и ученицима забранити ношење ланчића са крстићем, или, да на екскурзији посете Крушедол, фрањевачки самостан у Бачу, синагогу у Суботици и Бајракли џамију у Београду. А можда ће баш то бити „корак напред за нашу лепу Србијуˮ, како написа директорка коју је школа „добилаˮ. Онда нека нам је Бог у помоћи.

Наставницима, ученицима и родитељима ученика Основне школе „Алекса Шантић“ у Сечњу честитам школску славу – Светог Саву. Не дозволите да вам ова епизода поквари славу. Пролазни су чак и министри, а камоли директори, и то „добијениˮ.