ИСТОРИЧАР СТЕФАН СТАНОЈЕВИЋ: ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У СРЕБРЕНИЧКОМ СРЕЗУ 1941.

 

Сребренички срез представљао је административно-управну јединицу у Краљевини Југославији, која је обухватала шест општина: Братунац, Факовиће, Кравицу, Осатицу, Скелане и Сребреницу. Тачан број становника среза у вријеме избијања Другог свјетског рата није могуће утврдити, јер попис становништва планиран за 1941. није спроведен. Ипак, демографску слику Сребреничког среза можемо дјелимично реконструисати на основу података пописа из 1931, а они су приказани у сљедећој табели.

Становништво Сребреничког среза према попису од 31. марта 1931.[1]

	Православци	Муслимани	Римокатолици	Протестанти	Остали хришћани	Остале религије	Укупно
Братунац	2.882 (45,44%)	3.423 (53,97%)	36 (0,57%)	1 (0,02%)	–	–	6.342
Факовићи	3.308 (68,42%)	1.520 (31,44%)	7 (0,14%)	–	–	–	4.835
Кравица	3.402 (60,38%)	2.230 (39,58%)	2 (0,04%)	–	–	–	5.634
Осатица	1.582 (35,08%)	2.925 (64,85%)	3 (0,07%)	–	–	–	4.510
Скелани	3.784 (64,08%)	2.112 (35,76%)	9 (0,16%)	–	–	–	5.905
Сребреница	2.808 (35,17%)	5.122 (64,15%)	46 (0,57%)	2 (0,02%)	2 (0,02%)	4 (0,05%)	7.984
Укупно	17.766 (50,46%)	17.332 (49,22%)	103 (0,29%)	3 (0,01%)	2 (0,01%)	4 (0,01%)	35.210

Након слома Краљевине Југославије у Априлском рату Сребренички срез је, на основу одлуке Адолфа Хитлера о демаркационој линији од 12. априла, постао дио њемачке окупационе зоне. Та одлука је била у супротности са ранијим договором Берлина и Рима, према коме је цијела територија Југославије требала ући у италијанску интересну сферу. Нијемци су у већим мјестима окупираних подручја поставили војне гарнизоне, јер је експлоатација природних ресурса захтијевала присуство окупационих снага, нарочито у периоду док новопроглашена НДХ није створила своје полицијске и војне јединице.[2] Подручје источне Босне контролисала је 183. пјешадијска дивизија која није имала посебан окупациони апарат, па су улогу команданата појединих мјеста обављали командири чета, батаљона или пукова. У Сребреницу је дошао мањи одред њемачке војске, који је убрзо појачан са 3 до 4 чете, па су Нијемци у граду успоставили своју команду. У одређеном дјелокругу својих послова они су се ослањали на већ постојећи државни апарат Краљевине Југославије, који је касније замијенила власт НДХ. Посљедњи бан Дринске бановине Станоје Михалџић је 23. априла наредио да сви чиновници и службеници банске управе, просвјетних, политичких и управних власти, као и градских и сеоских општина и даље врше своје редовне дужности. Такође, затражио је од свих службеника и цивилног становништва да се према њемачком окупатору односе најлојалније и да не дозволе ометање њемачког окупационог апарата. ,,Сваки пропуст,нехат,саботажу и томе слично-кажњаваћу најстрожије – истакао је бан. Њемачка 183. пјешадијска дивизија убрзо је напустила источну Босну, а на њено мјесто је доведена 718. посадна дивизија из Аустрије.

НДХ је настојала да што бржим успостављањем своје власти докаже тезу о Босни и Херцеговини као хрватским земљама, у које је упућено 800 чланова Заштите и 300 полицијских стражара под командом Звонка Ковачевића, као и мања група усташа под командом Јуре Францетића.[3] На Бечкој конференцији 22. и 23. априла, залагањем њемачког министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа, Босна и Херцеговина су укључене у састав НДХ, што је потврђено и Римским уговорима 18. маја. Нијемци су се активно укључили у процес формирања њених оружаних снага, па су с тим циљем њемачки генерал Глез фон Хорстенау и министар домобранства НДХ Славко Кватерник дошли у Сарајево. Да би придобио муслиманско становништво Босне и Херцеговине, Славко Кватерник је изјавио да су ове покрајине ,,најскупоцјенији драгуљ у НДХ“, а да су муслимани ,,најкорјенитији дио хрватског народа“. Савез крижа и полумјесеца из доба аустроугарске управе и шуцкорског терора, који је у Краљевини Југославији одржаван преко Муслиманске организације Хрватске сељачке странке Адемаге Мешића и Хакије Хаџића, био је на тај начин учвршћен и проширен.

Организатори власти НДХ на терену били су ,,изванредни усташки повјереници“, које је првобитно именовао Хрватски усташки надзор, а затим је 10. маја ту функцију преузео Главни усташки стан. Усташки повјереник за читаву Босну и Херцеговину постао је Јуре Францетић, а потом су именовани повјереници за поједине области и мјеста. Подручје некадашње Дринске бановине, у чијем саставу се налазио и Сребренички срез, повјерено је Божидару Бралу – заступнику антисрпске и антисемитске политике.[4] Као љубимац надбискупа врхбосанског Ивана Шарића, Божидар Брало је језуитски наговарао Србе и Јевреје да пређу на католичку вјеру обећавајући им заштиту, а потом је те преобраћенике прогонио уз помоћ полиције. Његов најближи сарадник био је Петар Петковић, који је спроводио хапшења и прогоне Срба и Јевреја. Организација управног апарата је настављена стварањем великих жупа као управних области, при чему је Сребренички срез постао један од седам котара велике жупе Врхбосне, чије је сједиште било у Сарајеву. За првог жупана велике жупе Врхбосне постављен је Дервиш Омеровић.[5]

Успостављању цивилне власти у Сребреничком срезу претходио је долазак домобрана под командом капетана Слијепчевића, некадашњег официра војске Краљевине Југославије који је службовао у бјеловарском војном округу. Сребренички срез је потпао под команду 8. Тузланске пуковније, која је била дио Босанске домобранске дивизије са сједиштем у Сарајеву. До почетка регрутације и мобилизације локалног становништва, у Тузланску пуковнију су претежно пребацивани младићи из загребачког, осјечког, бјеловарског и винковачког регрутног центра. Сребренички срез је постао дио тзв. Источног логора, гдје су смјештене 2. сатнија 5. походног батаљона из Бјеловара са 200 војника, те 3. и 4. топничка сатнија са по 100 војника. Истовремено, територија Сребреничког среза укључена је у састав тзв. Источног пограничног подручја, које је потом преименовано у Војну крајину, чији је главни задатак био да спријечи илегални прелазак становништва у Србију и Црну Гору. Доласком домобрана цјелокупну цивилну власт у Сребреничком срезу преузели су локални муслимани као ,,цвијеће хрватске народности“, на које су се главари НДХ морали ослонити усљед непостојања јачег католичког елемента у источној Босни. Први ,,котарски предстојник“ у Сребреници постао је Ибрахим Лакишић. Ипак, он се на том положају задржао кратко, свега мјесец и по дана, када је за новог котарског предстојника именован Сакиб Узуновић. Први предсједник општине Сребреница под управом НДХ постао је Суљо Мехмедовић Мађар.

Непосредно послије доласка домобрана у Сребреничком срезу су формиране и ниже институције усташког покрета: ројеви (усташке јединице у селима), табори (усташке јединице у општинама) и логор (скуп свих табора на подручју котара). Ниже усташке институције Сребреничког среза биле су потчињене врхбосанском стожеру у Сарајеву, на чијем челу се налазио Марко Михаљевић.[6] Ројници, таборници и логорници су именовани тако што су усташки повјереници у Сарајеву позивали из Сребреничког среза и његових општина појединце за које су имали податке да су усташе или да су проусташки оријентисани и, зависно од повјерења, додјељивали су им наведене функције. Ти појединци су се потом враћали у своја мјеста и проналазили нове истомишљенике. Они су регрутовани из редова оних људи који су чинили услуге окупатору за вријеме Априлског рата, тј. који су обављали улогу обавјештајаца, сакупљали разбацано оружје, пљачкали војне магацине и друга складишта, разоружавали војнике Краљевине Југославије и сл. Главни усташки логор за подручје Сребреничког среза успостављен је у Сребреници. На положај главног логорника је именован Мухамед Ђозић, а за његове замјенике су именовани Јашар Ибрахимовић и Сафет Абдурахмановић.

Успостављање усташке власти праћено је насилним полицијским мјерама за које је била задужена жандармерија, која је у новој усташкој терминологији службено названа оружништво. Оружништво је претежно сачињено од бивших жандарма Краљевине Југославије који су се ставили у службу НДХ. Опуномоћеник Анте Павелића, Милован Жанко, упутио је 13. априла припадницима жандармерије проглас у коме их је позвао да остану на својим мјестима и чувају ,,ред и мир“.[7] Од бивших жандарма који су се заклели на вјерност Павелићевом режиму, у Сребреници је формиран оружнички вод који је био потчињен оружничком крилу у Тузли, једном од четири крила 4. оружничке пуковније, чији је центар био у Сарајеву. Због отпуштања свих Срба из службе, као и занемарљивог броја Хрвата у Сребреничком срезу, оружништво у овој области је сачињено искључиво од муслимана. Том муслиманском милицијом командовао је Омер Мустафић, а за његовог замјеника именован је Незир Тихић. Сребренички оружнички вод контролисао је већу територију од оне коју је заузимао Сребренички срез, па је имао своје постаје и у Милићима, Власеници, Хан Пијеску, Кнежини, Жилама и Шековићима. Послије успостављања цивилне власти, као и формирања војних и полицијских јединица на среском нивоу, започет је процес њиховог формирања на нивоу општина. Први предсједник братуначке општине у оквиру НДХ постао је Јусуф-ага Верлашевић, а на чело усташког табора у Братунцу постављен је Мехо Темин Мостарац, чији су најближи сарадници били Осман Верлашевић, Етхем и Реско Ефендић, Осман Ђогаз,[8] Хајро Сточевић  и Мујо Таловић. На челу општине Кравица су се један за другим смјењивали Нурија Ибрахимовић, Аљо Пашагић и Ариф Хајдаревић, од којих је посљедњи био десна рука злогласног Мушана Мутевелића, усташког логорника у Власеници. Сједиште кравичке општине измјештено је у Дрињачу, гдје се налазио и усташки табор, на чијем челу је био наредник Хасан Кекић, по чијем су наређењу хапшени и одвођени сви Срби са подручја општине Кравица.[9] У Факовићима је општинску власт преузео Реџо Халиловић, који је „активно учествовао у покољу цивилног становништва“. Командант факовићког табора био је најприје Шехан Јањанин, а након његове погибије 1943. за таборника је именован Шефик Пашагић, чији су најближи сарадници били Хакија Салкић, Јусуф Бектић и Фехија Думоњић. За првог предсједника општине Скелани постављен је Авдо Делић, али послије њега ту функцију су обављали Хусо Јунузагић[10] и Хусо Решагић. На челу скеланског усташког табора био је Анте Жижановић, да би 1942. ту функцију преузео Анте Царатан из Босанског Брода. Њихови најближи сарадници били су Омер Мустафић, Кадрија Софтић, Незир Тихић, Хакија Некић и Реуф Мустафић. Општинском управом у Осатици руководили су Хамо Хамић[11] и Хасан Хасановић, док је усташки табор формиран у Осмачама и стављен је под команду Омера Софтића  из Скељана, чији су помоћници били Рамо Торлак и Атиф Делићи. Рамо Торлак је уједно био и заповједник оружничке постаје у Осмачама.

Основна тенденција политике НДХ била је стварање ,,чистог животног простора“, који ће омогућити егзистенцију ,,чисте хрватске нације“. Да би се тај циљ остварио било је неопходно истријебити Србе и Јевреје, који су означени као највећи непријатељи хрватског народа. Колико су власти НДХ биле заокупљене односом према Србима и Јеврејима свједочи чињеница да су се неке од првих законских одредби односиле баш на то питање. Формално-правни темељ читавом ,,казненом законодавству“ НДХ била је Законска одредба за одбрану народа и државе, којом се предвиђа смртна казна за све оне који повриједе ,,част и животне интересе хрватског народа или на било који начин угрозе опстанак Независне државе Хрватске или државне власти,па макар дјело остало само и у покушају“. Законском одредбом о забрани упротребе ћирилице 25. априла 1941. забрањено је ћирилично писмо на цијелој територији НДХ, па самим тим и у Сребреничком срезу. Посебном наредбом министра унитрашњих послова Андрије Артуковића прецизирано је да се одмах мора обуставити свака употреба ћириличног писма у јавном и приватном животу, да се забрањује штампање ћириличних књига, а да се сви ћирилични јавни натписи морају скинути у року од три дана. За кршење ове наредбе предвиђена је казна од 10.000 динара и мјесец дана затвор Услиједио је читав низ расистичких закона о ,,аријевском“ поријеклу Хрвата, а потом је започет терор над Србима и Јеврејима како би се НДХ претворила у државу једнонационалног типа. Биолошко истребљење Срба и Јевреја са задатком стварања ,,чистог животног простора“ био је јединствен стратешки циљ са одређеним разликама у његовој реализацији. Јеврејско питање у НДХ је рјешавано на основу расне политике Трећег рајха, док је српско питање било знатно сложеније и постало је специфичан проблем усташког режима. Због тога је у политичкој пропаганди, која је добила улогу тумача терора над Србима и Јеврејима, постављано веће тежиште на кампању против Срба. Путем јавних говора, радија и штампе поведена је широка пропагандна и психолошка акција којом је требало навести хрватско и муслиманско становништво да се дистанцира од српског и јеврејског становништва.

Политичка пропаганда требала је да постане увод у конкретну праксу. Током маја и јуна 1941. организовани су многобројни политички скупови широм НДХ, на којима су наступали високи усташки функционери позивајући становништво на кампању против Срба и Јевреја. Носиоци политичке пропаганде НДХ били су Миле Будак, Младен Лорковић, Александар Сајц, Андрија Артуковић, Јозо Думанџић, Матија Ковачић, Виктор Гутић, Милован Занић, Мате Фрковић и Мирко Пук. У њиховим говорима уочавају се три битна момента: наглашавана је теза да Србима и Јеврејима нема мјеста у НДХ, понашање Срба је приказивано као константна опасност за егзистенцију хрватског народа и указивано је на конкретне мјере које треба да доведу до ,,рјешења српског питања“. У оквиру ове кампање у Сребреницу су током јуна 1941. дошли Хакија Хаџић, Адем-ага Мешић и Јуре Францетић, гдје су одржали збор са локалним усташким функционерима. Након повратка у Сарајево, Хакија Хаџић је затражио од владе НДХ да се одузме земља од српског становништва и подијели муслиманима. Политичка кампања била је у правом смислу ријечи јавни позив на спровођење конкретне политике према Србима, а у исто вријеме потврда и оправдање постојећег терора, који је у кратком периоду испољио своја најмонструознија обиљежја. На тај начин се терор над Србима у НДХ претварао у прави систем.

На удару се нашла и Српска православна црква, чији је положај знатно урушен низом законских одредби као што су биле: Законска одредба о преласку из једне вјере у другу, Наредба о укидању свих српско-конфесионалних пучких школа и забавишта и Наредба о укидању назива српско-православна вјера. Циљ власти НДХ био је да хапшењем, протјеривањем и убијањем свештеника, као и затварањем цркава спроведе лакше покатоличавање Срба. Токома маја 1941. власти НДХ су започеле процес покатоличавања српског становништва, али он није ухватио већег маха у Сребреничком срезу јер није било католичке основе на којој би се тај процес спровео. С тим у вези, усташки логорник у Бијељини Мурат-бег Пашић је 27. јуна 1941. изјавио да сви православци морају прећи или у исламску или католичку вјеру, а уколико то не учине биће протјерани у Србију.[12]

Србима у Сребреничком срезу најприје је ограничена слобода кретања, а надзор над њима додатно је појачан наредбом да на рукаву морају носити плаву траку са словом ,,П“. Ограничавање кретања знатно је отежало живот српском становништву, нарочито због чињенице да више нису могли одлазити у Семберију, Мачву и Војводину да набављају храну. Велику оскудицу су искористили муслимански велепосједници родом из Глогове, Есад и Исмет Бекташевић, који су од владе добили одобрење за набавку хране. Међутим, они у тај посао нису жељели да уложе свој капитал, већ су међу српским трговцима почели тражити пословног партнера који би финансирао њихову компанију. Већина српских трговаца није прихватила њихову понуду, иако им је одмах заплијењена сва роба која се затекла у радњама, а појединима и новац. На примјер, када је кравички трговац Бранко Станковић одбио да учествује у овом послу, Есад Бекташевић му је заплијенио сав новац из радње и натоварио пуна двокоњска кола робе и одвезао у Братунац. Ипак, Бекташевићи су нашли пословног партнера у Драги Обачкићу из Кравице који је финансирао набавку робе, а од зараде је добијао свега 1/5. Са камионом браће Бекташевића су одлазили у Срем, гдје су куповали кукуруз по цијени од 2,5 – 3 динара по килограму, а у Кравици су га продавали по цијени од 15 динара по килограму. Друго мјесто лихварства у овом крају био је магацин Јове Гаврића у Дрињачи, у коме је пословала Лајтембергова фирма из Бијељине. Сличне ствари дешавале су се и у Братунцу, Бјеловцу и Сребреници.

Становници српских села у Сребреничком срезу су одмах по успостављању усташке власти били подвргнути кулуку. Ова мјера није важила за муслимане, јер су они сматрани саставним дијелом хрватском народа. Први принудан рад на који су Срби били приморани био је поправљање и сређивање главног пута којим су претходно прошле њемачке моторизоване јединице. Свака општина кулучила је у свом дјелокругу, а највећи и најтежи терен имала је општина Кравица, јер је покривала терен најурушенијег дијела од Нове Касабе до Братунца. Пут је поправљан без коњских или воловских запрега, а камен и дрво су се на више мјеста морали носити на леђима по неколико километара. Радници нису чак добијали ни храну за вријеме кулука, већ су оброке морали доносити из својих домова. Власти су именовале путаре који су били одговорни за рад, а често су пролазиле наоружане усташке патроле које су надгледале процес кулука.

Као што је већ поменуто, наоружавањем локалних муслимана формирана је прва усташка милиција.. Дио муслимана из села око Сребренице се добровољно пријавио у помоћну сеоску милицију, након чега су од домобранске војне команде добили оружје и држали су стражу по селима заједно са домобранима. Наоружавање муслимана из Сребреничког среза се спроводило преко Есада и Исмета Бекташевића, који су руководили и заплијеном оружја од српског становништва. Муслиманске усташке јединице су вршиле претресе српских кућа тражећи скривено оружје и другу војну опрему, али су се ови претреси често претварали у општу пљачку. Усташка милицаја је, уз претрес и пљачку, одмах започела са процесом хапшења и затварања Срба. У братуначком затвору, који се налазио у подруму зграде хотела, је увијек било између 20 и 30 угледнијих српских представника.[13] Српски затвореници су мучени на разне начине, често су изгладњивани, па су због тога неки од њих трагично скончали. Остао је упечатљив случај шеснаестогодишњег Милорада Цвјетиновића из Обада кога је усташка милиција заробила док је чувао стоку. На путу од Обада до Братунца усташе су му натовариле на леђа један камен тежине 40 килограма и приликом проласка кроз свако село додавале су му један нови камен. Измучени шеснаестогодишњи дјечак је ипак ослобођен на инсистирање локалног муслиманског становништва.

Пред Видовдан пронио се глас да ће усташе да похапсе све Србе из Сребренице и околних села и да ће их пребацити у унутрашњост. План је био да се на српску земљу населе словеначке католичке породице како би се ,,учврстила“ граница на Дрини и разбила српска етничка повезаност са обје стране ријеке. Ипак, до масовног хапшења није дошло јер су власти НДХ одустале од плана о насељавању словеначког становништва, али су ухапшени сви угледнији Срби из Сребренице и околине. Угледни Срби из града ослобођени су два до три дана након хапшења, док су сеоски прваци задржани у затвору све до првог ослобађања Сребренице 18. августа 1941. Са реона оружничке постаје Братунац, којом је командовао стожерни наредник Рудолф Шуштаршић, ухапшени су Михаило Остојић из Побрђа, Павле Зекић из Бљечеве, Алекса Ковачевић из Лознице, Обрад Савили из Вољавице, Гавро Радић и Лазар Остојић из Загона, Томо Мићић из Подчауша, Војин Живановић из Сухе, Цвијан Тодоровић и Младен Крсмановић из Реповца, те Миладин Вукашиновић из Магашића.[14] У оружничкој постаји у Дрињачи били су заробљени прота Милан Петковић и Марко Машић из Дрињаче, Расто и Александар Петковић из Зелиња[15], као и Перо Ђукановић из Кравице.[16] Сребреничка оружничка постаја постала је тамница за Илију Николића, Милоша Зазаревића, Милоша Петровића, Бранка Томића из Сребренице, као и Чеду Маршалека и Јакшу Јовановића из Братунца. Три српске радње у Сребреници предате су усташким комесарима, тако да српски власници више нису имали права на њих

Поред хапшења угледнијих Срба, власти НДХ су започеле процес ,,чишћења“ Сребреничког среза од српског становништва. ,,Чишћење“ су првобитно спроводиле методом протјеривања или, како се то службено звало, исељавања. У среском центру и општинским мјестима формиране су посебне комисије које су имале задатак да се брину о протјеривању Срба. Први на удару нашли су се свештеници Српске православне цркве. Од успостављања усташке власти у Сребреничком срезу свештеници су ометани у свом раду и пријећено им је убиствима. Да су пријетње озбиљне показала је страшна судбина пет православних свештеника из Власеничког среза: Душана Бобара из Власенице, Милоша Савића из Милића, Драгомира Маскијевића из Јеремића, Љубомира Јакшића из Хан Пијеска и Јанка Савића из Кнежине. Свештеник Симо Ђукић је са још неколицином свештеника из среза протјеран у Србију, а парохијски дом у Сребреници претворен је у домобранску команду Сребренички свештеник Драгољуб Јоловић је 11. маја 1941. добио наређење од хрватског сатника да се у року од три дана исели из Сребренице у Србију, што је и учинио, па је службу наставио у Врачевачкој парохији са сједиштем у Латковићу. Локална власт је планирала да на Петровдан 12. јула 1941. спроведе хапшење православног свештенства. Свештеник Благоја Ђурић је био благовремено обавијештен о плану за хапшење, па се успио пребацити у Србију јер је живио на самој обали Дрине. Према његовој изјави од 6. септембра 1941. парохију је напустио на приједлог његових  парохијана. У петровданској акцији ухапшен је факовићки свештеник Марко Катић, који је са породицом затворен у Братунцу, а након три дана је са још три свештеника пребачен у логор Цапраг код Сиска, у коме се тада налазило око 200 православних свештеника из цијеле НДХ. У логору су провели 12 тешких дана, а потом су пребачени у Србију. Поред свештеника, из Сребреничког среза су протјерани сви Срби који су до успостављања усташке власти радили као чиновници, као и сви они који су рођени у Србији. Са протком времена протјеривање се пренијело и на Србе чији су преци вијековима чували сребреничка огњишта. Пошто су Срби протјеривани и из осталих срезова, почетком јуна 1941. склопљен је посебан споразум између њемачких и усташких власти којим су утврђени правци, број и начин исељавања српског становништва. Да би остварили пуну контролу над исељавањем, Нијемци су тражили од власти НДХ да све особе које прелазе у Србију посједују визу њемачког конзулата у Сарајеву. Масе протјераног српског становништва изазвале су забринутост локалних њемачких власти у мјестима гдје су насељаване, па су Нијемци на састанку у Београду 29. и 30. јула 1941. ставили до знања представницима НДХ да се противе неконтролисаном исељавању које се мора ограничити, као и да се од тог момента транспорт Срба може вршити искључиво преко Земуна.

Уз пљачкање српске имовине, хапшења и протјеривања угледних и утицајних Срба, почела су се дешавати и прва убиства. Мушан Мутевелић је организовао у Дрињачи састанак свих усташких логорника са подручја Сребреничког среза. На том састанку он им је подијелио инструкције за даљи рад, према којима је требало отпочети систематску ликвидацију Срба. Једини који се отворено успротивио тој политици био је Авдо Даутовић из Коњевића. Било је и оних који се нису смјели отворено супротставити Мушану Мутевелићу, али су ипак одлучили да не поштују његова наређења. Један од њих је био Мухамед Ђозић, који се након састанка повјерио свом добром познанику Пери Ђукановићу: ,,Мој данашњи задатак је немогућан, ако га не извршим, оде главa, ако га извршим, оде свакако.“ Задатак није извршио, што су сребренички Срби цијенили, па су га након устанка пустили без суђења, али су га 1943. убили Шукрија Мујичић, Кадрија Софтић и Осман Верлашевић. Међутим, било је много више оних који су једва дочекали реализацију Мутевелићевих наређења.

Прва масовна убиста дешавала су се на подручју кравичке општине, тј. у Дрињачи као њеном сједишту. Вођени пословним обавезама, Миладин и Костадин Видовић, Коста Марковић и Љубо Момчиловић из Бањевића су током јуна дошли у Дрињачу, али су одмах заробљени и убијени од стране усташа који су боравили у жандармеријској станици. Такође, по наређењу Хасана Кекића, у касарну су на Петровдан дошли Неђо Николић, Радован Павловић, Секула Јерковић и Јован Симић из Бране Бачића, те Јевто Лакетић из Јежештице, гдје су убијени, а њихова тијела су бачена у живи креч. Усташе из Дрињаче су потом упале у Паљевиће, одакле су одвели и убили 10 Срба. Током августа 1941. усташка милиција Шаћира Шаћировића из Дрињаче упала је у Полом и одвела дио становника овог села у дрињачки логор, док су из Зелиња су одведени Саво Вукадиновић, Душан Димитрић, Неђо и Милорад Аврамовић и Никола Милошевић. Са њима су затворени Никола Милошевић из Оћеновић, Ђоко Петровић из Поповића и Мијат Петковић Зубер из Коњевић Поља. По српским селима око Сребренице крстарио је одред Јашара Ибрахимовића који је у Подравању убио 30 Срба, махом стараца, жена и дјеце.

У таквим околностима српски народ Сребреничког среза се припремао за устанак, а устаничка мрежа је почела да се плете око Пере Ђукановића, који је 12. јула успио да побјегне из дрињачке касарне и заједно се са својим синовима наоружан отиснуо у шуму. Као предсједник Савеза добровољаца Сребреничког среза, Перо Ђукановић је успоставио везу са старим герилцима из балканских ратова и Првог свјетског рата, али и са бившим политичким саборцима из Земљорадничке странке. Такође, успоставио је преписку са виђенијим Србима из других општина Сребреничког среза, као и са појединим муслиманима који нису подржавали власт НДХ попут Омер-хоџе Муратовића. Важне карике у припремању устанка и стубови обавјештајног рада постали су Богдан Поповић, трговац из Дрињаче у чијој кући су становали неки од усташких старјешина, Јока Медаковић Дашић, власница гостионице која се налазила уз зграду војног логора и команде, и Алмаз Османовић, дрињачки месар. Пошто су они, ипак, прикупљали обавјештајне податке са подручја Дрињаче, Братунац и Сребреницу испитивали су Љубо Илић и Драго Вуксић. Главни курири Пере Ђукановића преко којих је одржавао све потребне везе постали су Станка Милошевић, Андрија Блажевић и Шаћир Аскић. За кратко вријеме у кравичким шумама се око њега окупило око 150 људи, али су велики проблем представљале недовољне количине оружја.

У то вријеме преко Омер-хоџе Муратовића је сазнао да је у Дрињачу позван сав муслимански мушки свијет старости од 16 до 60 година, а на смотру је стигао и Мушан Мутевелић из Власенице. Широм среза почели су да се лијепе плакати којима се позивају сви муслимани да приме оружје и да ,,очисте“ Сребренички срез од српског народа тако што ће дио ухапсити и послати у логоре, а дио протјерати у Србију са паролом ,,бјеж’те псине преко Дрине“. Међутим, под утицајем Мурата Дервишевића већина муслимана је одбила да прихвати оружје и разишли су се кућама, па је усташки табор незнатно ојачан са малим бројем оних који су се сврстали уз Мушана Мутевелића. Омер-хоџа Муратовић је организовао састанак Пере Ђукановића са муслиманима који су се вратили из Дрињаче, али ни њему није пошло за руком да их дигне на оружје против усташких власти.

Устанак је требао да плане у центру Кравице, јер је Лудмер као област веома погодан за герилско ратовање. У Лудмеру нема великих потока ни ријека које се не могу прегазити, нити дубоких провалија које би непријатељ могао искористити за опкољавање. У њему се налази 9 повезаних великих српских села, а преко Магашића се могла успоставити веза са становништвом Хранче, Реповца и Борића на прагу Братунца. Ова област баштини богату хајдучку традицију, што је Перо Ђукановић искористио да апелује на његове становнике да не укаљају образ својим прецима. Међутим, Кравица је била у обручу усташких логора, табора и оружничких постаја у Братунцу, Сребреници, Дрињачи, Полому и Новој Касаби, док су се у Зворнику налазиле и њемачке војне формације. Перо Ђукановић је преко Омер-хоџе Муратовића сазнао да се људи групишу и по другим српским селима, као и да ће у Дрињачу стићи усташко појачање због дешавања у Власеничком срезу, па је одлучио да убрза избијање устанка. Наиме, у ноћи између 4. и 5. августа почео је устанак у том крају нападом на касарну у Шековићима, 6. августа ослобођени су Милићи и Папраћа, након чега је покренута офанзива на Власеницу, која је окончана ослобађањем вароши 10. августа.

У међувремену, Перо Ђукановић је 8. августа са својом групом отишао код кравичке цркве, отворио запечаћена врата, па је звонима са црквеног торња позвао народ на сабрање. Као искусан добровољац из балканских ратова и Првог свјетског рата, носилац Карађорђеве звијезде, Обилића златне медаље, руског Крста Светог Георгија, румунског Крста са златим вијенцем и других ратних одликовања, био логичан избор за вођу устанка. Устанике је подијелио у четири групе. Прва група, под командом Ристе Перића, запосјела је коте према Глоговој и Братунцу са задатком да контролише Магашиће и Јежештицу, као и да одржава везу са Буљимом. Друга група, под командом Јована Николића, заузела је Хрнчића брдо и контролисала пут који је водио од Коњевић Поља ка Кравици. Трећа група, под командом Војина Дрмоњића, требала је да се пробије до Полома и исијече бандере и телеграф-жице како би се прекинула веза Братунца и Сребренице са Зворником и Дрињачом. Четврта група, којом је лично командовао Перо Ђукановић, запосјела је главне висове до Бањевића, Оћеновића, Поповића и Црнац планине, тако да се десним крилом наслањала на прву, а лијевим на другу групу. Са јужне стране није распоређена ниједна устаничка група, јер су се са те стране надовезивала српска села у којима су већ биле успостављене сеоске страже. Перо Ђукановић је истог дана упутио писмо Есаду и Исмету Бекташевићу у Глогову, у коме је тражио да муслимани из Глогове предају оружје и омогуће опсаду Братунца, али је добио негативан одговор. Есад Бекташевић је одмах о овоме обавијестио сатника у Сребреници, који му је послао 40 пушака и обећао додатно наоружавање, као и помоћ у људству.

У рану зору 9. августа устаници су кренули у напад на школу у Полому, у којој се налазило 14 жандарма. Међутим, њима је Алекса Давидовић дојавио да се припрема напад, што су они искористили да се искраду и побјегну према Дрињачи. Сутрадан је група Војина Дрмоњића прекинула телеграфску везу под Дражевцом, али је потом нападнута од групе усташа из Братунца. Напад је успјешно одбијен у сарадњи са Србима са десне обале Дрине, који су такође отворили ватру на усташе. У овим борбама погинула су два устаника из Дрмоњићеве групе – Војин Бошњачић и Добромир Живановић. Са друге стране, у Коњевић Поље је стигла добро наоружана тзв. Бегићева бојна, о чему је Јован Николић извијестио Перу Ђукановића, па је током ноћи 11. августа покренут напад на њихове положаје и муслиманске јединице су потиснуте ка Новој Касаби. Током ових ,,борби на нож“ погинуо је Саво Крсмановић из Кравице. Бегићева бојна је у знак одмазде запалила српско село Вукшиће изнад Нове Касабе. Ђукановићевим устаницима се 12. августа придружила чета Милићана предвођена Милом Калдесићем Царом, а убрзо потом почели су пристизати борци из већине српских села Сребреничког, Зворничког и Власеничког среза, из Србије су се враћале избјеглице и долазили ветерани из балканских ратова и Првог свјетског рата, па су уочи напада на Дрињачу устанци бројали око 1600 људи. У кравичкој школи формиран је општински одбор, а за првог предсједника изабран је учитељ Петар Божић.

Ђукановић је 13. августа окупио све команданте чета на Равним Ступама и саопштио им план напада на Дрињачу. Заузимање Дрињаче било је од огромне важности, јер би се тиме прекунула главна њемачка комуникација Београд-Шабац-Лозница-Зворник-Сарајево. Да би се заштитио од евентуалног усташког напада из Братунца или Нове Касабе, Ђукановић је оставио по једну устаничку групу у Коњевић Пољу, Кушлату и Зелињу, па је 14. августа повео напад на Дрињачу која је лако заузета, а непријатељ се повукао према Зворнику уз велике губитке. У устаничке руке пало је доста оружја, одјеће, обуће и медицинског материјала, а успостављена је и прекодринска веза са Србијом одакле је набављана војна опрема. У задружном магацину устанике је сачекао страшан призор. Цијела просторија била је испрскана људском крвљу, а у једном крају налазило се храстово буре са 150 литара крви, над којим су српске жртве сакаћене и клане. Усташе су намјеравале да ово буре пошаљу Павелићу у Загреб као поклон. Поред магацина била је ископана велика јама у коју су жртве побацане, а пором загрнуте земљом. Главни џелати над буретом крви били су Мишко Хрват и Реџо Шабић.

За вријеме ових операција Јездимир Дангић је добио наређење од Драже Михаиловића да пређе Дрину и успостави команду над свим устаничким групама у источној Босни, између осталог и над устаничком групом Пере Ђукановића. У Дрињачи се појавио 16. августа гдје му је Ђукановић предао команду, а лудмерским устаницима се придружила и група војводе Радивоја Косорића која се повукла према Буљиму након поновног усташког заузимања Власенице. Међутим, истог дана када је Дангић стигао у Дрињачу из Зворника је покренута заједничка офанзива њемачких и хрватско-муслиманских формација, која је завршена устаничким повлачењем на положаје од 8. августа, с тим да су двије јаке чете запосјеле Равне Ступе и Цулину Стијену, одакле се лако могао надзирати пут од Дрињаче према Братунцу и блокирати прилаз Кравици. Ђукановић је преко Луке Лукића и Драге Стевановића запријетио дринским скелеџијама Микаилу и Васи Петровићу да ће бити стријељани уколико у Србију превезу било ког здравог човјека између 16 и 60 година.

Током ноћи 17. августа у кравичкој школи су се састали Јездимир Дангић, Перо Ђукановић, Радивоје Косорић и Петар Божић и том приликом су одлучили да се више не напада Дрињача док се претходно не ослободе Братунац и Сребреница, јер је требало уништити усташко-домобранска упоришта у залеђу. Акција је почела 18. августа нападом на Сребреницу у којој се налазило око 350 домобрана, усташа и жандарма. Непријатељ је пружао жилав отпор, али се због великих губитака морао повући из Сребренице. Ослобађање Сребренице деморалисало је усташко-домобранске јединице у Братунцу, које су се без борбе почеле повлачити према Дрињачи, али им је у Зелињу постављена засједа. Већи дио непријатељских војника је погинуо у борби која се развила поред Дрине, а група преживјелих је заробљена и притворена најприје у Кравицу, а потом у Сребреницу. Устаници су у ослобођеним мјестима успоставили своју власт и команду. У Сребреници је за предсједника општине изабран Драго Јокић, а за команданта Симо Гашовић, док је за команданта Братунца постављен Војин Дангић.

Перо Ђукановић је 19. августа појачао положаје на Равним Ступама, а 21. августа му се са својом групом придружио и Јездимир Дангић, јер су усташко-домобранске јединице у Дрињачи добиле појачање из Зворника. Устаничке вође су на том мјесту започеле планирање напада на Дрињачу. Поучен искуством од претходног напада на ово мјесто, Ђукановић је предложио да се затвори прилаз Дрињачи са сјеверне стране како би се онемогућило одступање непријатеља и долазак појачања из Зворника. Ристо Перић је са својом групом добио задатак да пређе Дрину, спусти се србијанском страном до Амајића, те поново пређе на босанску страну у Ђевање како би пресјекао комуникацију између Дрињаче и Зворника. Са друге стране, група Видосава Миладиновића је требала да пређе ријеке Јадар и Дрињачу и преко Рашева и Лијешња да се спусти у село Костијерево. Напад на Дрињачу са Равних Ступа и Костијерева почео је 22. августа, а усташко-домобранско појачање које је кренуло из Зворника упало је у засједу коју је поставила група Ристе Перића у Ђевању. Непријатељске јединице биле су потпуно разбијене, а Дрињача поново ослобођена од усташке власти. Фронт се усталио на линији Дрина – Ново Село – Каменица, чиме је завршена прва фаза устанка на Дрини.

Приредио Радомир Павловић