Борис Над: Вилијам Вокер, специјалиста за манипулације са лешевима

Влада такозваног Косова издвојила је 70.000 евра како би финансирала књигу Вилијама Вокера, у којој је некадашњи шеф мисије ОЕБС-а изнео своју „истину“ о догађајима у селу Рачак на Косову 1999. године. Према речима Аљбина Куртија, ову књигу ће приштинска влада финансирати због њеног „историјског значаја“.

„Биће то мој резиме догађаја у Рачку“, навео је Вокер. Према његовим речима, „случај Рачак“ био је „историјска прекретница која је покренула Северноатлантски савез да интервенише на Косову против режима Слободана Милошевића“.

Али, ко је човек који је био непосредни иницијатор НАТО агресије на СР Југославију?

Вилијам Грејем Вокер (1935.) је амерички дипломата, који је током своје дипломатске каријере остао највише упамћен као амбасадор САД у Салвадору и као шеф Верификационе мисије ОЕБС-а на Косову.

Непосредно пре овог именовања, Вилијам Вокер је обављао дужност специјалног изасланика Генералног секретара ОУН на месту шефа Прелазне администрације Уједињених нација за Источну Славонију, Барању и Западни Срем у Хрватској.

Његово ангажовање на Косову било је веома слично оном у Салвадору. Он је веома марљиво, неоптерећен било каквим моралним обзирима, радио посао због којег је овде и послат.

Оно што је америчка државна секретарка Медлин Олбрајт радила на преговорима у Рамбујеу, Вокер је урадио на терену, на самом Косову. Она је минирала могућност да Србија заиста учествује у преговорима, Вокер је инсценирао масакр који је требало да оправда НАТО интервенцију.

Ову „стратегију“ је касније објаснио Албанац Ветон Сурои, који је био укључен у преговоре, преносећи поруку коју је Олбрајтова упутила Тачију: „Она је говорила, ти потпиши, Срби не потписују, ми бомбардујемо. Ти потписуј, Срби не потписују, и имаћеш НАТО унутра. Дакле, све је на вама.“

Вокерова специјалност, приметио је амерички научник и политички активиста Ноам Чомски, биле су „манипулације са лешевима“, а то му сасвим умањује веродостојност, укључујући и „веродостојност свих његових прича о догађајима у Рачку.“ 

„Случај Рачак“

„Случај Рачак“ је назив за оружани сукоб између српске полиције и албанских терориста током полицијске акције 15. јануара 1999, у косовско-метохијском селу Рачак, као и за истражна и политичка догађања које су овај догађај пратиле.

Данас постоје две супротне верзије поменутог догађаја: прва је она на којој и данас инсистирају САД, НАТО и, најзад, сам Вокер, а према којој је српска полиција, уз подршку Војске Југославије (ВЈ), извршила масакр над „недужним цивилима албанске националности“.

Друга верзија је да је акција у Рачку била легитимна антитерористичка акција полиције против наоружаних припадника терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК), која је политички искоришћена као повод да се исконструишу наводи о масакру цивила, у циљу стварања оправдања за НАТО агресију на Савезну Републику Југославију.

Све што се после догађало са Србијом и на Косову, као и сама НАТО агресија и конкретни потези САД, које је на Косову представљао Вокер, омогућава само један закључак: истинита је друга верзија догађаја. Вокерова је, очигледно, лажна.

Српску верзију, уосталом, подржао и Хашки трибунал тиме што је повукао све оптужбе за тобожњи масакр у Рачку. Наравно, прекасно.

Након догађаја у селу Рачак и медијске кампање која је уследила, планови за интервенцију НАТО-а, чија је реализација била одложена након споразума Холбрук-Милошевић у новембру 1998. године, за кратко време претворили су се у стварност.

Непосредан повод за акцију полиције у Рачку биле су акције групе припадника ОВК из села Рачак, који су претходно убили четворицу српска полицајца.

Акцију су 15. јануара извели припадници Посебних јединица полиције. Према подацима полиције, сви погинули у селу Рачак били су припадници ОВК, што потврђују и сведочења са суђења Слободану Милошевићу.

По сваку цену сатанизовати Србе

Вокер је већ следећег дана, 16. јануара, наредио појединим верификаторима ОЕБС-а да остану у селу преко ноћи како би „пазили на лешеве“, а затим је отишао у Приштину и на конференцији за штампу дао следећу изјаву: „Из онога што сам лично видео, не устручавам се да изјавим да је у питању масакр, очигледно, изразито против човечности.“

Било је то пре него што је извршен увиђај и пре него што је завршена истрага о читавом случају.

Увиђај је обављен тек 18. јануара. Тада је, већ грубим прегледом, констатовано је да није било масакра над телима погинулих, а њихови посмртни остаци пребачени су у Приштину.

Према изјавама финског патолога Хелене Ранте, која је истраживала тела убијених у Рачку и које су дате накнадно, 2008. године, Вокер је вршио притисак на њу и тражио да сатанизује Србе, иако није било основа за то. Незадовољан њених извештајем, Вокер се касније није освртао на њене закључке, већ је на свој начин карактерисао цео догађај.

Рантеова тврди да јој је „Вокер стављао речи у уста, што је било недопустиво.“

„Нисам се сложила са њим“, додала је форензичарка. „Био је љут на мене, а највише га је наљутило то што сам одбила да употребим реч `масакр`и кажем ко стоји иза онога што се десило у Рачку. Био је страшно љут због тога. Гађао ме је оловком.“

Агенти ЦИА на Косову

Британски телевизијски канал Би-Би-Си 2 приказао је 12. марта 2000. документарац Алана Литла под називом „Морална борба: НАТО у рату“.

Документарни филм садржи доказе о томе како је администрација САД под Клинтоном створила изговор за рат против Србије спонзоришући сепаратистичку Ослободилачку војску Косова (ОВК), а након тога је извршила притисак на своје „европске савезнике“. Открића у документарцу су појачана чланком који је истог дана објављен у британском „Сандеј тајмсу“.

„Сандеј тајмс“ је пренео да су анонимни извори „признали да су помогли у обуци (такозване) Ослободилачке војске Косова“. Овај лист додаје да су службеници ЦИА били „посматрачи прекида ватре на Косову 1998. и 1999. године, развијајући своје везе са ОВК и обезбеђујући им америчке приручнике за војну обуку, савете на терену о борби против југословенске војске и српске полиције.“

Основни мотив за то била је ескалација сукоба и изговор за довођење НАТО трупа на територију Србије.

Литл је у филму интервјуисао водеће актере сукоба на Косову, између осталог и државну секретарку САД Мадлен Олбрајт, помоћника државног секретара Џејмса Рубина, америчког изасланика Ричарда Холбрука, као и Вилијама Вокером и лидера такозване ОВК Хашима Тачија.

Олбрајтова је била веома „пријемчива за стратегију ОВК“, тврди аутор, јер су САД биле нестрпљиве да инсценирају војни сукоб. Њен интервју почео је речима: „Верујем у коначну моћ, у доброту моћи савезника предвођених Сједињеним Државама.“ Кампања провокација терористичке ОВК схваћена је као добродошло средство којим се може испровоцирати употреба војне силе.

„Свака оружана акција коју смо предузели донела би одмазду против цивила“, објаснио је Хашим Тачи. „Знали смо да угрожавамо велики број њихових живота.“

Користи од ове стратегије добро је објаснио албански учесник у преговорима у Рамбујеу Дуг Горани: „Што је више цивила убијено, шансе за међународну интервенцију су биле веће, и ОВК је то, наравно, схватила. Један страни дипломата ми је једном рекао: ‘Види, ако не пређеш квоту од 5.000 мртвих, никада нећеш имати ниједног стално присутног дипломату на Косову`.“

У чланку „Сандеј тајмса“ се додаје: „Када је ОЕБС напустио Косово, недељу дана пре него што су почели ваздушни напади, многи сателитски телефони и глобални системи за позиционирање били су тајно предати ОВК, обезбеђујући да герилски команданти остану у контакту са НАТО-ом и Вашингтоном. Неколико вођа ОВК имало је број мобилног телефона генерала Веслија Кларка, команданта НАТО-а.“

У чланку се надаље цитирају неименоване „европске дипломате, које су тада радиле за ОЕБС“, а које „тврде да је америчка политика ваздушне ударе учинила неизбежним“. За то је најзаслужнији „дипломата“ Вилијам Вокер.

Аутори текста цитирају и неименованог европског изасланика, који директно оптужује шефа мисије ОЕБС-а Вокера да је руководио операцијом ЦИА: „Америчка агенда се састојала од њихових дипломатских посматрача, заправо агената ЦИА, који су деловали под потпуно другачијим условима од европских.“

Златна медаља за манипулације

Године 1989. године Вилијем Вокер био је на положају америчког амбасадора у Салвадору, у коме је, од раних осамдесетих година, више од 75.000 људи погинуло у грађанском рату.

Десничарски ескадрони смрти побили су хиљаде људи под изговором да желе да елиминишу „левичаре“. Побуњенички Фронт националног ослобођења „Фарабундо Марти“ водио је герилски рат против војног режима који је уживао снажну подршку америчке администрације под председником Роналдом Реганом. Салвадорска хунта је тада помагала и антисандинистички покрет у суседној Никарагви.

Говорећи 1990. године о владином насиљу и масакру који се одиграо у Салвадору, Вокер је рекао: „Не оправдавам то, али у временима као што су ова, у којима има много емоција и беса, ствари као што је ова (убиство језуитских свештеника, домаћице и њене 15-годишње ћерке), ипак се догађају.“

На основу касније доступних извештаја из америчког Националног архива, обелодањено је да је амбасадор Вокер знао да је салвадорска војска одговорна за масакр, пошто му је на то указао амерички мајор на служби у амбасади САД у Сан Салвадору.

О Вокеровом ангажману у Салвадору писао је и угледни амерички научник и политички активиста Ноам Чомски, у својој књизи „Нови хуманистички милитаризам“, у којој износи јасан и недвосмислен закључак:

„Вилијем Вокер је човек чије се име везује за крваве догађаје у Салвадору 1989, где је, као амбасадор САД, руководио америчком помоћи која је омогућила локалним властима убиство шесторице водећих интелектуалаца у земљи, језуитских свештеника, њихове домаћице и њене ћерке. Вокер је тада објаснио да су се герилци преобукли у униформе регуларне војске, како би кривица и одијум јавности пали на државне органе.“

„Манипулације са лешевима,“ додаје Чомски, „са униформама и томе слично, већ од раније су специјалност тог човека, чија прошлост, у сваком случају, умањује кредибилитет сваке његове даље активности, па и његове приче везане за догађаје у Рачку.“

Вилијама Вокера је 24. новембра 2008. председник Албаније Бамир Топи именовао за почасног грађанина Републике Албаније, а 15. јануара 2009, на десетогодишњицу „случаја Рачак“, у најциничнијем маниру, премијер и председник такозване државе Косово, Хашим Тачи и Фатмир Сејдију, одликовали су га „златном медаљом за услуге човечанству.“