Дмитриј Галковски : ЈЕБ-КУР-ПИЧ

Шта је украјински језик и одакле овом загонетном језику таква волшебна својства?

Русу је веома лако да научи украјински – то може трајати око недељу дана. У исто време, као што и приличи жаргону, ту нема стабилних правописних и граматичких облика; на овом… језику… немогуће је бити неписмен. Шта год да напишеш, све је добро. Рецимо, како написати „фрајер“: са Е или са Э? А каква је разлика? Лако је научити шатровачки, тамо је само 500 речи, укључујући и позајмице из обичног говора. Интонација је такође лако савладива.

Али – тако се не може рећи ништа пристојно. Ту се без псовки једноставно не може, па зато јадни Украјинци псовкама не псују, него разговарају. Штавише, њихово псовање није само свеприсутно – оно је веома монотоно, једносложно и често ситуационо неоправдано. Уопштено говорећи, псовање је увек неоправдано, али постоје екстремне ситуације: туча, свађа, несрећа. Додуше, понекад човек виче, понекад и треба да виче. Али генерално, људи не вичу. А Украјинац увек виче – и буквално и фигуративно, користећи псовке. Погледајте видео снимке које Украјинци постављају на Тиктоку и Јутјубу. И пре почетка рата њих 80 одсто било је са непристојним псовкама, по правилу бесмисленим, отприлике овако: јеб-кур-пич-пич-јеб-кур. Овај коментар прати било шта: девојчица је испустила балон, маче је пало са прозорске даске, почела је да пада киша, киша је престала… Свеједно: јеб-кур-пич-пич-јеб-кур.

Мислим да је то због чињенице да је украјински, у извесном смислу, опсцен сам по себи. Као што је, рецимо, рен љути зачин и ретко се користи, али ако човек стално једе рен, он га вари и претвара у безукусну кашу. Е, такву кашу жваћу јадни Украјинци, и никако да је сажваћу. Како што се каже: ни прогутати ни испљунути. „Бля-мля, хули-мули, бля-мля, хули-мули.“

Занимљиво је како се криминалци односе према људима који говоре обичним секуларним језиком. Очигледно, они такве људе сматрају незналицама које не говоре жаргоном доступним само затворској елити.

Наравно да то није тако: учење лоповског језика је веома једноставно. Међутим, јадним Украјинцима нико није објаснио да је говорити кокни непристојно, да га Руси не говоре не зато што га не знају, него зато што је одвратан. Као што фрајери не краду новчанике у трамвајима, не зато што су кукавице или не знају како. Мисли изражене на том волшебном језику веома су примитивне: или „помозите, ми нисмо одавде“, или претензије и притужбе, или претње: ставићемо под нож, одсецаћемо главе, силовати… Као што и доликује лингво-криминалцима.

 

(Телеграм канал Д. Галковског; превео Ж. Никчевић)